BEOGRAD, 16. februra 2024. – U prisustvu rodbine i malobrojnih kolega i prijatelja na groblju Lešće danas je sahranje novinar Petar Luković.
Od Lukovića se oprostila njegova koleginica iz E-novina Sandra Dančetović.
Dragi Pero, dragi uredniče, možda je, crnom humoru i pravdi za volju, trebalo sam da sastaviš svoj nekrolog jer ti niko od nas nije dorastao. Kao što si sam napisao u tekstu objavljenom 25. decembra 2022. godine: „Izdrži, pizda ti materina, nisi nepokretan, ne trebaju ti kolica, hodaš nekako, mozak ti funkcioniše, konačno – živ si, a mislio si svašta decembra 2019, samo što nisi u očaju lično napisao vlastiti In memoriam da ga pročitaju na groblju Lešće.
Jedino bi ti mogao da nas nasmeješ, daš nam snage, kažeš da izdržimo i da se borimo, da učimo od tebe, čoveka koji se sa svakom nedaćom nosio hrabro, ne predajući se pred opasnošću, nepovoljnim prognozama, opštim crnilom.
Borio si se do samog kraja, čini se da se još uvek boriš, da nikada nećeš odustati jer, za razliku od nas, ti to ne umeš. Volela bih da smo svi mi koji smo radili s tobom i pored tebe mogli da upijemo tvoju energiju, optimizam, snagu, sigurnost… Da možemo, nakon što napišemo tekst, ponosno sebi da kažemo: “Ja sam genije!”, a da pritom svakom znamo da damo šansu, prostor, priliku, bez sujete i zazora. Otvorio si vrata mnogima, ili, da te još jednom citiram: “Kakve sam kretene ja uveo u novinarstvo, to je neverovatno!” I nastavio si da otvaraš vrata i pružaš prilike i posle razočaranja.
Nisi izgubio veru u ljude, u dobrotu i plemenitost. Čitaoce si smatrao svojim najiskrenijim prijateljima i oni su to znali i znaju da cene. Iako bolest često deluje kao najbolji izolator, ti nisi dozvolio da tebe izoluje. Bio si željan razgovora, komunikacije, razmene i, premda tu potrebu nisam uvek do kraja razumela, tek nakon tvoje smrti mi je jasno koliko je značajno kada se ljudi jave, pruže ruku, reč utehe. I, da znaš, javili su se svi… Mislim da bi se i sam iznenadio kojem broju ljudi je stalo do tebe i ko te se sve seća po dobru.
Možda ti se za života često činilo da si sam, usamljen u svojim stavovima i pogledu na svet, na kraju usamljen i u bolesti. Ipak, pokazalo se da su ljudi tu, da misle na tebe, da te čitaju i citiraju. I da će te tek čitati i citirati. Jer tvoja borba za pravdu, za slabije, za žrtve, za istinu i, na kraju, za normalan život, nema rok trajanja. Znaju to oni koji te vole i cene, ali i oni kojima je tvoja smrt samo fin povod da se oglase, uz neizbežno ograđivanje i isticanje „nepremostivih razlika“ kao u holivudskom scenariju. Verujem da nisi iznenađen time što si tek u smrti pobedio. To je sudbina pravih boraca.
Rekla sam da su se javili mnogi, ali za kraj ću citirati trojicu kolega i prijatelja koji su, čini mi se, uhvatili esenciju tvog života i rada.x “Osim što je bio kreativni tornado sociokulture, Luković je istovremeno služio i kao pokazatelj dinamika duha vremena. Uvek za umetnost, avangardu i šmek, protiv kiča i šunda u svim formatima. Ogromna hrabrost iznošenja istine o dešavanjima tokom devedesetih – posebno o ratovima u Bosni i na Kosovu, u neprijateljskom ambijentu opasnom po život, zauvek će ga dostojanstveno izdvojiti sa izuzetno malom grupom istomišljenika.
Pokazao je da je moguće biti normalan čovek u nenormalnim vremenima. Bio je Drugi. Poslednjih godina bilo je mnogo onih koji su se pravili da ga ne poznaju, i odlučili da ga ne poštuju, ali to je sudbina posebnih ljudi poput Lukovića. A šta se uopšte može reći o njegovom apsolutnom znanju o muzici – njenoj duši, osećanju, supstanci i strukturi? Otvorio je prozore ka mnoštvu novih horizonata, posebno u vremenima pre interneta. Bila je privilegija poznavati ga i čitati ga.“ (Artan Muhadžiri, sociolog i politički analitičar iz Prištine)
Kolega Goran Necin, s kojim smo godinama delili redakcijski život, poslao je dirljivu poruku iz Beča: „Čast mi je bila raditi sa tobom i boriti se uz tebe sve te godine. Mnogo sam ponosan na to vreme u mom životu, na svaki dan proveden pored tebe. Najčešće nam nije bilo lako, ali nam je nekako uvek bilo lepo. Bezbrojne predivne trenutke sa tobom nikada neću zaboraviti i kao dijamanti ostaće zauvek. Kad bi se sve ponovo dogodilo, ja ne bih menjao ništa izuzev što bih dodao gas. Da, upravo tako, zbog života, a potom zbog večnosti gde ću te ponovo naći da ti kažem koliko sam te uvažavao i cenio.
Neka te čuvaju gore oni koji te vole.
Počivaj u miru, dobri moj Pero.“
Za kraj, reči kolege Marka Matića: „Pera je delio sudbinu svih genija koji su se usudili da javno progovore i sa drugima podele svoju viziju sveta u kome živimo. Najčešće, savremenici ga nisu razumeli. Vreme mu je uvek davalo za pravo. Istorija će ga pamtiti.
Mi, koji smo ga poznavali, imali smo veliku privilegiju koja je bila dostupna retkima. Neka mu je večna slava i hvala!“
Lukovića su, pored njegovih najbližih ispratili i Vladimir Beba Popović, Vesna Ninković, Željko Bodrožić, Dragan Banjac, Ilija Popović, Tomislav Marković, Bojan Tončić, Vladimir Radomirović, Milan Antonijević, Lidija Jovetić, Dragan Olujić Oluja, Dragan Stošić, Nikola Krstić, Žikica Simić, Ljubomir Živkov…
D. B.
