Kandidatkinja koja je označila Mladića kao ratnog zločinca osuđenog za genocid dobila je 3,2 posto, ‘najuspješniji’ kandidat opozicije, kojem je on ‘briljantan oficir’ 18 procenata glasova, ukazuje Vesna Rakić Vodinelić.
Bojan Tončić
Vesna Rakić Vodinelić, dugogodišnja profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a danas profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union, pratila je poslednje predsedničke i parlamentarne izbore u Srbiji kao savetnica Koalicije “Moramo”. Još od 1996. učestvuje u kontroli i nadzoru izbornog procesa u Srbiji. U intervjuu govori o izbornoj volji građana i institucijama i budućnosti Srbije koja ne prihvata odgovornost za ratne zločine.
Koji je ključni zaključak nakon izbora i nakon utvrđivanja njihovih rezultata koje još traje? Da li je građanima Srbije omogućeno da se slobodno izjasne za to kome će dati svoje poverenje? Kako će se ova trakavica okončati, ako je u svemu, izgleda, i razgovor Aleksandra Vučića (koji u njima učestvuje protivustavno) i jednog od opozicionih lidera Dragana Đilasa – presudan? Dakle, dogovor, a ne zakoni?
– Ovi izbori, kao i mnogi drugi pre njih u Srbiji su nepošteni i negacija su važne ljudske slobode – slobode izbora. Posmatrani kao celina – od raspisivanja, brzoplete promene izbornih zakona takoreći uoči izbora, medijske diskriminacije, prljave propagande, već poznatih oblika izbornih prevara i krađa – od prethodnih se razlikuju samo po tome što je ovog puta opozicija ipak delegirala nešto organizovanije nego ranije, posebno u Beogradu, veći broj članova biračkih odbora nego ikad ranije u poslednjih dvadesetak godina. Otuda potiče postizborna borba sa izbornim komisijama, inače pod snažnom kontrolom vlasti, koja još uvek traje.
Dakle, u celini gledano ovo su bili uobičajeni izbori u Srbiji – niti pošteni, niti slobodni. Uprkos svemu tome, Srpska napredna stranka (SNS) je oslabila zbog toga što se – najkraće rečeno – svojom koruptivnošću, od novčane do kupovine diploma i otvorenim bezobrazlukom, popela na glavu dobrom broju građana Srbije. Rezultat koji je ostvario Aleksandar Vučić najviše duguje Socijalističkoj partiji Srbije (SPS), odnosno Ivici Dačiću koji se nije kandidovao za predsednika, a SPS je, uz ostale desničarske stranke, dobro prošao zato što je obožavalac Vladimira Putina, kao i većina javnog mnjenja u Srbiji.
Sada Vučić, koji je do pre neki dan istrajno podilazio Putinu, treba da preobrazi svoju politiku u čistu eurofiliju, a da ostane simbol čvrstog vođe. Možda je to Đilas osetio. Što se tiče beogradskih izbora, ako postignu neki dogovor, to svakako neće biti u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi koji ima rešenje za pat poziciju. Niti u nadležnosti predsednika Republike spadaju lokalni izbori, niti Đilas nastupa u ime čitave koalicije – to je sasvim jasno. Ali ustavna i zakonska ovlašćenja i procedure nikad nisu sputavale političare u Srbiji. Oni nisu podvrgnuti pravu iako bi morali biti, a i malo ko to od njih očekuje.
Koji su Vaši najznačajniji prigovori na regularnost, a bili ste potpuno uključeni u izborni proces i samo glasanje izbornog dana?
– Ako ostavim po strani predizborne događaje, izdvajam dan izbora kao posebno neregularan. Ne samo moji utisci, već i izveštaji nepristranih posmatrača svedoče da je petina biračkih odbora u Srbiji bila potpuno nepripremljena za nova izborna pravila što je prouzrokovalo duge redove na biračkim mestima; da je uprkos svim preduzetim merama, neskriveno kupovanje glasova i naknadna kontrola da li su plaćeni glasovi dati za pravog i dalje bez zazora i srama praktikovano i dokumentovano; da je jednoj desetini građana koji su došli na vreme na biračka mesta uskraćeno pravo da glasaju sa obrazloženjem da su zakasnili; da je prilikom brojanja glasova dolazilo do verbalnih sukoba, na ivici da pređu u fizičke, između članova biračkih odbora iz vlasti i opozicije na najmanje pet odsto biračkih mesta.
Srbija, konstatujete, ima bogatu istoriju nepoštenih i sputanih izbora, odnosno da ‘slobode izbora na izborima za veliki broj građana ovde nema’. Mora da postoji neki način da se to promeni. Gde ga vidite?
– Osnovno što se mora promeniti jeste proporcionalni izborni sistem sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom. Ali, toga nisu htele da se odreknu ni one stranke koje su u odnosu na sada vladajuću bile demokratske. Ovaj sistem povlašćuje stranke, naročito vođe, a poslanike čini odgovornim samo vođama, nikad građanima.
Izborna administracija je neprofesionalna i mora se profesionalizovati. Ali, profesionalizacija se ne slaže sa stranačkim zapošljavanjem u državnim i lokalnim službama. Ne verujem da će novi parlament pokrenuti pitanja izbornog sistema i profesionalizacije izborne administracije, a pitanje je i koliko će taj parlament trajati. Pre bih zaključila da se ova fundamentalna promena može ostvariti samo pritiskom. Ne može se računati na strani pritisak o ovom pitanju, samo na unutrašnji. Kad shvatimo da nam nepošteni izbori zagađuju život isto onoliko koliko su zagađeni zemlja, vazduh i voda, pomerićemo se iz stanja lamenta u aktivno stanje.
Režim je, stekao se utisak, posegao svemu što mu je bilo na raspolaganju u širokoj lepezi beskrupuloznih prevara. Da li je jedan od razloga za to izostanak odgovornosti ljudi koji su ranije učestvovali u izbornim krađama?
– Jeste, svakako jeste. “Bugarski voz”, a to je neskriveno plaćanje glasanja za vlast, uz kontrolu preko izvoda iz biračkog spiska, jeste krivično delo. U nekoliko izbornih ciklusa u poslednjih deset godina pisala sam krivične prijave, prilagala fotografije automobila, ljudi su imali hrabrosti da budu predloženi za svedoke pod punim imenom, čak i u malim mestima, slala javnim tužilaštvima. U svim “mojim” slučajevima odgovor je bio isti: nema osnova za sumnju da je izvršeno krivično delo. Na primer, vozač je izjavio da jeste sedeo u automobilu u blizini biračkog mesta i čitao knjigu. A, sad što je knjiga izgledala kao birački spisak… Koliko sam mogla da saznam iz medija, u dva slučaja je pokrenut krivični postupak zbog povrede biračkog prava, ali izgleda da nijedan nije okončan. Ovde tužioci ne gone sve pod istim uslovima. Oni koji su na “pravoj strani” uvek su zaštićeni, čak i kad ta “prava strana” siđe s vlasti, jer tad obično nastupi “spasonosna” zastarelost krivičnog gonjenja. I tako se ovo društvo vrti kao pirueta u svem tom ne-pravu.
Stekao se utisak da je krasti na izborima u korist režima nekažnjivo, s druge strane poželjno i isplativo. Kako to utiče na građane, na njihovo svakodnevno ponašanje, uvažavanje države, motivaciju?
– Pitanje je gotovo retoričko. Nažalost, uvrežena izborna korupcija ima nemoralno motivaciono dejstvo, tako je konstruisana, na to je sračunata. Ljudi izlaze, glasaju za određenog, primaju za to novac i smatraju da su se ovajdili “od države”, koju ne doživljavaju kao civilizacijsku tekovinu, onu koja treba iz budžeta – a ne puni ga država nego mi građani – da obezbedi obrazovanje njihove dece, zdravstvenu zaštitu i zadovoljenje elementarnih potreba. Doživljavaju je, obično s pravom, kao namet, kao teret, kao prevaru, izneveravanje očekivanja. I onda sitna korist koja se dobija za prodati glas liči na osvetu “njima”, a u krajnjoj konsekvenci jeste osveta samom sebi.
Da li smo saznali za još neki dokaz urušavanja institucija ili je samo potvrđeno to da se ne možemo osloniti na pravosuđe, policiju, organe uprave? Još početkom godine ukazivali na to da je neophodno smenjivanje glavne tužiteljke Zagorke Dolovac. O čemu svedoče njena pozicija i delovanje, šta to krije osoba koja zaklanja lice fasciklom kad izlazi iz zgrade Predsedništva?
– Tužilaštvo je, promenama Zakonika o krivičnom postupku iz 2011. godine, dobilo “evropska” ovlašćenja, to jest nadležnosti, po modelu nekih država Evropske unije. Ono treba da rukovodi istragama, a policija da postupa po naređenjima tužilaca. U međuvremenu, usled autokratskih devijacija, moć policije je neumitno porasla, a tužilaštva su spram toga nemoćna. Tužilaštvo ne postupa onda kad mora, nego onda kad sme, a Zagorka Dolovac na čelu te tužilačke vlasti nema ništa protiv toga. Ona ne kreira samostalnu politiku krivičnog gonjenja, što bi mogla u ograničenom obimu i pod postojećim uslovima, ona sluša politička naređenja. Nikad nije zatražila da se formira posebna kriminalistička policija kojom bi upravljalo tužilaštvo. Skupština Srbije je usvojila nacionalne strategije za borbu protiv organizovanog kriminala i za procesuiranje ratnih zločina. Organizovani kriminal u Srbiji više “gone” EUROPOL i EUROJUST nego srpska tužilaštva, a specijalna tužiteljka za ratne zločine uspešnije se skriva nego sama republička tužiteljka. Mislim da je Zagorka Dolovac odista zaslužila mural – tako da umesto lica nosi fasciklu.
Postoji li spisak nezakonitosti i krivičnih dela koje su dovele državu u vanredno stanje i zašto opozicija ne podnosi krivične prijave koje će kad-tad morati da se pošteno rešavaju?
– Taj spisak bi morala voditi neka pravedna duša sa birokratskim talentom. Ipak, ima tu i tamo, u nezavisnijim medijima i portalima, tragova koji bi se mogli rekonstruisati u podugačak spisak. Nije da nema krivičnih prijava, ima ih, za to je, kad je u pitanju korupcija, veoma zaslužna Marinika Tepić. Neke se odbacuju, druge drže u fiokama. Vreme koje protiče vreba zastarevanjem i smanjenjem vrednosti dokaza. To je taj modus operandi Zagorke Dolovac koja premošćuje vlasti generisane od tako različitih političkih partija. To je pravnička nedostojnost.
Kao što ste i sami konstatovali, mogućnost tehničkog približavanja opozicionih stranaka odbačena je već na slučaju ‘mural’, crtežu Ratka Mladića koji i danas ‘krasi’ Njegoševu ulicu u centru Beograda. Da li su izborni rezultati pokazali i to kako većinska Srbija slavi ratne zločine i zločince ili je na toj strani manjina koja obećava? Da li je bilo dovoljno hrabrosti da se artikuliše to koliko su necivilizacijske bile ratne avanture Srbije?
– Smatrati da izbori u Beogradu omogućavaju formiranje šarolike koalicije, koja bi uključivala ekstremnu desnicu, znači svođenje lokalne vlasti na komunalni nivo. Postojala je težnja da se “mural” ratnom zločincu Ratku Mladiću tretira kao komunalni problem. Naravno, taj “inovativni” napor nije uspeo. To nije komunalni problem, to je civilizacijsko pitanje. Da li ćete se služiti eufemizmima kao što je “veliki zločin” ili ćete reći: da, u Srebrenici je učinjen genocid, to jeste civilizacijsko pitanje. Samo jedna kandidatkinja je u kampanji označila Ratka Mladića kao ratnog zločinca koji je osuđen za genocid. I dobila je 3,2 odsto glasova. “Najuspešniji” kandidat opozicije, koji je za Mladića rekao da je “briljantan oficir”, a da je doduše odgovarao za neke počinjene zločine, dobio je 18 procenata glasova. Vučić koji je prelepljivao naziv Bulevar Zorana Đinđića imenom Ratka Mladića, sada je blizu 60 odsto glasova. Ako je ovo odgovor na Vaše pitanje: Srbija se nije pomerila na desno, kako je to rekao Aleksandar Vučić, ona je već dugo ukotvljena na desnici.
Bilo je država (Španija, na primer) koje se nisu suočile sa fašističkom prošlošću. Tamo je donesen zakon o opštoj amnestiji. Ipak, u srednjoškolski program je uključeno kritičko učenje o Franku, falangama, građanskom ratu i fašističkoj prošlosti Španije. Kod nas se u osnovnim i srednjim školama uči desničarski preoblikovana i mitološki ofarbana istorija, čini se da mlade generacije u našim dvema zemljama mračne prošlosti rastu i obrazuju se po radikalno različitim obrascima.
(Aljazeera Balkans)
