BEOGRAD, 19. novembra 2024. – U Kulturnom centru Grad večeras je u organizaciji foruma ZFD predstavljena knjiga „Programirani zaborav“ istoričara iz Splita Dragana Markovine.
Knjigu je izdala Biblioteke XX vek Ivana Čolovića, a direktorka Foruma ZFD Srbija Nataša Govedarica koja je moderirala promociju najavila je da će o knjizi, pored njega i autora da govori i istoričarka Dubravka Stojanović.
Knjiga pokušava da prikaže sudbinu jedanaest gradova i njihovih zajednica, a koje su trajno obeležili istorijski lomovi i podele – Trst, Rijeka, Pula, Zadar, Knin, Mostar, Vukovar, Novi Travnik, Kosovska Mitrovica, Sarajevo i Beograd. Pri tom su Mostar, Vukovar, Novi Travnik, Kosovska Mitrovica i Beograd svesno analizirani kao gradovi Bogdana Bogdanovića, čoveka koji u knjizi čini temu izdvojenu za sebe.
Čolović je podsetio da je knjiga Dragana Markovine predstavljena pre tri dana na Interliber-u u Zagrebu, gde su predstavljene još dve knjige autora XX veka – Dragana Popovića i Branka Sekulića. On je „Programirani zaborav“ doveo u ravan s knjigom Marije Todorove Dizanje prošlosti u vazduh, a rukopis Markovine „svojevrstan etos solidarnosti i odlična esejistička literatura“ zainteresovao ga je što je nastao i iz ličnog iskustva.
„Knjiga govori na mnogo načina o podeljenim gradovima“, rekla je istoričarka Dubravka Stojanović, ističući da smo se s tim „toliko saživeli da to više i ne primećujemo“. Zašto su tako dubinski povezani, kaže i potom pominje prvu vezu, ratove. „Druga veza je multietničnost jer nacionalne države ne podnose zajedništvo. Kao treću vezu ona je navela ideologije, najpre fašizam, zatim komunizam i na kraju nacionalizam – da dotuče“.
Trebalo je srušiti sve što je podsećalo na ono vreme, a pokazalo se da se o zajedništvu ćuti. Istoričarka Stojanović je naglasila da je najjača veza ipak prva – ratovi i da na prostoru bivše Jugoslavije postoje četiri grada „koji se još bore“ – Pula, Rijeka, Sarajevo i Beograd. Pojašnjavajući otkud pored navedena tri i Beograd, ona je kazala da mnogi Zemunci i dalje govore „Otišao je u Beograd“, tu su, kaže, oni koji su bacali cveće na tenkove kada su kretali na slavonsko ratište, one koji tvrde da je logor za Jevreje bio u NDH (Nezavisna država Hrvatska) a ne u Beogradu…
„Što se mene i Beograda tiče nema šta dalje“, kaže Markovina i pominje da mu je majka odrasla „na Bulevaru“.
„Bio sam previše isključiv, kao da sam čekao neku vrstu revanša… Ali mi smo bili eksces i ne postoji ništa monstruoznije od poznate Tuđmanove (Franjo) izjave o humanom premještanju stanovništva. Jer, protjerivanje proizvodi doživotni bol!“
„Pomirio sam se sa porazom“, veli Markovina i dodaje: „Kad shvatite da ste poraženi ne tražite više ono što je nestalo nego ono što je preostalo“, kaže autor i napominje da čak i najzadrtiji nacionalisti „imaju svijest da su tu neki drugi ljudi živjeli“. Naveo je mnogo primera koji su se dobrom delu mlađe publike (koja je bila najbrojnija na promociji) činili neshvatljivi, kao što je slučaj Zadra u kojem je do II svetskog rata bilo 80 odsto Italijana, a ostatak su činili Srbi i Hrvati. Pred poslednji sukob na trlu Jugoslavije u tom gradu je bilo 30 odsto srpskog stanovništva i 111 Italijana. A onda se pojavio Ratko Mladić…
„Do vremena pred Oluju u Kninu je većinsko bilo srpsko stanovništvo (80%), petina hrvatsko a sada je obrnuta situacija. Mostar je nominalno jedinstven ali je suštinski podijeljen, kazao je Markovina, tvrdeći da „niko u Sarajevu ne priznaje/prihvata da je ovaj grad podijeljen“.
Dvoje istoričara nisu potpuno saglasni po pitanju suočavanja sa prošlošću nakon ratova devedesetih prošlog veka, a Markovina je na kraju izrazio nadu da „za razliku od Mitrovice Vukovar ima šansu“
D. B.
