Oko 11 a.m. na Vibere svih beogradskih čaršija, i uopšte Srba svih i svuda imahala, stigla je neobično dobro proverena informacija da će tokom Visokog Obraćanja „državnog vrha“ zakazanog za ponedeljak, koincidentno Savindan, biti proglašeno vanredno stanje i da će na ljutu ranu biti privijena ljuta trava.
Svetislav Basara
Na osnovu forenzičkog istraživanja stila i tona pisca neobično dobro proverene informacije brzo sam zaključio da najava vanrednog stanja pristiže iz onog dela ljotićevske opozicije kojoj je Visoko carstvije nedovoljno brzo, jako i dobro i koja se mota po marginama studentarije da bi – nakon eventualnog Visokog Strmopizda – stupila na scenu i stvari radila brže, jače, bolje. Znao sam, naravno, da od vanrednog stanja neće biti ništa, šta će tačno biti, nisam znao, ali sam se mogao opkladiti da će Visoko Obraćanje proteći u tonu makar delimičnog „spuštanja lopte“. I tako je i bilo. I to je, u političkom smislu, bio pravi potez u pravo vreme, nakon čega sam se po ko zna koji put zapitao zašto u Srbiji najtalentovaniji političari ili budu ubijeni (Đinđić), ili se priklone nacionalističkom putu kojim se lakše ide (Šešelj, Vučić), ili prolupaju (Čeda Jovanović).
Svi već znamo sve o Visokom Obraćanju, da se ne bismo ponavljali, ja ću za našu današnju analizu izdvojiti samo segment u kome je Vučić rekao, citiram po sećanju: „Najgore je što smo se našli u nekom interregnumu, nekom vakuumu u kojem jedni s drugima ne razgovaramo.“ Ono „interregnum“ se Visokom Mestu verovatno omaklo jer interregnum u prevodu znači „kratkotrajni period između dveju vlasti“, a osnovano sumnjam da bi Vučić voleo da taj period rastegne što duže. Ali u strogom smislu, interregnum je na mestu.
Svaki period je period između dve vlasti. Vakuum je, međutim, prava reč i istovremeno najtačnija definicija smušenog mentalnog stanja nacije, neminovne posledice serije interregnuma i vakuuma nastalih nakon državnog udara iz 2003, koji su radnici JP „Gradska čistoća“ pomeli pod tepih.
Legitimitet i sistem idu u paru – nema jednog ako nema drugog. Legitimitet i sistem su neopipljivi, za mnoge i nezamislivi, kada ih ima, ali se vrlo dobro (tj. vrlo loše) osete kad su odsutni. Upravo to se dogodilo posle 12. 3. 2003. Zajedno s Đinđićem ubijen je i legitimitet, a umesto sistema koji je njegova vlada postepeno počela da uspostavlja, restauriran je Ćosić-Miloševićev antisistem, koji je nastavio – ovoga puta sa „građanskim“ likom – da generiše strahove, agresije i letargiju i koji se 12 godina vukao ko prebijen pas, sve dok na kraju nije prdnuo u čabar. (Uprd još smrdi).
Posle je Vučić – koga sam dalekovido, još u osvit Carstvija njegovog, nazvao prinudnim upravnikom, počeo ispunjavati vakuum brzinom, jačinom i dobrotom. Otud izlaz iz vakuuma – pod uslovom da neko hoće da izađe – ne treba tražiti u „danas“ili u „sutra“, nego u 12. 3. 2003.
Kurir, famozno, 29. januar 2025.
