Bile su u Danasu dve rubrike za koje sam rado pisao. Prva je DOPISNICA. Nju sam uneo već u projekat lista, pripremajući 1996/97. njegovo izlaženje. Zamišljena da donosi pikarske beleške, nepretenciozna, skrajnuta i manje-više sporedna, brzo je ipak pridobila i saradnike i čitaoce Druga rubrika je LJUDI/SEĆANJA. Nastala je kasnije, u jednom trenutku osveženja novina pored niza stvariuvrstio sam je tad u nedeljno izdanje , sasvim suprotno DOPISNICI pravo u njeno prostrano središte. LJUDI/SEĆANJA imala su da budu – i jesu to do današnjeg dana – neka vrsta ispovesti.
Ovde je jedan izbor tekstova pisan za te rubrike, ili u njihovom duhu, za još neke. Pojedinim člancima dodavao sam uvode, drugima post skriptume. Udahnuo sam im, verujem, novi život, piše autor na početku knjige.
Evo nekih naslova: Crnjanski i ja među soluncima, Dalaj Lama govori za Danas, Tadž Mahal, Princ Čarls u Srbiji, Nad jednim tekstom o Ćuruviji, Dovoljno je reći Bogdan, Naslednik Marka Nikezića, Slučaj Ivan Stambolić, Da li je Milošević rođen na Rankovićevoj sahrani, Besmrtne Bezbijeve bebe, Beleg Slavoljuba Đukića, Sećanja Ive Vejvode, Post scriptum: O Alijinim Srbima, Tepavac, veliki stil, Latinka, Sve rane Edija Rame, Vukovar, prvi korak, Tuđman se vratio, Hladni mir, Umreti u cipelama, Čovek velikog zamaha…
„Ovo će biti priča o moja dva djeda. Hajdemo odmah na glavno pitanje: čime su to Simo Cvetićanin i Dane Poznić, prvi otac moga oca, drugi – otac moje majke, prosti ljudi iz Like, zaslužili da se nađu u ovom „Principovom broju“ Danasa po kojem kao mesečari hodaju sve same istorijske figure? Reći ću osnovnu stvar, ostalo ćete i sami videti: bili su dobrovoljci. Mali emigranti, iz Amerike su svojom odlukom došli na Solunski front, uključili se u srpsku vojsku i sa njom ostvarili pobedu u Velikom ratu. Mogao bih ovo što sledi reći na više načina, ali sam odabrao ovaj: u ogledalu istorije njihove su sudbine dobile univerzalni izgled, koračali su u ritmu te istorije, držali su korak sa njom. Kako god, zato su ovde gde jesu. Ovo je mala apoteoza njihovoj volji u osvit stote godišnjice Velikog rata.
Znam zašto su otišli u Ameriku, znam i kad. Obojica za kruvom…“ piše autor u tekstu Crnjanski i ja među soluncima.
„Sa Ćuruvijom sam se poslednji put video na dva-tri sata pre ubistva. Zabeleženo je to i u papiru koji je izbačen u javnost posle 5. oktobra 2000, a koji je bio neka tajna policijska beleška o tome kako je, u policijskoj akciji Ćuran, Ćuruvija praćen na dan ubostva. Tamo stoji pasus o tome da se kod Ruskog cara Ćuruvija sreo sa jednim „starijim bračnim parom“, s kojim se zadržao u razgovoru.
Zašto je žbir napisao baš to „stariji“, i mogao je i nije morao – nije sasvim jasno, a nije ni bitno…“, piše Cvetićanin u tekstu Nad jednim tekstom o Ćuruviji.
„Oni koji ga znaju, znali su da će ui njegov prvi korak posle smrti biti sa njegove strane zamišljen neobično. Liči na ono što je tražio Gandi, i što je, evo, pre neki dan urađeno sa pepelom Bekima Fehmiua. Gandijeve su ostatke rasuli po Gangu, Fehmijumove po prizrenskoj Bistrici, a Bogdan Bogdanović je zaželeo da se njegov prah iz Beča posle kremacije pusti niz Dunav. Ne kaže se, ali je jasno: kud bi drugo mutno Dunavo moglo odneti pepeo sem do zidina Kalemegdana! Bilo bi to u stvari poslednje veliko delo Bogdana Bogdanovića, grob samome sebi, premda grob bez groba, sasvim zapravo u duhu onolikih spomen grobalja koja je radio u slavu drugih… (Bilo je dovoljno reći: Bogdan)
O AUTORU
Radivoj Cvetićanin (1947) diplomirao je književnost na Beogradskom univerzitetu. Kao novinar pisao je u vodećim srpskim listovima Politici i Borbi, i u nedeljniku NIN, suosnivač je nezavisnog dnevnika Danas, čiji je bio direktor i komentator.
Bio je savetnik predsednika Srbije Ivana Stambolića i predsednika Vlade SR Jugoslavije Milana Panića. Prvi je ambasador Srbije u Hrvatskoj (2005.2009). O ambasadorskim danima objavio je dnevnik Zagreb indoors.
U završnoj pripremi za štampu mu je monografska studija Crnjanski između dva Berlina/Od Seoba so Ideja, 1926-1936.
Kolega i prijatelj knjigu mi je poklonio nedavno, na dan kada se na beogradskoj Slaviji okupilo sve što je u Beogradu valjano. Nekoliko dana kasnije me je obuzela velika febra, kako bi reklu Dubrovčani, i Cvetićaninovu knjigu sam iščitao u dahu. Nisam znao da je Manojla (Vukotić) upoznao kod Mice i Dragančeta (konobari u Klubu Borbe). I moja malenkost je Vukotića upoznala u kafani, nekad rezervnoj redakciji, Prešernovoj kleti. Bio je sa Stanislavom Stašom Marinkovićem i Ivanom Mrđenom. Trebalo je da se narednog dana javim u Politiku, da počnem. I dok smo se D. M. i ja borili ko će da plati piće konobar je rekao da je platio – Staša. Čuo je razgovor i ubedio me da sutra dođem kod njega. Stašina se pobija!
Sa Radivojem Cvetićaninom sam se upoznao u redakciji. Običavao je da češće sedne pored mene u „velikoj sobi“ (sto sa tri ladice s leve strane nasledio sam od Dragoljuba Žarkovića), pitao na čemu radim. Pogledao bi, dao nekoliko sugestija. Jednom sam mu podvalio. Govorio je promedbe, uredno bih to beležio na artiji pored mašine. Jednom sam, misleći da će mi na to skrenuti pažnju zapisao četiri sam sebi i okrenuo list. Tri je i on rekao, a kada sam mu okrenuo drugu stranu usledilo je „Zemljače, biće nešto od tebe!“ Kad ne bi došao odneo bih mu tekst u njegovu sobu. Bio je poznat i po tome što je voleo da noge drži na ćošku stola. Gleda i žvrlja. „Što si ovo stavljao, je.o te tvoj ćaća“, „Dobro si krenuo“, „Kraj ti nije loš“. Kada kaže ovo poslednje znači da je dobro. Vratim se otkucam primedbe i nalepim na šlajfnu. Tako se dobro učilo a on je jedva čekao da pomogne. Ne samo meni!
Čitajući Jedan drugi život (što toplo preporučujem) prisetio sam šta mi je odgovorio na pitanje – kako mu je tekst u svakom komentaru tako „čist“. Otkuca iz glave, pročita i nešto uvek doda rukom. Ako ima vremena odnese kući i još jednom to protabiri, i otkuca konačnu verziju.
Svi koji vole lepu pisanu reč neka iščitaju Cvetićanina. Kroz ove tekstove ne provejava samo buran život jednog novinarčine i biranje tema, nego i osećaj za meru kada je u pitanju lični stav.
Povezuje nas novinarstvo, slava – sv. Jovan, lika… Malo li je!?
Dragan Banjac
