Proces dekamizacije, ili debajonetizacije, Srbije mora početi istinom i temeljnim obrazovanjem o pojmovima dobra u zla, gradivo mora biti prilagođeno ozbiljno oštećenim mozgovima.
Bojan Tončić
Niko u Beogradu nije obeležio još jednu godišnjicu masakra na sarajevskoj pijaci Markale, na kojoj je 5. februara artiljerijskim projektilom ispaljenim sa položaja Vojske Republike Srpske ubijeno 68 civila, a ranjena su 144. Za zvaničnu je Srbiju taj događaj naizgled nevažan, knjiži se tek kao još jedan dokaz o tome kako su Bošnjaci ubijali sami sebe, ne bi li za zločine optužili nevine Srbe. Koji su, podsetimo se, slavili vlastitu nevinost za sve zločine, ubistva, ranjavanja, silovanja, paljevine i pljačku… kada je Međunarodni sud pravde u Hagu konstatovao da Srbija nije počinila genocid. “Samo” nije učinila sve da genocid spreči.
Ima još presuda direktno povezanih sa masakrom na Markalama: “Dokazi pokazuju van razumne sumnje da su sarajevski civili zaista bili meta namernog napada snaga SRK. Pretresno veće je saslušalo 171 svedoka koji su proživeli napade na sahranama, u kolima hitne pomoći, tramvajima, autobusima ili na biciklima. Napadani su dok su obrađivali baštu, kupovali na tržnici, ili čistili gradske ulice. Deca su bila meta napada dok su se igrala ili šetala ulicama. Napadi su uglavnom poduzimani danju. Nisu bili odgovor ni na kakve vojne pretnje”, saopštiće odluku o kažnjavanju zapovednika opsade, Stanislava Galića doživotnom robijom sudija Haškog tribunala Alphons Orie.
‘Šta vi mislite, da se možete odbraniti…’
Stihovanu presudu zločincima čiji je štab bio u Beogradu ispisaće pesnik Miodrag Stanisavljević: Od Markala od Račka /Jasno je i nema oblačka / Sumnje: oni sve čine da smeste / Narodu kadrom samo za viteške geste. Lagati do iznemoglosti propagandista i konzumenata temeljni je postulat srpske hegemonističke propagande utemeljene devedesetih godina prošlog veka; nije problem to što su laži očigledne, pa, dragi sunarodnici, valjda više verujete nepobitnoj tvrdnji da su Srbi nebeski narod, od kojeg, što rek’o onaj mantijaš, Bog očekuje nešto veliko. Nebeski je narod bolji i superiorniji od suseda, zato mu oni pripisuju zločine koje nije počinio. To što je hteo da uništi susede, ili ih smesti van svog dugo sanjanog prostora, samo je deo nacionalnog, državnog plana, koji će, kad-tad, biti realizovan.
A počelo je u Ulici Vase Miskina 27. maja 1992. godine, kada su projektili srpske vojske ubili 26 civila u redu za hleb. Ponovo su optuženi Bošnjaci, odnosno “muslimanske snage pod kontrolom vlade”; upravo one koje su imale moćnu artiljeriju, tenkove i dalekometne haubice, kao u jednom presretnutom razgovoru dvoje poeta, Radovana Karadžića i Gojka Đoga: “Oni moraju da znaju, oko Sarajeva ima 20.000 naoružanih Srba, pa oni nisu normalni, oni će nestati, Sarajevo će biti karakazan u kome će nestati hiljade Muslimana…”
“Ja ću sad morati njima otvoreno da govorim, ljudi, nemojte se z*****ti, u Bosn i Hercegovini ima 300.000 – 400.000 Srba naoružanih. Plus [Jugoslovenska narodna] Armija i tehnika. Šta vi mislite, da se možete odbraniti ako dođe do rata?” Bilo je to u oktobru 1991. godine, kada je normalan svet u bivšoj Jugoslaviji još cedio kroz zube “neće, valjda, i Bosna”.
Parabola kalemegdanskog projektila
Isti će pojavni oblik života u masakr na Markalama – niste sumnjali da je tu minucioznu analizu objavila Politika (9. februar 1994. godine) – uvesti i lutke. Lutke u karakazanu, dobitna kombinacija. “Na TV snimku se jasno vidi da se manipuliše leševima starim nekoliko sati. Među ‘leševima’ je bilo čak i plastičnih lutaka”, kazaće doživotni haški osuđenik Radovan Karadžić. Odakle leševi kojima se “manipuliše”? Ima srpska propaganda odgovor, proneo se glas da se na pijaci “nešto deli”, narod pohrlio, a onda su zli Bošnjaci “postavili kamere i aktivirali ranije pripremljene protivpešadijske mine”.
Idealno, ali tek kada se doda rasizam iz paljanske kuhinje, koji su preneli lažljiva Srna i srodna beogradska menažerija, odnosno tvrdnja da je sve smišljeno u “islamskom mentalitetu”, koji vernike nagoni da stradaju, jer je za njih nagrada na drugom svetu: “Ovaj neevropski način sagledavanja sopstvenih ljudi, koji su dužni i koji treba da se žrtvuju za opštu stvar, ogleda se u izveštajima bosanskih Srba, prema kojima su na terenu bosanski muslimani nezainteresovani za preuzimanje svojih mrtvih boraca”, saopštiće paljanska propagandna kuhinja.
Dokazali su tako agresorski propagandisti kako funkcioniše samožrtvovanje, izuzetak beše Ljiljana Bulatović, najpoznatija biografkinja Ratka Mladića, koja je, nesretna, ustvrdila to da su “stradali na Markalama većinom bili Srbi”. Dešava se, ali ko zna čemu će valjati. A bilo je izvesno i tog nesrećnog februarskog dana da je granata koja je usmrtila nevine ljude na sarajevskoj tržnici doletela sa Kalemegdana, komandnog mesta sa kojeg su već uspešno izdavane zapovesti o rušenju Vukovara. I razmeštaju oruđa da se sačuva zacrtana i nedosanjana granica.
‘Namjerno rušenje njihove bezgrešnosti’
Srbija, htela da prizna ili ne, godinama proživljava nastavak svojih ratnih avantura, teškom bolešću koju tegli, bezuspešno pokušavajući da se uvrsti u svet normalnih, pritom podstičući poremećene i vaspitno zapuštene mladunce u nesputanoj bestijalnosti i nasilju. U tom kontekstu Markale su toponim – simbol podvaljivanja bezgrešnim Srbima; bio je taj zlikovački propagandni model idealan za opravdavanje sumanutih ratnih avantura pred sopstvenim biračkim telom, koje se gušilo u hiperinflaciji i pod sankcijama zbog saučesništva u ratnim avanturama i zločinima.
Pet godina kasnije, tokom rata na Kosovu u vreme intervencije NATO-a, kao opravdanje za zverstva državnih formacija, vojske i policije, na Kosovu, tokom realizacije državnog plana proterivanja više stotina hiljada Albanaca. Bilo je dovoljno izgovoriti da se nešto pripisuje Srbima “po modelu Markale” i patriotske mase bi opčinjeno poverovale u namerno rušenje njihove bezgrešnosti.
Danas se, evo dokaza, i nakon iskopavanja leševa albanskih civila iz masovnih grobnica širom Srbije, televizijskih snimaka predavanja posmrtnih ostataka kosovskoj strani na graničnom prelazu, lagano, bez suvišne zadrške, može izgovoriti “navodne masovne grobnice”. Ničeg nije bilo, niko nije ubijen, niko nije iskopan iz tercijarne grobnice. U neposrednoj blizini nekadašnje grobnice na poligonu policijskih jedinica je novoizgrađena pravoslavna bogomolja, pored nje će nići spomenik “Srbima žrtvama ratova”.
‘Koga si zaklao u ratu, pradjeda?’
“Oni u čije ime su počinjeni zločini, oni koji bi trebalo da dožive katarzu koje nema, morali bi da znaju da se ponos naroda ne može graditi na laži”, rekao je o godišnjici zločina na Markalama 2020. godine Bogić Bogićević. Danas je, nakon toliko izgovorenih laži, izmišljotina, teorija zavere i svekolikih propagandnih mantri, jasno zbog čega stasavaju generacije za koje je Ratko Mladić heroj, spremne da u ilegalnim akcijama ispišu upravo ovu tvrdnju na neki gradski zid. Za razliku od aktuelnog šefa države, koji je u po bela dana lepio nalepnicu sa natpisom “Bulevar Ratka Mladića”, preko one na kojoj je pisalo Bulevar Zorana Đinđića.
Proces dekamizacije, ili debajonetizacije, kako nam drago, Srbije mora da otpočne istinom i temeljnim obrazovanjem o pojmovima dobra u zla; gradivo mora da bude prilagođeno ozbiljno oštećenim mozgovima, čiji su vlasnici još s kraja osamdesetih godina prošlog veka polomili sve singlice sa Splitskog i Opatijskog festivala (istini za volju, bilo je mnogo toga neslušljivog), zapenušano provrištali “Ko to kaže, ko to laže…”, izašli na mobilizacijske mitinge da se “dogode” kao kolektivitet, onako samosvesno, tržeći identitet i psujući sve koji su im, je l’te, zabranjivali da budu Srbi.
Jednog dana možda se i može dopreti do onih koji će pitati “Koga si zaklao u ratu, deda?” Ili će prvo takvo pitanje biti upućeno pradedi-heroju. Ljudski je ne odustati, ali počeli su tek malobrojni posvećenici.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
