уторак, фебруар 27, 2024

Srbija i NATO: Nada umire prva

Slične objave

Podeli

Nije neobično to što su zlikovci na izbornim listama ponovo srbijanska realnost i što su Srbi narod stradalnika čiji se zločini izmišljaju, uprkos cuclama i vežbankama iz masovnih grobnica.

Bojan Tončić

Zaključiti sa bilo kojim obrazloženjem da su ratni zločini srpska sudbina bila bi demonstracija beskrupuloznog iživljavanja, možda neznanja ili, kao što to u Srbiji obično biva, funkcionalno korišćenje imenice “nesreća”, u maniru nimalo beletristički nastrojenog pisca i šefa države, oca nacije Dobrice Ćosića, pri čemu se ozbiljna namera uništenja suseda predstavlja kao elementarna nepogoda koja je pogodila narod pravednika. Koji, eto, gine i na različite načine strada diljem svog zacrtanog etničkog prostora, u prevodu, teritorije koju je odredio kao ratni cilj, sa granicama koje su pomerane u skladu sa radikalnošću realizatora i ratnom srećom na terenu. Sa spremnošću međunarodne zajednice da prećuti sumanute ideje i raspravlja o njima, dajući im legitimitet, sve ne bi li sprečila još snažniju demonstraciju moći, okrutnosti i svireposti pomahnitalog nasilnika. Slobodan Milošević bio je glavne kreativni realizator “vekovnih težnji”, a njegovi se sledbenici i danas dobro kotiraju među glasajućim narodom; mogu i na izborne liste koje podržava pristojan broj vlasnika biračkog prava amputirane savesti.

Utoliko je beogradsko obeležavanje početka još jedne godišnjice intervencije NATO u tadašnjoj SR Jugoslaviji (24. mart 1999, Srbija i Crna Gora) identično kao i srbijanski ratni ciljevi, propagandna demonstracija licemerja i ogoljenih laži, kojima se mirnodopski produžuju namere da se jednom narodu omogući život – samo što dalje od nasilnika koji će zauzeti njegov životni prostor. Kazati tom narodu da nije dobrodošao tu gde vekovima živi, pomoći mu da to shvati, uskraćivanjem posla, školovanja, čitavom lepezom pritisaka koji znače jedino progon. Pre uništenja.

Čitajmo to kao etničko čišćenje ili, u duhu srpske sentance daleko im lepa kuća. U to nije bilo sumnje još u drugoj polovini osamdesetih, nakon legitimizacije nasilja nad kosovskim Albancima i memorandumskog proklamovanja svesrpske ugroženosti, potrebe za višecevnom odbranom ognjišta, rušenjem toplana i nepoželjnih radijatora.

Kopači masovnih grobnica

Zločini nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu tokom intervencije NATO, imali su neljudske razmere i još jedan su tragični dokaz sumanutosti namere da se stvori atmosfera u kojoj je moguće međunacionalne probleme rešavati jedino neobuzdanim nasiljem i upotrebom moćne oružane sile. Namera Srbije da uređuje Kosovo i disciplinuje Albance po meri Slobodana Miloševića (drugi imaju pravo da se ocepe, a Srbi imaju pravo da ostanu), njegove kamarile i razobručenih radikala, te svih vlasnika suptilnih koljačkih ideja, okončana je nenadoknadivom štetom u ljudskim životima, uništenim sudbinama i materijalnim dobrima.

Zbog toga nije neobično to što su zlikovci na izbornim listama ponovo srbijanska realnost i što su u preovlađujućem diskursu Srbi narod stradalnika. Oni čiji se zločini izmišljaju, uprkos cuclama i vežbankama iz masovnih grobnica. Jer, masovnih grobnica nije ni bilo, uprkos televizijskih snimaka  sa graničnog prelaza Merdare, na kojima smo videli predaju posmrtnih ostataka civila iz njih.

Ima Srbija novu šansu, novu nadu, odgovornosti nema, dokazano je još od prvih izbora kada su na plodno tlo pale reči jednog od poznatijih zločinaca Vojislava Šešelja koji je razložno objasnio kako se rešiti Albanaca sa Kosova, kako ih dopremiti do Albanije. Što će nešto manje od deset godina kasnije biti i državni posao koji je obavljao i Nikola Šainović, osuđen na 18 godina robije. Danas član Predsedništva Socijalističke partije i promoter njenih ideja na predizbornim skupovima. Ideja koje je osmislio glasnogovornik smrti Ivica Dačić, predsednik SPS, u vreme Slobodana Miloševića portparol i član najužeg rukovodstva.

Danas su Šešelj i Dačić nosioci lista Srpske radikalne stranke, odnosno SPS i obojica su istakla kandidaturu za predsednika Vlade, dodajući uz svoje ime na bilbordima i “premijer”.

Mnogo zanimljivije kadrovsko rešenje u vezi sa ratom na Kosovu ima desničarska Koalicija NADA (sa njima je i unuk Draže Mihailovića, nosilac beogradske liste) koju čine Pokret obnove kraljevine Srbije (POKS), Demokratska stranka Srbije (DSS) i, kako kažu, 25 udruženja građana. Prvi na listi kandidata za republičke poslanike je penzionisani general Božidar Delić, u Srbiji slavljen kao heroj.”Prioritet u Skupštini Srbije biće mi borba za bolji status boraca ratova devedesetih. Ubeđen sam da ću u tome uspeti, jer nijednu bitku nisam izgubio, pa neću ni ovu“, izgovorio je general.

Nevinost sa zaštitom

Delić je pravosudno nevin, jer Tužilaštvo za ratne zločine od 2008. “razmatra” krivičnu prijavu protiv njega. Zapamćen je kao general koji je zaplakao pred novinarima u Skupštini Srbije, zato što se razišao sa svojom Srpskom radikalnom strankom. Posle toga je bio u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci, pa opet radikal, da bi ga na kraju iz te stranke definitivno izbacili. Sada je “nestranačka ličnost”.

U krivičnim prijavama beogradskog Fonda za humanitarno pravo, po kojima se nije sudilo, piše da je Delić, zapravo, obeležio prva tri dana ratovanja, odnosno intervencije NATO. On je kao komandant 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, 24. marta 1999. godine, “naredio je komadantu Pozadinskog bataljona, zameniku komandanta Pozadinskog bataljona), komandiru Tehničke čete Pozadinskog bataljona), zatim trojici komandira iz Pozadinskog bataljona i drugih jedinica iz sastava 549. motorizovane brigade da u ranim jutarnjim časovima 25. marta 1999. godine, sa oko sto pripadnika toga bataljona, u sadejstvu grupe od nekoliko desetina policajaca i drugih pripadnika MUP-a Republike Srbije opkole selo Trnje/Termje, granatiraju, razore, spale i unište kuće i druge objekte u selu”. Naređenje je izvršeno, “ubijanjem meštana toga sela pred njihovim porodicama i komšijama, premlaćivanjem, ponižavajućim postupcima i drugim, brutalnim oblicima fizičkog i psihičkog maltretiranja”. Meštani i raseljena lica su proterani, “a zatim su (pripadnici Brigade, prim. aut.) većinu tela ubijenih, dece, žena, starih i invalidnih, od ukupno 42 ubijena, odvezli i sahranili u masovnim, tajnim grobnicama na području Dragaša prema albanskoj granici”.

U drugoj krivičnoj prijavi Fond opisuje događaje od 26. marta 1999, kada su u centru sela Landovica, u obračunu Oslobodilačke vojske Kosova i četiri vojnika 549. Motorizovane brigade poginula su dva pripadnika VJ i jedan pripadnik OVK. “Nakon ovog incidenta, oko 11časova,po naređenju komandanta 549 mtbr. VJ Božidara Delića pripadnici 549. mtbr VJ otvorili su tenkovsku i artiljerijsku vatru na Landovicu, sa više položaja VJ pored puta Prizren-Đakovica. Prve granate su pogodile kuću Ismeta Gashija u kojoj se nalazilo oko 45 civila, mahom žena, dece i starih. Jedna granata je prodrla u kuću i eksplodirala, usmrtivši šesnaestogodišnju Njomëzu Morinu. Ostali civili su u panici istrčali iz kuće i počeli bežati preko jedne livade, ka obližnjoj šumi. Pripadnici 549. mtbr VJ pucali su na njih iz tenkova i pešadijskog naoružanja, tom prilikom usmrtivši 12 civila, među kojima i šestoro dece i jednu trudnicu. Ranjeno je više civila.”

Okrutno i divljačko herojstvo

Delić je, rekosmo, za srbijansko pravosuđe nevin, može da plače na slobodi, da radi šta hoće, čak i da se bavi politikom u vidu zanata. I vlasnici biračkog prava mogu da glasaju za njega.

I mogu, kao i dolazeći naraštaji, da ne znaju šta se dogodilo na Kosovu 1999. Ni to što je Haški tribunal presudama zaključio “postojanje državnog plana čiji je cilj bio proterivanje značajnog broja kosovskih Albanaca, kako bi se obezbedila trajna srpska kontrola nad Kosovom”. Ni sadašnji, svakako ni budući birači neće brinuti o tome što su, u njihovo ime i njihovim novcem, počinjeni i finansirani zločini, neće ih zanimati broj ubijenih civila u selima Bela Crkva (65 ubijenih), Celina (81), Mala Kruša (115), Velika Kruša (204), Meja i Korenica 352)Ljubižda Has (15). Samo će žrtve pamtiti monstruoznosti zločinaca, njihove porodice, prijatelji i susedi neće ni imati pojma o tome šta se dogodilo.

Okrutno i divljačko ponašanje smešteno je – kao herojstvo – u tabloide koji su zvanični tumači istorije. Srpski vojnici i policajci, pogotovu robijaši oslobođeni iz kaznionica diljem Srbije, su kao devojčice, ne siluju, ne pljačkaju, ne pale sela. Nismo videli punktove za opljačkano pokućstvo, automobile, stoku, na jugu Srbije.

Više od 800.000 Albanaca je, prema podacima Haškog tribunala (slični su i podaci MKCK i UNHCR) prognano iz Srbije.

Posmrtni ostaci više od 900 ubijenih premešteni su u sekundarne ili tercijerne grobnice u Srbiji – u taj novi pronalazak srpske patriotske niskogradnje koji će obeležiti noviju istoriju jednog naroda.

U njemu je odgovor na pitanja koja još nisu postavljena. O mržnji, ratnim zločinima, sudbini i nesreći.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.