Mijat Lakićević: Kula od karata Mire Bogdanović*
Knjigu Elitistički pasijans – povijesni revizionizam Latinke Perović inicirali su ekstremni levičari, to jest, kako sam u Predgovoru priznaje, Zlatko Paković lično, ali su je sa oduševljenjem dočekali (i) ekstremni desničari, poput Zorana Ćirjakovića recimo.
To, naravno, nije ni slučajno ni neobično. I jednima i drugima, makar za Srbiju to važi, najveći neprijatelji su liberali. Tako je bilo i pre pola veka, početkom sedamdesetih: i tada su se nacionalisti na desnoj i tzv. mlado-marksisti, odn. ortodoksni komunisti na levoj strani političkog spektra, ujedinili protiv liberala u Srbiji. Tako je i danas.
Prvo što pada u oči kada se čovek dohvati knjige Mire Bogdanović jeste, neobična i neuobičajena, nesaglasnost između inicijatora i autora, pardon autorke. Dok prvi Latinku Perović optužuje za liberalizam, doduše „neo”, druga tvrdi da Latinka Perović uopšte nije liberal, da je to fama koju ona sama o sebi pravi. Naime, u Predgovoru Pasijansu, pod indikativnim naslovom „Neoliberalizam srpske istoriografije”, Paković ističe da je glavna tema ovog dela „kritičko ispitivanje ideologije neoliberalizma”. U Uvodu, međutim, tamo gde sama Bogdanovićeva objašnjava svoje namere, nema ni pomena o neoliberalizmu. Kao što ga neće biti – u to će se čitalac/čitateljka kasnije uveriti – ni kroz celu knjigu. Ona govori isključivo o liberalima i liberalizmu, zastupajući pri tome beskompromisno gore pomenutu tezu. Otkud sad opet (ali sad kao farsa) ovaj sukob na političkoj levici? Da li su to za autorku knjige i pisca predgovora liberalizam i neoliberalizam istovetni pojmovi? Na to se ne može dati precizan odgovor pošto Mira Bogdanović liberalizam ni približno ne određuje, a opet teško da bi ga mogla svesti na Pakovićevo shvatanje neoliberalizma. „Kad govorimo o ideologiji neoliberalizma, govorimo o ideologiji koja podrazumeva presitu malobrojnu elitu i jedno gladno čovečanstvo sa etiketom formalno priznatih ljudskih prava” – kaže, naime, Paković. Mira Bogdanović Latinki Perović između ostalog prebacuje i „pojmovnu zbrku”; ovde vidimo da u Pasijansu ne samo da su pobrkani „lončići” nego nije jasno ni o čemu je tačno u toj knjizi reč.
Navedeno Pakovićevo pakovanje neoliberalizmu – da se vratimo na glavnu temu – tj. da on „podrazumeva gladno čovečanstvo”, nema baš mnogo veze sa istinom. Osamdesetih godina 20. veka – kada otprilike počinje era neoliberalizma – ispod granice siromaštva (prihod od 1,9 dolara dnevno, po računu Svetske banke) živelo je 40 odsto svetskog stanovništva; sredinom druge decenije 21. veka ispod granice siromaštva živelo je (svega) 10 odsto globalne populacije. Ili, uzmimo za primer Kinu. Uvođenje nekih elemenata liberalizma u kinesku ekonomiju, do čega dolazi otprilike u isto vreme, dovelo je do strelovitog privrednog rasta i, što je najvažnije, eliminisalo glad koja je decenijama, za vreme komunizma, mučila ovu, doskora najmnogoljudniju zemlju sveta. Tako da je za milione Kineza „izbor” između (neo)liberalizma i komunizma bio izbor između života i smrti. Bukvalno.
Istina, brzi ekonomski razvoj bio je praćen porastom socijalnih razlika. U pomenutom razdoblju, Đinijev koeficijent (kojim se izražava nejednakost) porastao je u Kini sa 25 na blizu 50 što je čak više nego u Sjedinjenim državama (45 Đinija). Uprkos tome, malo je verovatno da bi se Kinezi danas zbog toga vratili u svoj komunistički raj. S druge strane, tamo gde liberalizacije nije bilo, gde je ostao da vlada klasični komunizam, u socijalno-političkoj sferi, nema ni „formalno priznatnih ljudskih rava”, a kamoli da se može govoriti o problemima u njihovoj praktičnoj primeni.
Put u pakao
Kad god neko počne o namerama setim se stare izreke: „put u pakao popločan je dobrim namerama”. A pošto loše niko ne priznaje, ne vidim ni smisao takvih napomena. Pogotovo nema smisla govoriti o tome šta vam nije namera. Osim ako iza toga ne stoji neka skrivena namera. Baš je takav slučaj sa Bogdanovićkinim Pasijansom.
„Nije mi namjera” započinje MB, „da prepričavam novu knjigu Latinke Perović Dominantna i neželjena elita… niti da hvalim autoričin kritički stav prema najnovijim balkanskim ratovima i zločinima koji su u njima počinjeni”.
Kakva je uopšte svrha ove, prve u knjizi, rečenice od koje nećemo tražiti da bude baš tolstojevska ali bi zrno soli trebalo da sadrži. Ko bi se uopšte nadao nekakvom „prepričavanju” pa je potrebno upozoriti da toga neće biti. Posebno – šta ima da se posle četvrt veka hvali ono što je opšte poznato i zbog čega je LP (od svojih protivnika) proglašena „majkom druge Srbije”. (Uzgred, ona tu „titulu” nikada nije prihvatila nego je, naprotiv, od nje bežala što se kaže „kao đavo od krsta” – za razliku od Dobrice Ćosića koji je status „oca nacije” prihvatao i, šta više, na tom “imidžu” i sam radio.)
Smisao se, međutim, vidi u sledećoj rečenici. „Hvalila bih i sebe jer sam bila na istoj strani”, kaže MB. U tome je, dakle, „kvaka”. MB zapravo hoće da se pohvali i istakne svoj (javnosti inače potpuno nepoznati) angažman, hoće da se na taj način, što bi se reklo „legitimiše”, samo to radi izokola, tako „da se Vlasi ne dosete”. Ali, ni Vlasi više nisu naivni.
Pošto je tako sebi dala na značaju, MB „otvara karte” i kaže kako je „novo djelo Latinke Perović samo povod za povratak na sjelokupan njezin opus”. Hm, eto opet nedoumice, da ne kažemo besmislice. Naime, „povratiti” se čovek može samo tamo gde je nekoć bio a MB se nikada ranije nije bavila ni delom Latinkinog opusa a kamoli njenim celokupnim delom pa nema gde ni da se vrati, može samo da krene od početka. Zašto MB pokušava da obmane čitaoca/čitateljku i da sebi pripiše svojstva koja zapravo nema?Još će se čitalac/čitateljka više nasmejati samo nekoliko stranica kasnije gde MB kaže kako su Elite „samo prigoda za osvrt na veći dio opusa Latinke Perović”. Pa, dobro, o čemu je stvarno reč, o „celokupnom opusu” ili o „većem delu opusa”? I koliki je taj veći deo – 55 odsto ili 95 odsto? I šta je izostavljeno – neki kratki članci ili kapitalna dela?
Odgovor na poslednje pitanje dobijamo ubrzo. Doduše, ne daje nam ga MB nego moramo sami da ga pronađemo. Krenućemo malo poizdalje.
Svoj „osvrt” na (delimično celokupno) Latinkino delo, Mira Bogdanović počinje sitnim zamerkama na „prateći aparat” u Elitama – na fusnote, „mnoge tipkovne greške” („Zabavno je što se neke odnose na izvore iz stranih jezika. Bar je to lako pažljivo prepisati, čak ako ih prepisivač ne razumije” – primećuje lucidno MB), nedostatak bibliografije itsl.
Ima li grešaka u fusnotama – ima, ali one su zbilja sitne, očigledno tehničke prirode i lako savladive. Mnogo veće „faulove” u fusnotama pravi MB – o čemu će tek biti reči. A ima i fusnota kojih – nema. Recimo, Mira Bogdanović za Elite koristi sintagmu „autobiografija o drugima”. Kao što je poznato, reč je o naslovu Borislava Mihajlovića Mihiza tako da elementarno intelektualno poštenje nalaže da autorka, makar u fusnoti, naznači da je za svoje potrebe uzela Mihizov naslov. Nije valjda da računa, s obzirom da je delo štampano dosta davno – prva knjiga još 1990, a druga 1993. godine – na zaborav, po kratkom pamćenju i inače poznate, nacije. Kako god, da je Pasijans naučno delo mogao bi neko da je optuži za plagijat.
Takođe, slovnih grešaka u Elitama ima, mogao bih da se složim, više nego što bi smelo da ih bude u jednom takvom ostvarenju. Ali, jer uvek ima jedno ali koje devojci sreću kvari, uzeto relativno, tj. u odnosu na broj strana, tih „tipfelera” je manje nego kod MB.
Konačno, bibliografije fakat nema (kao što je nema ni u većini Latinkinih dela) ali zato ima registra imena kojeg nema u Pasijansu. Bibliografija pak koju je sastavila Mira Bogdanović zbilja je obimna. Ali tu čitateljku/čitaoca čeka novo veliko iznenađenje.
Jedno isto delo Slobodana Jovanovića – Vlada Milana Obrenovića – navedeno je čak četiri puta. I to tri puta pod nešto malo izmenjenim naslovom a dva puta čak potpuno isto od reči do reči: „Jovanović, Slobodan: Vlada Milana Obrenovića, Knjiga I (1868-1878), BIGZ, SKZ, Beograd 1990.” – na početku i na kraju tog bibliografskog isečka. Bilo mi je baš neprijatno kada sam jednu doktorku nauka uhvatio u tako sitnoj podvali. Uz takvo saznanje, činjenica da MB ne navodi trećeg izdavača Jovanovićevih sabranih dela, firmu Jugoslavijapublik, potpuno je izgubila na značaju.
Stvar je, međutim, dobila ne težini kada sam otkrio da isti „bibliografski princip” MB nije primenila i na Latinkine Socijaliste. Tu prvu i drugu knjigu navodi „u istom dahu”, tj. pod jednom odrednicom. Ovde ipak ima i nešto mnogo važnije. Tačnije – nema. Nema trećeg toma Srpskih socijalista. Zašto? Zar MB nije obećala da će se baviti celokupnim Latinkinim opusom? Ah, da, to je posle porekla. Ali, svejedno. Nije ovde reč o nekom naknadno prikačenom prirepku. Naprotiv, na početku prve knjige Srpskih socijalista Latinka kaže da je predviđeno da njena studija ima tri toma, da je prvi završen 1979, dakle šest godina ranije, da se on sada, tj. 1985, pojavljuje zajedno sa drugom knjigom a da je rad na trećem tomu „u toku”. Taj treći se pojavio posle čak 10 godina ali sa dobrim razlogom. U međuvremenu je LP objavila više knjiga iz srpske istorije ideja ali i monumentralno delo (Planirana revolucija, na preko 600 strana, 1983. godine) o ruskim socijalistima. Kako je moguće, postavlja se pitanje, da MB pored jedne tako značajne knjige prođe kao „pored turskog groblja”. Ispostaviće se da to nije bilo slučajno. Prosto, ta treća knjiga, za koju istoričarka Dubravka Stojanović kaže da je „prekretno delo” ne samo za naučni rad Latinke Perović nego i za celokupnu srpsku istoriografiju, ruši čitavu idejnu konstrukciju Mire Bogdanović i opovrgava sve njene ključne teze.
Muka s elitama
Već smo videli kako MB pokušava da Latinku Perović optuži za „pojmovnu zbrku”. Tu zbrku, u stvari, pravi sama Bogdanovićeva. I to već od početka, tj. od pojma elite. Po njenom tumačenju, dakle, Latinka „dominantnu elitu shvaća poziciono, a neželjenu u smislu kaste, sekte, sustavno onemogućavanog nositelja izvrsnosti, moralne superiornosti, istinskog tumača duha vremena i narodnog interesa mimo naroda”. I više ništa o Latinkinom shvatanju dominantne i neželjene elite čitalac/čitateljka neće saznati iz pera Mire Bogdanović.
Ovaj primer lepo ilustruje njen „metodološki pristup”. U jednom trenutku, naime, ona zamera Latinki Perović što „ropski, bez kritičkog odmaka, prepričava Piroćančeve misli”. U stvari, LP se trudi da korektno prenese tuđe mišljenje a tek potom saopštava svoj odnos prema njemu. Za Miru Bogdanović to ne važi. Ona ne samo da uopšte ne „prepričava” (a kamoli „ropski”) nečije stavove, ona ih sasvim deformiše, ako ih već i sasvim ne ignoriše.
Najpre, vrlo je (ako ne i sasvim) nejasno šta MB hoće da kaže konstatacijom da LP „dominantnu elitu shvaća poziciono”. Da li se, recimo, to „poziciono” odnosi samo na mesto u političkoj hijerarhiji ili obuhvata i položaj u društvu uopšte, u nauci, kulturi itd? Nije da su tu samo nijanse u pitanju.
Važnije od toga je, međutim, da to kako MB prezentira Latinkino shvatanje dominantne i neželjene elite uopšte nije tačno, odnosno nema veze sa onim što Perovićeva stvarno piše. A LP (eksplicitno) kaže: za „dominantnu elitu… bez obzira na okvire države, cilj je bio i ostao oslobođenje i državno ujedinjenje srpskog naroda. Kolektivna sloboda srpskog naroda od drugih naroda bila je značajnija od građanskih sloboda u Srbiji. Unutrašnji razvoj značio je razbijanje organskog jedinstva naroda kao uslova za njegovu kolektivnu slobodu”.
Sa druge strane, „Neželjenu elitu predstavljaju pojedinci (dakle ni govora o nekakvoj kasti ili sekti, kako nevešto ali zlonamerno pokušava da ironiše MB – prim. M.L.) koji teritorijalnoj ekspanziji, nezamislivoj bez ratova i nasilja, pretpostavljaju razvoj realne države, slobodnog građanina, koji u drugom i drugačijem ne vidi samo neprijatelja”. Štaviše, iz Činjenica i tumačenja, knjige-intervjua datog koleginici Oliveri Milosavljević, vidi se da je Perovićeva pojam „neželjena elita” upotrebila (2010) nekoliko godina pre nego što će ga (2015) iskoristiti u naslovu koji, da se opet pozovemo na profesorku Stojanović, predstavlja „sintezu” njenog (Latinkinog) „prethodnog višedecenijskog rada”. Tom prilikom ona kaže da pod neželjenom elitom podrazumeva „sloj ljudi koji su osnivači institucija, prevodioci zakona, knjiga, osnivači listova i časopisa, donosioci pojmova i vrednosti” i ljudi koji kritički misle”, što ih sve „izdvaja iz te masovne činovničke inteligencije”. I još će dodati da njih „Vladimir Jovanović smatra pesimistima” (kurziv L. P.), dok su oni “u stvari neželjena elita”. Na kraju će i napomenuti: „izraz nije moj, ali ga apsolutno prihvatam”.
Mira Bogdanović, naravno, može da se sa ovakvim razumevanjem ne složi, ima i pravo da ga kritikuje, ali nema pravo da Latinkino mišljenje krivotvori, a naročito da od čitalaca krije šta je ona, Latinka, stvarno napisala. Nema pravo – razume se, sa stanovišta istine, odnosno sa stanovišta elementarne, ne samo naučne nego i ljudske pristojnosti – da javnost obmanjuje i dovodi u zabludu. Staro novinarsko pravilo glasi: činjenice su svetinja, komentari su slobodni. Valjda bi to još više trebalo da važi za naučnike. Božo Kovačević u recenziji kaže da je knjiga Mire Bogdanović pisana „strasno”. Tačnije bi bilo reći da je pisana ostrašćeno. A ostrašćenost nije saveznik argumentacije. Još je Tacit rekao: „bez strasti i pristrasnosti”.
Obnevidelost Mire Bogdanović dobro se, kada je o elitama reč, vidi i na sledećem primeru. Bogdanovićevu je, naime, posebno naljutilo što Latinka Perović za Ivana Đurića kaže da je bio „kolenović”, da je Nikezićeva majka bila Francuskinja a Đilas imao „aristokratsko porijeklo” itd. MB time zapravo sugeriše da je u svojoj „poznoj fazi”, nakon „revizionističke konverzije”, LP počela da „odaje neku vrstu feudalnog mentaliteta, plebejske zavisti, palanačku fascinaciju ‘elitnim’ socijalnim porijeklom” itd. itsl.
To, međutim, nije tačno
I u svojim „ranim radovima”, u prvom tomu Srpskih socijalista, Perovićeva za Dragišu Stanojevića (jedno vreme bliskog saradnika Svetozara Markovića, s kojim se posle razišao, potonjeg radikala, sa kojima se takođe razišao) takođe kaže da je bio „kolenović”. Ali to MB ne pominje. Da li zato što to podriva njenu tezu o Latinkinoj „konverziji” ili zato što Socijaliste nije baš do kraja pročitala, pošto se ova opaska nalazi na poslednjim stranicama, tačno tristapetoj, knjige? Kakogod, ne ide to ni malo u prilog profesionalnosti Mire Bogdanović.
Kao ni pokušaj da u Latinkin „elitni” sastav ugura Živojina Perića. Štaviše, MB će ustvrditi da ovaj inače istaknuti profesor beogradskog Pravnog fakulteta „zauzima počasno mjesto među prvim pripadnicima neželjene elite”. Istina je, međutim, da Perića nema među 12 pripadnika neželjene elite „obrađenih” u knjizi niti se Latinka njime nešto posebno bavila. Ima ga doduše, posredno, preko Olge Popović Obradović, a sama Latinka ga pominje jedino u razgovoru sa Oliverom Milosavljević kao ilustraciju „građanske alternative”, odnosno kao nekoga ko je još „dvadesetih godina XX veka govorio da je federacija jedino recionalno rešenje za Jugoslaviju, da je to put Evrope, ujedinjene evropske države”. U stvari, krunski Bogdanovićkin argument protiv Perića je da se nije baš najslavnije poneo za vreme Drugog svetskog rata, odnosno da je bio „žestoki antikomunist” koji je tokom okupacije Jugoslavije pao „u naručje Milanu Nediću”. Iz teksta Mire Bogdanović čitalac/čitateljka može da stekne utisak da Latinka Perović zaobilazi ili skriva tu činjenicu. U knjizi na koju se i MB poziva Perović, međutim, kaže da „Perić nije nikakav levičar”, da je „čak savetnik za vreme Nedićeve uprave” te da je „posle rata otišao u Švajcarsku, (gde) je i umro”. Falsifikatima Mire Bogdanović kao da nema kraja.
Svetozar Marković, žrtva odbrane
Jedna od glavnih funkcija/fiksacija/fikcija Bogdanovićkinog Pasijansa je (navodna) odbrana Svetozara Markovića. Ključna njena teza glasi da je „Svetozar Marković.., prema Perovićevoj, demijurg antimodernizacije i prauzročnik sviju zala koja su zadesila Srbiju”. Naravno da to nema veze sa istinom i da se nešto tako nikako ne može zaključiti iz Latinkinog (celokupnog) opusa. To Mira Bogdanović prosto prišiva Latinki Perović ne nudeći nijedan argument.
Ali nije to čak ni najgore. Takvo tumačenje, naime, u potpunoj je suprotnosti sa Latinkinim shvatanjem istorije i ulogom pojedinca u njoj. „Ja mislim da se kod nas suviše personalizuju istorijski procesi i istorijske pojave”, napisala je LP. I kao primer te “personalizacije istorije” navela upravo odnos prema Svetozaru Markoviću. „Srpski socijalizam se svodi na pojavu Svetozara Markovića, a izgubio se iz vida ceo kontekst.., izgubila se iz vida istorijska faza koju on reflektuje u jednom patrijarhalnom društvu koje mora da se modernizuje”.
U skladu sa takvom svojom „filozofijom istorije” Latinka Perović ni „Srbiju nije objašnjavala Miloševićem” nego je, upravo suprotno, „Miloševića objašnjavala Srbijom”. I to što se Srbija pod Slobodanom Miloševićem „najžilavije suprotstavila duhu vremena” nije tumačila njegovom „nihilističkom ličnošću”, već „istorijskim okolnostima koje su njega proizvele”.
„Koren zla” Perovićeva nije videla ni u Dobrici Ćosiću koga je u svojim radovima zaista podvrgavala žestokoj kritici. Naprotiv, napisala je (upravo u Dominantnoj eliti, ali šta vredi kada to MB nije pročitala ili joj se nije uklapalo u koncepciju) da je reč o „ličnosti koja veruje i za koju se veruje da ‘unosi svest’, a koja, zapravo, emanira kolektivne ideje i dominantni duh”.
Možda će neko pomisliti da je ovakvo razumevanje odnosa istorije i pojedinca Latinka izgradila kasnije, kada je prešla u „konvertite”. Ipak – ne. U Srpskim socijalistima, sredinom osamdesetih, pisala je: „Svetozar Marković je… zakonita pojava… Sama činjenica da u Srbiji već postoje i ideologija i institucije građanskog društva, da je deo srpskog naroda politički slobodan, da ima svoju državu – objašnjava i pojavu Svetozara Markovića… On izražava narastajući društveni sukob u Srbiji”.
Takođe, iz knjige MB čovek bi mogao da pomisli da je LP na početku karijere, u svojoj „marksističkoj fazi”, na Svetozara Markovića gledala kao na neko bezgrešno (socijalističko) božanstvo, bez ikakvog „kritičkog otklona”. Istina je daleko od toga. Primera radi, za Markovićevo gledište Perovićeva u drugoj knjizi Srpskih socijalista kaže da je bilo „utopija” koja se „postepeno pretvarala u protivrečnost”.
S druge strane, Latinka Perović se protivila uprošćenim tumačenjima Svetozarevog dela. Posebno je kritikovala pokušaje da se osnivač socijalizma u Srbiji prikaže kao „’začetnik totalitarne ideologije socijalističko-narodnjačke provenijencije’ i kao jedan od konstituenata srpskog nacionalizma”, kao što je to u knjizi Ko je ubio Jovana Skerlića (2022.) učinio Momčilo Đorgović. U tom kontekstu navodi Markovićeve reči da „Politika ‘Velike Srbije’ po formi ujedinjava umne i materijalne sile srpskog naroda”, dok bi „u stvari sve te sile bile sprečene i okovane”, da takva politika „pobuđuje nepoverenje kod naših prirodnih saveznika na Balkanskom poluostrvu i tera ih u neprijateljski logor” te da je „‘Velika Srbija’ i tesna i rđava zgrada, pa stoga i nije kadra da oslobodi srpske narodne interese.”
U suštini, Miri Bogdanović najviše smeta Latinkina kritika Markovićeve ideje o „preskakanju kapitalizma”. Ali ona neće pokušati da dokaže da je ta ideja bila ispravna i da je to moguće, nego će pokušati da dokaže da je to takoreći opšte mesto u socijalnoj misli tog vremena, da su tako mislili i drugi, pa i liberali. Po njenim rečima, „svi koji kasne osuđeni su na preskakanje” a „preskakanje je atletika kojom se bave svi politički akteri u Srbiji 19. stoleća”, pa tako i Milan Piroćanac „zagovara preskakanje”.
Ljubomir Madžar je u svojoj knjizi Moj obračun sa njima dokazivao – i dokazao – da između liberala i antiliberala postoji velika „asimetrija u znanju, citiranju i profesionalnom stvaranju”. U korist prvih, razume se. Kao jedan od elemenata naveo je da način na koji liberali „koriste literaturu sadržinski je utemeljen”, dok antiliberali citatima manje-više ispunjavaju zadatu (kvazi) naučnu formu ili lepe citate gde (misle da) njima odgovara ne libeći se pri tome i da, ako im ustreba, stvarne stavove autora prilagođavaju svojim potrebama. Dobar primer za to je upravo pokušaj Mire Bogdanović da kao argument za svoje maločas navedene tvrdnje upotrebi Milana Subotića i njegovu knjigu Sricanje slobode: „Milan Subotić u svojoj studiji ističe da je srpski liberalizam tipičan primjer ‘modernizma nerazvijenosti’, pokušaj sinteze tradicije i modernosti kojim se želi preskočiti stoljeća izostalog razvoja”.
Suština, međutim, nije u preskakanju, suština je u cilju. Dok socijalisti žele da preskoče, tj. izbegnu kapitalizam, liberali žele da „preskoče vekove izostalog razvoja”. Ali ne da bi, kako im pripisuje MB, izbegli kapitalizam nego da bi u njega, malo slobodnije rečeno, brže uskočili. Oni žele da, koristeći zapadnoevropsko iskustvo izbegnu njegove greške da bi, ubrzavajući sopstveni razvoj, što pre izgradili društvo koje će biti slično onom u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Oni žele da ubrzaju ulazak u kapitalizam a ne da ga preskoče.
Vidi se to lepo iz sledećih Subotićevih reči: „Veličanje patrijarhalnih vrednosti i institucija narodnog života”, koje je odlikovalo i „srpsku liberalnu misao” kaže Milan Subotić, iako „na prvi pogled veoma slično slovenofilskom (tj. socijalističkom, tj. Markovićevom – M. L.) stanovištu, imalo (je) radikalno različit cilj: dok su slovenofili isticali nužnost povratka autohtonim formama socijalnog života i vrednostima slovenskog sveta suprotstavljenog Zapadu, srpski liberali su upravo u tim formama videli osnov za izgradnju savremene, po zapadnoevropskim vrednostima izgrađene države”. Štaviše, prema Subotiću, za srpske liberale je „najvažnije… njihovo prihvatanje zapadnih političkih institucija kao uzora za uređenje srpske države”.
Konačno, kada je reč o Latinkinom istraživanju socijalizma u Srbiji, ne treba izostaviti još jednu dimenziju Bogdanovićkine kritike koja svojom apsurdnošću takoreći nadilazi sve druge. Na više mesta ona ponavlja tezu koju najbolje odražava sledeći citat: „Kod Perovićeve je bjelodan fatalan nedostatak komparativne perspektive, čak i osjećaj da je tako nešto potrebno, isključiva fokusiranost na Srbiju kao da je ona sama na svijetu”.
Ni to nije tačno. To jest, moglo bi da bude tačno ako bi nekako izbrisali hiljade stranica koje je LP napisala o Rusiji i rusko-srpskim intelektualnim vezama, stotine stranica o zapadno-evropskim socijalistima i još više stranica o Jugoslaviji i odnosima između jugoslovenskih naroda. Da je samo pročitala Planiranu revoluciju, knjižurinu od 600 strana gde se govori o Rusiji i ruskoj društveno-političkoj (revolucionarnoj) misli, Mira Bogdanović to nikako ne bi mogla da napiše. Doduše, ona to delo čak i citira u svom Pasijansu, mada negde pri njegovom kraju, pa čovek pomišlja da je zaboravila šta je napisala na početku. Ili je fatalna strast opet zaslepila MB pa nije videla ono što je belodano očigledno.
Modernizacija
Sledeći primer manipulacije kojoj pribegava Bogdanovićeva srećemo u poglavlju o modernizaciji koju ona naziva „ključnom tezom” Latinke Perović, mada nije reč o tezi nego o temi, ali da sad u to ne ulazimo. Piše, dakle, MB: „Prema projektu modernizacije u periodu vladavine Komunističke partije Perovićeva ima vrlo ambivalentan i proturječan stav, koji modernizaciju na jednoj strani priznaje, a na drugoj poriče”. Zatim navodi „afirmativno” Latinkino mišljenje o modernizaciji: „Ovde se nikada ne raspravlja o suštini, zato i može da se, recimo (ovde fali zapeta koje u originalnom tekstu ima – a toliko MB ima zamerki zbog “tipkovnih” grešaka – prim. M. L.) čitava druga polovina XX veka danas smatra neligitimnom. I da se ljudi koji su u to vreme pisali, slikali, lečili druge, gradili mostove i puteve, smatraju ‘režimskim ljudima’, ‘komunjarama’. I da se sve što je u to vreme stvoreno u ekonomiji, kulturi, nauci, umetnosti, smatra ‘otetim od režima’. (…) Na planu istorije južnoslovenskih naroda, to je najduže razdoblje mira, najvećeg razvoja i modernizacije, iskorak iz provincije 1941. i 1948. godine i kao razultat toga, veliki međunarodni ugled zemlje”. Ovim, kao što će se uskoro videti, (nepotrebno) dugim citatom iz Latinkinog razgovora sa Oliverom Milosavljević, Mira Bogdanović simulira objektivnost a prikriva manipulativnost.
„Na drugom mjestu”, piše malo dalje MB, „ona (tj. Latinka – opet M. L.) poriče modernizacijiski karakter komunističke vladavine: ‘Ona (modernizacija u Srbiji), međutim, ne podrazumeva obavezno postojanje elemenata modernog društva: definisan svojinski odnos, vladavinu zakona, ljudska prava, građansko društvo’.” Ovo je citat iz Anarhije i autokratije, a kurziv je Bogdanovićkin.
Citat se, međutim, ne odnosi na Srbiju, kao što tvrdi MB, već ima širi (teorijski) karakter. Evo kako glasi kompletan pasus: „Modernizacija (kurziv L. P. – M. L.) je kao pojam šire ušla u društvene nauke tek posle Drugog svetskog rata. Ona označava vrlo široke promene (industrijalizacija, izgradnja komunikacija, podizanje obrazovnog nivoa i zdravstvene kulture) i svaku inovaciju (u različitim sistemima: ekonomskom, naučnom, prosvetnom). Ona, međutim, ne podrazumeva obavezno postojanje elemenata modernog društva: definisan svojinski odnos, vladavinu zakona, ljudska prava, građansko društvo”. Kraj citata.
Latinka Perović, nema sumnje, misli da modernizacija u Srbiji pati od nedostatka „elemenata modernog društva”, dokaza ima puno u njenim delima, pa je baš zato Mira Bogdanović, samo da je htela, mogla lako da nađe citat koji se izričito odnosi na Srbiju, i to baš u razdoblju „komunističke modernizacije”. Recimo – u intervjuu Oliviji Rusovac za Republiku (povodom naučnog skupa „Srbija u modernizacijskim procesima”) septembra 1994. godine. Zašto nije – iz lenjosti, nemarnosti, brzopletosti – prosudite sami.
Štaviše, nije Bogdanovićeva morala da ide tako daleko i da poseže za jednim (davno objavljenim) intervjuom. „Rezultati modernizacije srpskog društva posle 1945. godine, u trećem državnom okviru u istoriji Srbije u moderno doba, bili su impresivni: brza industrijalizacija; masovno školovanje; razvoj kulture, naročito umetničkog stvaralaštva (književnost, slikarstvo, film, pozorišna umetnost); velika uloga jedne male zemlje u međunarodnoj politici u vreme blokovske podele sveta, bili su neodvojivi od napretka jugoslovenske države, koja se krajem šezdesetih godina XX veka svrstala u srednje rezvijene zemlje”. To je Latinka napisala upravo u Anarhiji i autokratiji.
Zašto MB ne koristi ovaj citat koji joj je takoreći na dohvat ruke? Tri su razloga. O druga dva će biti reči malo kasnije.
Najpre, dakle, da bi još malo dezorijentisala čitaoce, odnosno pokušala da ih ubedi u Latinkinu „ambivalentnost i protivrečnost”, jer, eto, u jednom svom delu piše jedno a u drugom drugo.
U stvari, napraviću ovde malu digresiju, MB vrlo često Latinku optužuje, s jedne strane, da „ne može bez proturječnosti”, a sa druge strane, da stvari slika „u crno-bijeloj tehnici”. Istina je, međutim, da u Latinkinim delima protivrečnosti ima onoliko koliko i u pojavama koje opisuje. Upravo je takva bila modernizacija u SFRJ: u pojedinim segmentima na tom planu napravljeni su čak zavidni rezulatati, na drugim poljima modernizacija je izostala. Kada pak Latinka apstrahovanjem iz pojava izvlači suštinu, bitnu, preovlađujuću karakteristiku – onda ih („ljude, događaje, knige”) uprošćava i sublimiše pa slika utoliko postaje „crno-bela”. Ne treba velika pamet da bi se to videlo, dovoljan je nepristrasan, profesionalan pristup.
A sada nešto o druga dva razloga. Mira Bogdanović, naime, na više mesta, dosta odlučno i oštro, optužuje Latinku Perović za antikomunizam, „antikomunistički stav”. Navedeni citat, međutim, sam samcit, dovoljan je da se ta optužba pretvori u prah i pepeo. Kako može biti antikomunista neko ko tako argumentovano i precizno iznosi pozitivne strane komunističke vladavine? Uostalom, na pitanje Olivere Milosavljević „kako ocenjujete danas prisutnu interpretaciju komunisitčkog perioda” LP kaže da „postoji jedan aprioran odnos prema pema tom vremenu kao o vrlo unisonom vremenu u ideološkom i političkom smislu, kao o vrlo represivnom vremenu, kao vrlo jednoumnom vremenu. Ja, naprotiv, mislim da je to vreme jako složeno, da tu postoji neko društvo, da sve aspekte toga treba proučavati, kao što mislim i za istoriju prve Jugoslavije. (…) ima antikomunizma u svim istočnoevropskim zemljama.., ali ovde nije reč samo o tome, ovde je reč o nacionalizmu, ovde je reč o refašizaciji, ovde je reč o rehabilitaciji”. Očigledno je, dakle, iz ovog odgovora da ne može biti ni govora o bilo kakvom Latinkinom antikomunizmu, naprotiv. Za nju to opredeljivanje samo po sebi, za ili protiv komunizma, čak i nije najvažnije. Primarno je da se to vreme istražuje i proučava. Latinka prema antikomunizmu nema negativan stav ne samo, pa možda ni pre svega, iz političkih ili ideoloških, nego iz stručnih, profesionalnih, naučnih razloga.
Treće, iz navedenih redova se takođe vidi da LP razvoj Srbije posmatra u kontekstu Jugoslavije. Ovo je značajno zbog sledeće optužbe Mire Bogdanović. „Upadljivo je i iznenađujuće odsustvo Jugoslavije u djelu Latinke Perović nakon njezine konverzije na liberalizam”, ređa ona svoj Pasijans.
Konverzija
Zbilja, evo jednog prethodnog pitanja – možda je ono već počelo da muči i nedužne čitaoce/čitateljke – kada dolazi do te zloćudne i zlokobne „konverzije”? MB na početku obećava da će precizno odrediti i uporediti „faze” u „ideološkim mijenama” LP, ali se ispostavilo da je (i) to njeno obećanje „ludom radovanje”. Jer, ona sama, pri kraju knjige, pošto je potrošila skoro 200 strana, izražava nadu „da će budući biografi Latinke Perović i Marka Nikezića moći preciznije utvrditi kako je tekao njezin odlazak u liberalizam nakon Nikezićeve smrti”. Ipak, nekako se može iz konfuznog Bogdanovićkinog teksta dokonati da ona (verovatno) misli na razdoblje nakon 2000. godine, od dolaska liberalne Đinđićeve vlade (mada je, u stvari, više bila socijaldemokratska, ali da sad u to ne ulazimo – doživljena je kao ultra liberalna).
Najpre, zašto bi bio neki veleobrt i veliki greh ako se čovek posle trodecenijskog bavljenja jednom (širom) temom, Jugoslavijom, odluči da se malo (više) pozabavi i nekom drugom, tačnije užom, Srbijom. To bi, zapravo, bilo ne samo normalno, nego i očekivano. Ali, u svojoj ostrašćenosti MB to ne vidi, nego vidi nekakvu zaveru, tj. zadnju nameru.
Drugo, iznenađuje (mada, u stvari, ne iznenađuje) da MB jednu običnu korelaciju između Latinkine navodne konverzije u liberalizam i promene njenog tematskog fokusa pretvara u uzročno-posledičnu vezu.
Treće „odsustvo Jugoslavije” iz dela LP moglo je biti (i bilo je) posledica određenih događaja. Kraj 20. i početak 21. veka u Srbiji bili su više nego „uzbudljivi”. Uzmimo samo rat Srbije protiv NATO pakta u proleće 1999. i petooktobarsku revolucija 2000. godine (sa izručenjem Slobodana Miloševića Haškom tribunalu juna 2001.). Povrh toga dolaze i politička ubistva: istaknutog novinara Slavka Ćuruvije, aprila 1999; bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića avgusta 2000. te premijera Zorana Đinđića marta 2003. godine. Za Latinku Perović i iz profesionalnih i iz ličnih razloga (prijateljstvo sa Ivanom Stambolićem) nije bilo prihvatljivo da čeka „istorijsku distancu”. Dakle, bilo je prirodno da Latinka Perović svoju aktivnost prilagodi i podredi aktuelnim zbivanjima. To se i desilo. Uredila je i priredila (i predgovore napisala za) knjige Slučaj Ivan Stambolić i Koren zla, zbirku Stambolićevih intervjua, kao i one posvećene u međuvremenu preminulim istaknutim predstavnicima srpske intelektualne i političke scene: Ivanu Đuriću (Vlast, opozicija, alternativa), Bogdanu Bogdanoviću (Glib i Krv), Slobodanu Iniću (Portreti), napose Marku Nikeziću (Srpska krhka vertikala) da pomenemo samo neke. Posebno je veliki napor uložila u zbornik Etika odgovornosti posvećen Zoranu i Đinđiću, kao i u publikovanje Đinđićevih izabranih dela u pet knjiga. Kako je sama u jednoj prilici izjavila, samo za iščitavanje Đinđićevog opusa trebalo joj je dve i po godine.
Na kraju, ali ne manje važno, nije ni tačno da se LP u inkriminisanom razdoblju uopšte nije bavila Jugoslavijom. Recimo, baviti se Dobricom Ćosićem značilo je praktično baviti se i Jugoslavijom, posebno naravno odnosom Srbije i Jugoslavije. Isto važi i za tekstove koji se tiču najvećeg broja ljudi koji su našli mesto u neželjenoj eliti: počev od Milovana Đilasa, Marka Nikezića, Koće Popovića, preko Ivana Stambolića, Sime Ćirkovića, Bogdana Bogdanovića, do Slobodana Inića i Zorana Đinđića – da ne nabrajamo sad baš sva njihova imena. Treba zbilja biti slep kod očiju pa to ne videti.
Takođe, nakon tog razdoblja, kada su Elite priređene i objavljene – i doživele neviđeni uspeh širom bivše Jugoslavije, što izgleda MB nikako nije mogla da preboli – LP staje na čelo velikog projekta Jugoslavija u istorijskoj perspektivi (Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji) i piše obimne studije kako o Jugoslaviji između dva rata tako i o Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. E sad, to što je MB istrčala pred rudu i olako donela dalekosežne zaključke, nikako ne može biti pripisano u grehe Latinke Perović
Fama o liberalima
Modernizacija je uvod u glavnu temu – liberalizam. Ključna teza Mire Bogdanović glasi: srpski liberali nisu bili liberali. To važi kako za one iz sredine druge polovine 20. veka, tako i za one 100 godina ranije. Naročito za Milana Piroćanca.
Mira Bogdanović piše: „Zabavno je da se u knjizi Liberalizam od Đilasa do danas Save Kržavca i Dragana Markovića, Nikeziću i Perovićevoj pred sudom njihove Partije prebacuje manjak budnosti: pod liberalizmom se u Partiji podrazumijeva tek popustljivost, tj. permisivnost rukovodstva Saveza komunista Srbije prema neprihvatljivim idejnim strujanjima, ‘antisamoupravnim pojavama’ i tržišnoj stihiji koja su se u privrednoj reformi izmakla kontroli”. (Ova rečenica ni gramatički ni logički nije ispravna, ali nisam hteo da je ispravljam; u tom pogledu nije ni jedina ni najvažnija – prim. M. L.)
Nije jasno šta je ovde Bogdanovićevoj „zabavno” – osim ako to nije pad liberala generalno i čitav sled događaja u Srbiji i Jugoslaviji – ali neka bude po onoj narodonoj: sama pala, sama se ubila. Drugo je nešto važno: nisu Marko Nikezić i Latinka Perović proglašeni za liberale zato što su bili “popustljivi” i „permisivni”, nego su bili tolerantni zato što su bili liberalni. Opet je MB pobrkala lončiće, tj. uzroke i posledice.
U nastavku Mira Bogdanović kaže: „Kržavac i Marković navode da je na sastanku srpskog rukovodstva, u srazu dviju frakcija 5. i 6. jula 1972. godine, Latinka Perović ‘ceo svoj govor usmerila u dva osnovna pravca: da su snage koje kritikuju CK SKS konzervativne, da se bore za ličnu vlast, i drugo – da je liberalizam u Srbiji izmišljena pojava, da njega nema’“ (kurziv M. B.)
Kada, međutim, otvorite 194. stranicu knjige na koju Bogdanovićeva upućuje vidite da citiranu rečenicu nije izgovorila Latinka Perović, nego su je napisali Kržavac i Marković. U daljem tekstu autori citiraju Perovićevu ali nigde nema navedene rečenice. Valjda MB računa da niko osim nje ne proverava fusnote.
Idemo dalje. Govoreći o četvorodnevnom sastanku sa Titom, MB piše da se Marko Nikezić „posipa(o) pepelom” i kao dokaz daje poduži citat koji ćemo i mi ovde – da ne bude da smo je cenzirisali – navesti: „I ta vrsta nedostataka, kao i svako zaostajanje i neostvarivanje linije, jeste svoje vrste odstupanje. Ali, ne smatramo i nismo u stanju po savesti da primimo da je bilo ili da ima namernog različitog tumačenja Programa i linije SKJ i prilaženja problemima sa različitih pozicija. Kao što Socijalistička republika Srbija, tj. radnička klasa Srbije, srpski narod ne vide svoju budućnost van ove jugoslovenske zajednice, tako i SKS, kao najaktivniji deo socijalističkih snaga u srpskom društvu, ostvarenje svoje uloge smatra mogućim jedino ako deluje kao integralni deo SKJ. To, uostalom, nije gledište koje može da se menja u rukovodstvima, već postoji stabilno i trajno u celom članstvu i u radnim masama’. Ovaj ključni dio oproštajne Nikezićeve obrane pred sudom svoje Partije Perovićeva je u knjizi posvećenoj Nikeziću iz tog govora isjekla, odnosno cenzurirala!” – zaključuje na kraju trijumfalno Bogdanovićeva.
Kakav je pa ovo „krunski dokaz”? Da bi publika bila potpuno uverena da je to zaista ključni deo Nikezićevog govora morala bi da bude upoznata, ako ne baš sa celim, onda makar sa još nekim njegovim (naj)važnijim delovima. Ovako mora da Bogdanovićevoj veruje na reč. A kao što smo već videli, ona baš i nije naročito pouzdan izvor. Što se pokazuje i u ovom slučaju. Jer, recimo, dok navodi „kvalifikaciju” Slavoljuba Đukića – „takozvani sprski liberali”, MB istovremeno prećutkuje njegovu ocenu da se Marko Nikezić i Latinka Perović na sastanku sa Titom „nisu posipali pepelom”. Možda cenzura nije, ali je manipulacija svakako.
No, bez obzira na to, očigledno je da i u tumačenju onih nekoliko gore navedenih – jedva napabirčenih, po Marka Nikezića, računa ona, kompromitujućih redova – Mira Bogdanović greši. U suštini, ovde Nikezić – doduše posredno i njemu nesvojstvenim „ezopovskim” jezikom, ali takav je bio trenutak – kaže da je ono za šta se zalagalo i što je radilo rukovodstvo SK Srbije, dakle liberali, nije bilo suprotno politici i Programu SKJ, naprotiv. Odraz i izraz te politike, odnosno tog generalnog političkog opredeljenja, da ne kažemo baš filozofije, bila je – reforma. I to ne samo privredna iz 1965. nego i (obećana) reforma političkog sistema, odnosno pre svega samog Saveza komunista, čega je glavni deo bilo povlačenje iz neposrednog rukovođenja svim društvenim „podsistemima”. Stvar je u tome što je najviše partijsko rukovodstvo, na čelu sa Titom i uz „sasluženje” Dolanca, Kardelja, Draže Markovića i sličnih – suočeno sa teškoćama koje donosi prelazak na novi sistem, tj. koje donose liberalizacija i demokratizacija – od te i takve politike odustalo. Nema, dakle, nikakvih razloga da se ove Nikezićeve reči „cenzurišu”. U najmanju ruku, one ne idu na štetu liberalima.
Pogotovo ako gledamo još malo dalje u budućnost. Jer, odustanak od tih reformi pokazao se kobnim za Jugoslaviju, a svest o tome „da je načinjena greška za sto godina”, kako se može videti iz Zatvaranja kruga, kod „poraženih” snaga, tj. liberala (ne samo u Srbiji nego i u Sloveniji i Hrvatskoj), postojala je već tada.
„Latinka Perović s apologetske pozicije vjeruje da bi srpski ‘liberali’ spasili Jugoslaviju”, kaže Mira Bogdanović. Kao „kontru” navodi stavove Dušana Bilandžića (koji se u sukobu sa liberalima našao na strani pobednika i koji u svojim memoarskim zapisima tvrdi da je jugoslovenski sistem bio takav da je „blokira(o) bilo kakvo racionalno rješenje”) i Darka Suvina (čija ključna teza “da je diferencijacija između politokracije i tehnokracije iza 1965. bila od sporedne važnosti za tadašnje probleme SFRJ, iako možda ključna za njenu propast” Latinki zapravo i ne protivreči). Nakon toga MB postavlja pitanje: „Kakva bi bila budućnost Jugoslavije da su ‘liberali’ pobijedili? Policentrični etatizam… Nacionalni kapitalizam?” Kao što se iz gore navedenih redova vidi – a nije potrebna nikakva posebna pronicljivost da bi se to videlo – ni jedno ni drugo. Liberalizacija i demokratizacija bili su – kao što uvek jesu – najsnažnija brana i etatizmu i nacionalizmu. Samo što je ta alternativa 1972. definitivno odbačena.
Ubistvo trikom
Ne poziva se MB samo na Markovića i Kržavca. Svoj stav potkrepljuje i rečima Dobrice Ćosića: „Pošto Nikezić i drugovi nisu mogli da budu kažnjeni za velikosrpski nacionalizam… stari staljinistički majstor se dosetio da je u komunističkoj ideologiji ‘liberalizam’ još veći greh od šovinizma i separatizma”.
Da li je obračun sa srpskim liberalima bio zaista samo „ubistvo trikom” ili je u tom dimu ipak bilo i neke vatre. Drugim rečima, od toga da li se Marko Nikezić „posipao pepelom” ili nije, tj. da li je ili ne u kritičnom momentu odustao od svojih ideja, mnogo je važnije da se vidi kakve su bile te ideje, kakva je bila njihova sadržina, da li su one, jednom rečju, bile liberalne. Krije to, međutim, Mira Bogdanović od čitalaca/čitateljki kao zmija noge. Evo i zašto, što bi rekao Basara.
Srpski liberali su se zbilja zalagali za tržište. Isticali su: „Neophodno nam je jedinstveno i otvoreno tržište” i da je „jedini izlaz u jedinstvenom jugoslovenskom tržištu”. Za njih je tržište bilo ključni kriterijum i kada je reč o efikasnosti investicija, za socijalističke privrede inače najbolnijem pitanju. „Izašli smo iz faze kada se potpuno bezbrižno gradi ‘politička fabrika’ (…) Protiv smo ograničenja i onda kada se radi o tzv. dupliranju kapaciteta”, govorili su liberali ono što je bilo suprotno ne samo u Partiji nego i u inteligenciji (naročito humanističkoj) uvreženom mišljenju. „Tržište primorava proizvođača na stalnu promenu”, jugoslovenska preduzeća moraju da „funkcionišu na evropskom tržištu” ponavljao je Marko Nikezić što je samo jedan od dokaza zapadno-evropske opredeljenosti liberala. „Bilo je tada i rasprave o tome da se uvede neki akcionarski sistem”, svedoči Vladimir Gligorov; bujala su takozvana Ge-ge (grupe građana) preduzeća jer je zakon malo oslobodio privatnu inicijativu. „Protiv (toga) su bili” – svedoči sad Stjepan Mesić, koji je zbog svojih preduzetničkih pokušaja i politički stradao – „profesori na Filozofskom i Tito”.
Kada se radi o samoupravljanju, Marko Nikezić (opet prema Đukiću) kaže da je „od početka” prema njemu bio „skeptičan” a da se kasnije „sve više uveravao, ne da je nerealno nego da je antimoderno, da je u protivrečnosti sa savremenim razvojem, modernom organizacijom i stimulacijom”. Po Nikezićevim rečima, „svakako treba otvoriti mogućnost demokratskog uticaja, saodlučivanja, kako to zovu socijaldemokrati”, ali je to što se tada radilo u SFRJ bio „vid ‘kulturne revolucije’, pogrešne filozofije koja više služi za huškanje masa i manipulaciju nego za njihovovo postepeno uvlačenje u upravljanje” te da „sve to nije stvoreno da se oslabi politička vlast, nego, faktički, da se ojača”. Nije to bila pre svega „naknadna pamet”. Po svedočenju Mika Tripala, Marko Nikezić i Latinka Perović su se suprotstavljali „koncepciji radikalnijeg razvoja samoupravljanja”, jer Srbija tek „izlazi iz opanaka” i zalagali su se za „oslonac na stručnjake i sposobne poslovne ljude”. Nikezić je zaista govorio: „ne mogu da zamislim stvarno demokratske odnose u jednoj seljačkoj zemlji”.
Upozoravao je takođe i na nadolazeću „hajku na inženjere”. Na Đukićevo pitanje „koliko je tačna tvrdnja da su liberali bili tehnokratski orijentisani” Nikezić odgovara da mu ta „etiketa nikad nije smetala” i da oni koji su ih kritikovali „jesu (bili) u pravu” budući da su liberali bili „tolerantniji prema tehnokratiji” jer su „smatrali da treba povećati ulogu tehnoloških i ekonomskih kadrova”.
Zalaganje za tržište nije bilo uskog, „ekonomicističkog”, karaktera, ono je imalo i snažnu političku dimenziju. „Mislim da je jedinstveno tržište objektivno glavna brana nacionalizmu”, naglašavao je Nikezić.
Da nisu liberali sve svodili na ekonomiju svedoče i sledeći redovi. „Nema državne privrede i čvrste ruke u privredi i političke demokratije, to ne ide jedno s drugim”. Liberali su se zalagali „da se odlučuje u institucijama” (Perović) i da „rešavaju institucije a ne klike” (Nikezić). Zalagali su se za „očuvanje autonomnosti organizacija”. Nikezić je govorio da je „samostalnost institucija” „polazna tačka” i da bi „drukčije ponašanje značilo da postoji samo vlast Saveza komunista a da je sve ostalo kulisa” te da „ili ćemo stvoriti pravnu državu u kojoj su stvari regulisane” ili će Jugoslavija biti žrtva „neograničenog uzajamnog ucenjivanja” i „opšte samovolje”.
„Malim koracima ka suštinskim promenama” – tako je političku filozofiju liberala okarakterisala Latinka Perović.
Jesu, dakle, bili u pravu Josip Broz i Draža Marković kada su govorili da liberali zastupaju „drugačiji koncept”, „da se radi o razlikama u liniji, a ne samo o razlikama u sprovođenju jedinstvene linije… o borbi za prevlast ideja, za pravo orijentacije.” Bilo je to i više od toga.
Nije to, međutim, bogohulno zvučalo samo vrhu komunističke partije, bila je to jeres i za vrh praksis filozofije. Mihailo Marković je u svojim memoarima Juriš na nebo (2008) tržište, koje se tih šezdesetih tek pomaljalo, okarakterisao kao „džunglu”, a privrednu reformu kao „daleku prethodnicu u razbijanju Jugoslavije” i „korakom u pravcu novog svetskog poretka”. Takođe, studentska pobuna 1968, prema Markoviću, bila je nedvosmisleno usmerena protiv „promene društvene filozofije”. Kada je Tito, maestralnom „piruetom”, podržao studente i prihvatio njihove zahteve bilo je jasno da su titoisti i „antititoisti” u stvari – jedni te isti. Oni koji nisu bili ni jedno ni drugo morali su da napuste političku scenu.
***
Desimir Tošić je praksisovce smatrao dogmatama jer, kako je govorio, oni se nisu pobunili protiv dogme (Marksa/marksizma) nego su u ime dogme kritikovali praksu, odnosno konkretne oblike jugoslovenskog socijalizma, tj. revizionizam SKJ.
Samostalnost privrednih subjekata, otvoreno tržište, nezavisnost institucija, pravna država – šta je to ako nije liberalizam. Nedostajali su mu, nema sumnje, neki bitni elementi – privatna svojina i partijski pluralizam pre svega – ali čak su i prema tome, kao što smo videli, liberali bili otvoreni. Jer ono čemu su stvarno naginjali bio je evrokomunizam koji je, u stvari, bio socijalnim pravima „razblaženi” kapitalizam.
Tako da kada pola veka kasnije, dvehiljaditih, LP bude govorila kako u pravnoj državi vidi temelje modernog društva i moderne Evrope, te glavni zadatak na civilizacijskom putu Srbije, to baš i neće biti naknadna pamet.
Takođe, i glavnu karakteristiku devetnaestovekovnih srpskih liberala LP je videla upravo u njihovom opredeljenju za pravnu državu. U trećem tomu Srpskih socijalista, 1995. godine, ona piše da „vododelnicu” na političkoj sceni Srbije osamdesetih godina 19. veka predstavlja „odnos prema cilju”, odnosno shvatanje (karaktera i uloge) države. Dok, na jednoj strani, „obe struje proizašle iz socijalističkog pokreta, radikali i socijalni revolucionari, teže narodnoj državi”, na drugoj strani, „liberali i mladokonzervativci, odnosno naprednjaci, koji, u krajnjoj liniji, pripadaju srpskom liberalizmu, imaju u vidu pravnu državu”, piše LP. Nije čudo što je na taj treći tom MB zažmurila i ćušnula ga u stranu. I može da se batrga koliko hoće, ali zalaganje za pravnu državu predstavlja dosta čvrstu i jasnu vezu između srpskih liberala 19. i 20. veka. A postoji i sledeća: poput radikala Nikole Pašića koji je govorio da „od Zapada treba uzimati samo tehničko znanje” i njime se „koristiti u duhu slaveno-srpskom”, i jugoslovenski komunisti su mislili (štaviše, to su i činili) da uzimaju zapadnu tehniku samo da se njima koriste „u duhu” samoupravno-socijalističkom. Nikezić je govorio drugačije, tj. kritički primećivao: „Mi od Zapada tražimo pare, a ne učenje”.
Na još jedan način MB pokušava da opovrgne sličnosti i raskine vezu između „starih” i „novih” srpskih liberala. Na jednom mestu, naime, ona ukazuje na „misli koje Latinka Perović u ime komunističkih ‘liberala’ dijeli sa Piroćancem, ali bez njegove suglasnosti”. Šta bi trebalo da znači i čemu da služi ova opaska na kraju. Kakvu „saglasnost” je tu uopšte moguća? Da li to iko radi? Očigledno – ovakva formulacija treba da insinuira da je LP uradila nešto nečasno, nešto što nije smela. Ovim sredstvom se MB koristi više puta u svojoj knjizi. Da li je ona sama igde navela saglasnosti autore koje citira? Naravno da nije.
Kao što nije tražila ni saglasnost Olivere Milosavljević da joj Elitistički pasijans posveti. Svako ko išta zna o Oliveri Milosavljević i njenom delu zna da bi se ona „prevrnula u grobu” kada bi tu posvetu videla. To je zapravo istinska zloupotreba nečijeg, tj. konkretno imena i dela Olivere Milosavljević i providan pokušaj MB da se sakrije ispod Oliverinog kaputa. I ogrebe o malo Oliverine aure.
Tržišna stihija
Koliko MB ne poštuje ni elementarne činjenice pokazuje i sledeći primer. Na jednom mestu ona kaže kako je Latinka Perović „davno napustila pokret kojemu je pripadala i ideologiju koja mu je bila u temelju…”. Gola neistina. Opšte je poznato da LP „pokret” nije „napustila” nego je iz njega izbačena. A izbačena je, kao što smo videli, zbog toga što je pomenutu ideologiju videla znatno drugačije od onih koji su pokretom i ideologijom dominirali. Glavni Latinkin greh, zbog toga je i optužena, zato joj je i presuđeno tako kako je presuđeno, bio je – liberalizam. Ako se Mira Bogdanović nije slagala sa tom optužbom zašto to nije rekla tada? Ili, ako je bila još suviše mlada, zašto to nije napisala nakon što je 1991. objavljeno Zatvaranje kruga u kojem Latinka detaljno opisuje „slučaj” srpskih liberala. Ako nije htela javno mogla je da makar privatno izrazi neku svoju rezervu u barem jednom od stotinak pisama koje je devedesetih napisala Latinki Perović. Ali, ta pisma sadrže samo izraze divljenja i poštovanja (da ne računamo intimne ispovesti koje se poveravaju samo najvećima prijateljima).
Nije li sada problem upravo u tome što je MB (i) tada bili na strani onih koji su političko smaknuće liberala (u sukobu sa njima – navodno – omraženim Josipom Brozom) odobravali. U stvari, biće da „u tom grmu leži zec”, jer MB (i) danas, poput Markovih i Latinkinih kritičara s početka sedamdesetih, govori o „neprihvatljivim idejnim strujanjima, antisamoupravnim pojavama i tržišnoj stihiji koji su se u privrednoj reformi izmakli kontroli” – što su zapravo i bile ključne tačke optužnice protiv srpskih liberala. Pazite samo taj termin – „tržišna stihija”. Kao da čitate Komunist od pre pola veka. Ili Mihaila Markovića juče, svejedno.
Kaže Mira Bogdanović za Latinku Perović: „Ona je jučer bila za bolje sutra a danas je za bolje jučer”. Možda MB misli da to zvuči efektno, u stvari je defektno. Zato što je – netačno. Najjači argument za ovakvu ocenu opet daje upravo Mira Bogdanović koja, što se kaže, „sama sebi skače u usta”.
Elem, piše MB, između ostalog sledeće: „Perovićeva posve razdvaja ekonomski i politički aspekt razvoja, zanemaruje jedinstvo unutarnje i vanjske slobode, kao dva aspekta modernizacije i karakter društvene strukture. Sve reforme koje zagovara su političke i odozgo, postulirajući njihov ishod u pravcu razvoja kapitalizma po njezinom ukusu”.
Pola od toga nije tačno a ono što je tačno ide Latinki u prilog. Kada je reč o prvom, naravno da Latinka Perović pravi razliku između ekonomskog i političkog (aspekta) razvoja. Uostalom, ko je pa ne pravi, ali ih ne razdvaja nego, naprotiv, smatra da su povezani, šta više da (makar na dugi rok) prvi bez drugog ne ide. O tome svedoči činjenica da je, zagovarajući privrednu reformu, zagovarala i reformu političkog sistema, preciznije Partije te, štaviše, ušla u komisiju koja je pripremila program reforme SKJ. Program je, međutim, Tito odbacio što je MB po svemu sudeći dočekala sa olakšanjem. O tome u Zatvaranju kruga ima dosta, samo ga je trebalo pročitati, odnosno (u sopstvenoj glavi) ne cenzurisati. S tim u vezi, nikako ne može biti tačno da su „sve reforme koje (Latinka – M. L.) zagovara političke” – naprotiv. Šta je onda bila Privredna reforma? Druga je stvar što i ekonomske reforme, kao i sve druge, moraju biti usvojene na političkim telima, vladi i skupštini, i u tom smislu dolaze iz političke sfere, „odozgo”, ali drugačije nije ni moguće.
Sasvim je neosnovana i druga primedba Mire Bogdanović jer Latinka Perović ne da ne zanemaruje nego kao jednu od glavnih karakteristika liberalnog nacionalnog programa u Srbiji 19. veka ističe „nedeljivost spoljnog oslobođenja i unutrašnje slobode”.
Međutim, ništa se tako kao bumerang ne vraća Bogdanovićevoj poput njene sopstvene tvrdnje da LP „postulira” reforme „u pravcu razvoja kapitalizma”. Time zapravo MB (dal’ svesno, dal’ nesvesno, vrag bi je znao) poručuje da je LP još kao funkcionerka SKJ bila za kapitalizam. Ovde čak i nije prevashodno važno koliko je to tačno – mada reforme svakako jesu išle u pravcu liberalnijeg i demokratskijeg društva – bitno je da Bogdanovićeva sama to tvrdi. A bitno je zbog toga što to protivreči njenoj osnovnoj tezi o „konvertitstvu” i „revizionizmu” Latinke Perović. Jer, prosta je logika: ako se LP još šezdesetih zalagala za razvoj u pravcu kapitalizma, onda to znači da je ona u svom osnovnom idejno-političkom opredeljenju bila dosledna od početka do kraja (profesionalnog) života.
Stvarno je pak smešno da MB Perovićevoj zamera i to što se zalaže za reforme „po svom ukusu”. Naravno, i upotreba termina „ukus” (a ne, recimo, „shvatanje”) ovde je u funkciji omalovažavanja, kako LP lično tako i njenih ideja, ali to je samo još jedan pokazatelj nedostatka argumentacije. Možda je Bogdanovićkin običaj da sledi tuđe „ukuse”, Latinkin nije.
Recenzent Pasijansa, pomenuti Kovačević, kaže da je Mira Bogdanović ukazala „na činjenicu da je Latinka Perović o nekim temama, kao primjerice o Svetozaru Markoviću, kapitalizmu i komunizmu, u ranijim radovima zastupala stajališta dijametralno suprotna sadašnjima”. Kao i Paković, i Kovačević učitava u Bogdanovićkin tekst stvari koje on želi ali koje ona ne piše. Kao što smo se upravo mogli uveriti, ni kada je reč o Svetozaru Markoviću niti o kapitalizmu i komunizmu, prema onome što govori Mira Bogdanović, kod Latinke Perović „dijametralno suprotnih” stavova nema.
Tužioci i svedoci
Ko su, međutim, sada je čas da se izbistri to pitanje, glavni svedoci Mire Bogdanović u njenoj optužbi protiv srpskih liberala? Videli smo: s jedne strane, pripadnici tvrde dogmatsko-birokratske, staljinističke struje u Partiji, poput Markovića i Kržavca, s druge strane nacionalisti, poput Dobrice Ćosića. U borbi protiv liberalizma i liberala sva su sredstva dozvoljena i svi su saveznici dobrodošli.
Zanimljivo je da kada piše o srpskim liberalima generalno i Latinki Perović individualno MB ne uzima u obzir nikoga iz diskusije koja je 1990. vođena povodom Đukićeve knjige Slom srpskih liberala. U raspravi su, između ostalih, učestvovali Milovan Đilas, Ljubomir Tadić, Ivan Đurić, Slobodan Selenić, Vesna Pešić, Vojislav Koštunica, Svetozar Stojanović, Dušan Simić, Nebojša Popov… Ima tu, čak i iz njene vizure, relevantnih ljudi. Tu je, recimo, mogla da nađe Đilasovu ocenu da je „slom srpskih liberala politički i socijalno najtragičniji trenutak u našoj posleratnoj istoriji”. Ili Ivana Đurića „da su liberali bili najopasnija alternativa postojećem režimu koja se javila posle rata u Jugoslaviji”. Ili Vesne Pešić da je za liberale „dostojanstvo bila najvažnija stvar” te da su „i svoju političku energiju crpeli iz svog moralnog stava”. I ovde ćemo da se zaustavimo, nećemo više da džabe (u intelektualnom, ne u materijalnom smislu) radimo ono što bi trebalo da je uradila Mira Bogdanović.
Takođe, nije MB ni pomenula a kamoli citirala nekog iz knjige Prelom 72 sa okruglog stola u kome su učestvovali Latinka Perović, Mirko Tepavac, Slavko Miloslavevski, Orhan Nevzati, Aleksandar Nenadović, Mirko Čanadanović, Božo Repe, Vladimir Gligorov, Ivan Vejvoda, Olga Popović Obradović… Ako nije htela njih, mogla je Oliveru Milosavljević kojoj je formalno posvetila svoj Pasijans. To bi, uzgred, bio istinski znak uvažavanja. Evo šta je o liberalima na tom skupu rekla Milosavljević: „Ako nijedna od poruka i pouka liberala za budućnost nije do sada ni prihvaćena ni razmatrana, i ako je danas većina od njih izgubila svaki operativni značaj zbog promenjenog konteksta, što je eufemizam za civilizacijske poraze srpskog društva poslednje dve decenije, ostaje bar njihov istorijski značaj kao svedočanstvo da je srpsko društvo tokom čitave svoje moderne istorije, uključujući i onu komunističku, imalo svoje, u skladu sa svojim vremenom, liberalno, modernizatorsko, nenacionalističko krilo, pri tome uvek marginalizovano i potisnuto”. U stvari, kada se ovo ima u vidu, Mira Bogdanović bi trebalo da se izvini Oliveri Milosavljević i da joj „vrati” In memoriam, pošto ga je neovlašćeno i contra fa(c)tum prisvojila.
Kako se MB obračunava sa nepodobnim svedocima – ako ih već sasvim ne ignoriše – i koliko u svojoj polemici malo drži do argumentacije možda najbolje pokazuje sledeći primer. Biće nešto duži citat, opet da ne bi bilo da je cenzurisana, a videće se i kontekst. „Iz sadašnje perspektive Perovićeva vjeruje da su svi pokušaji ‘popravka’ realnog socijalizma značili tek povratak izvornim komunističkim načelima i da kao takvi nisu mogli predstavljati alternativu, pa kao jake argumente navodi sljedeće: ‘Zoran Đinđić, Vladimir Gligorov i Aleksandar Bošković su u svojim radovima ukazivali da kao što je jugoslovenski socijalizam predstavljao varijantu sovjetskog modela socijalizma, tako i njegova kritika nije predstavljala alternativu, već je vršena sa pozicije izneverenih ‘izvornih načela’.’ Izgleda kao da su Perovićeva, Gligorov, Bošković i Đinđić jedini uvidjeli bit jugoslavenskog realnog socijalizma, a masa teoretičara, koji su potrošili hektolitre tinte istražujući razlike između sovjetskog i jugoslavenskog modela, zaludno trošili vrijeme. Liberalni autoriteti” – piše (i komentariše) dalje MB, „poput Gligorova i (djelomično) Đinđića, nisu baš objektivni izvori. I Gligorov je bio član Saveza komunista Jugoslavije, učlanjen u IV beogradskoj gimnaziji, kada je članstvo još bilo ponos i dika, ali je poput Latinke Perović konvertirao. Na vrijeme, prije propasti realnog socijalizma. Boškovića nisam čitala. Ali je autoričina sugestija da je kapitalizam najbolji od sviju mogućih svjetova, a ‘liberali’, kako ćemo vidjeti, avangarda koja je krčila put u kapitalizam.”
MB bi (kao – ako je – naučnica) morala da zna da „masa” u nauci ne znači ništa. Za razliku od politike, u nauci ne važi demokratija nego argumentacija. A, po pravilu, na kraju ispadne da je u pravu bila manjina. Zato nauka i napreduje. Tako da je Bogdanovićkino pozivanje na „masu teoretičara” lišeno svake težine; žali Bože „hektolitre tinte”.
Argumentacija, dakle, nije jača strana Mire Bogdanović. Tako Gligorova pokušava da diskredituje navodeći da je bio član Saveza komunista ali da je posle „konvertirao”. Zanimljivo je to – Dobrica Ćosić je, recimo, u komunističku partiju i njenu ideologiju bio involviran i duže i dublje, pa je posle takođe “konvertirao”, ali to Bogdanovićevoj ne smeta. Dapače – što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati. On je postao jedan od stubova nosača njene optužbe. Samo ako „konvertirate” u liberale, onda je to smrtni greh. To se ne prašta. „Neprijatelj moga neprijatelja moj je prijatelj” – tako misli i time se rukovodi Mira Bogdanović.
Uzgred, izlišno je i napominjati da MB za svoje tvrdnje o Gligorovu ne navodi nikakve dokaze. I ta formulacija, „učlanjen je”, umesto što bi bilo normalno „učlanio se” – izaziva pitanja o tome pod kojim je okolnostima do tog „učlanjenja” (ako ga je uopšte bilo) došlo. Takođe, i to da je tada članstvo u partiji bilo nekakav „ponos i dika” blago rečeno veliko je preterivanje. Već je SKJ dobrano bio nagrižen birokratizmom i karijerizmom. Uostalom, nema ni tragova o nekakvoj Vladimirovoj partijskoj aktivnosti, a u izveštaju komisije za prijem asistenata na Fakultet političkih nauka, krajem 1973. godine, za Gligorova ne piše da je član SKJ, dok za neke druge kandidate (Dragana Veselinova i Sretena Sokića, recimo) piše. A sama pak publicistička aktivnost Vladimira Gligorova, još od ranih sedamdesetih, pokazuje da je on i od „pokreta” i od njegove „ideologije” već tada bio vrlo daleko.
No, Gligorov je još i dobro prošao. Oko dokazivanja Đinđićeve „neobjektivnosti” MB se nije potrudila ni toliko. Najgore se ipak ponela prema Aleksandru Boškoviću. A reč je o našem vrlo značajnom antropologu, osamdesetih istaknutom novinaru, danas profesoru beogradskog Filozofskog fakulteta sa zavidnom međunarodnom reputacijom. Formulacijom „Boškovića nisam čitala” – čak bez ikakvih znakova snebivanja ili izvinjenja – prešla je preko ovog čoveka kao preko lanjskog snega. Što bi rekli današnji klinci, prosto ga je stavila na „ignor”.
U kratkoj biografskoj belešci, na kraju Elitističkog pasijansa, za Miru Bogdanović se kaže: „živi, čita i piše u Zagrebu”. Slabo joj ide to čitanje.
Ovo je, međutim, u citiranom pasusu najzanimljivije. Mira Bogdanović tvrdi da Latinka Perović nije nikakav liberal a onda je stavlja „u isti koš” sa liberalima. I Bošković je, naime, liberal; MB to sigurno zna samo ne sme da prizna. Što znači – u skladu sa onom narodnom „s kim si, onakav si” – da je i Latinka liberal(ka).
Zbilja, argumentum ad hominem jedini je Bogdanovićkin argument.
Amsterdam
Bio je to veliki hit Slađane Milošević. A bio je i veliki hit Mirjane Bogdanović. Mirjana, da ne bude zabune, to je pravo, tj. puno Mirino ime. Zašto ga krije – nije jasno.
Žarko Puhovski za srpske liberale kaže da su bili „šverceri političkog liberalizma” jer su „pod firmom ekonomskih promena švercovali politički liberalizam”.
Nije to bio, naravno, neki „ortodoksni liberalizam”, već više u skladu sa okolnostima i okruženjem. I unutrašnjim i spoljašnjim. Nikezić je, po sopstvenim rečima, smatrao „da je to maksimum koji može da prođe, ali eto, ni to nije prošlo”.
Liberalizam (klasični ili novokomponovani) i liberali, „takozvani” ili „izistinski”, nikada u Srbiji nisu imali prođu. Ni tih sedamdesetih ni ovih dvadesetih.
To je na svojim leđima najbolje iskusila Latinka Perović.
Latinki Perović ni na kraj pameti nije padalo da je današnji kapitalizam „najbolji od sviju mogućih svjetova”, kao što joj imputira Mira Bogdanović, i naravno da je bila vrlo kritična prema njegovim formama u Srbiji. Ali, s druge strane, jeste smatrala da „kapitalizam ima civilizatorsku ulogu”. On je „značio i razvoj moderne ekonomije, i razvoj vrlo složene socijalne strukture iz koje je došao do ideje ravnoteže, do ideje socijalnih prava i demokratije, i to je u modernoj Evropi postalo neodvojivo”, pisala je.
Kapitalizam, dakle, uspostavlja pravila ne samo u ekonomiji, u društvenoj bazi, što bi rekao Marks, nego i u nadgradnji, tj. u političkom i pravnom sistemu, što se očituje kao liberalna demokratija, odnosno pravna država, tj. vladavina prava. (Ovde ćemo zanemariti (suptilnu) razliku koju teoretičari prave između pravne države, koja je načelno (ako se poštuju doneti zakoni) moguća i u autokratkoj vladavini, i vladavine prava koja pretpostavlja liberalno-demokratski poredak.) To je ono što je postala ključna odrednica kapitalizma. I što je glavni motiv i najvažniji razlog za priključenje Srbije Evropi. „Ja mislim da ako se zemlja ne uredi kao pravna država, a to je za mene najvažniji deo evropskog okvira koji će nas pomeriti, na neki način modifikovati i modelirati, izgubićemo razvojnu perspektivu organizovanog društva u kome pojedinac može da zna šta su njegove mogućnosti, šta su njegova prava, šta su njegove obaveze”, kaže LP. Međutim, nastavlja pomalo razočarano, „u Srbiji svi hoće Evropu, ali niko neće kapitalizam nego državnu privredu”. „Hoće se rezultat razvoja Zapadne Evrope, ali ne i put kojim je ona do njega došla. To jednostavno nije moguće.”
Latinka Perović nije mislila da je kapitalizam idealan; samo je govorila da je – nezaobilazan. I da je superioran u odnosu na konkurenciju.
Kapitalizam je praksa, liberalizam je teorija. Ideologija, filozofija. Putinu, Trampu, Đipingu ne smeta kapitalizam. Njima smeta liberalizam. I zato govore, kako je to primetio Vladimir Gligorov, da je „prevaziđen” ili „odbačen” ili jednostavno, poput šefa Komunističke partije Kine, ćuteći rade po sistemu „tiha voda breg roni”.
Mira Bogdanović, sa svoje strane, nema nijednu lepu reč za kapitalizam. Ona je sva na strani socijalizma, ona ga svom snagom brani i podržava. „Tržišna stihija!” – i sad se naježim.
I, eto, tako stižemo u gore pomenuti Amsterdam.
Mislite li, retoričko je pitanje, da je Mira Bogdanović, kada joj je Jugoslavija postala tesna, otišla da živi u Moskvi ili u Pragu, ako već ne u Bukureštu? Ili među neke kolonizovane narode Afrike. Naravno da nije. Nego je otišla u Holandiju, u Amsterdam, u liberalističko grotlo, carstvo nemorala, među najbrutalnije kolonizatore. Ali ne – kao što ste, maliciozni kakvi jeste, pomislili – iz nekih lukrativnih, nedajbože konformističkih razloga, nego je otišla, što se kaže, „mečki na rupu” da se protiv zla bori u njegovom epicentru.
Istovremeno – šalu na stranu – one koji u njenoj zemlji pokušavaju da sprovedu reforme po ugledu na taj kapitalizam proglašava izdajnicima svetle komunističke ideje. Štaviše, kada oni posle u svojim opredeljenjima, iako stigmatizovani i ekskomunicirani, decenijama istrajavaju, proglašava ih konvertitima i revizionistima.
„Pad u ništavilo” na opštem teorijskom planu praćen je isto takvim sunovratom na ličnom intelektualnom planu.
Žalosna knjiga
Na jednom skupu istoričara, ima tome 5-6 godina, nekoliko govornika se požalilo na reviziju istorije do koje dolazi poslednjih decenija. Onda se javila Latinka Perović i rekla da je revizija nužna i prirodna stvar u procesu naučnog saznavanja, samo je pitanje da li se odvija na osnovu novootkrivenih činjenica ili iz nekih drugih, van-naučnih, razloga te da je zadatak naučnika da o tome raspravljaju i odvajaju „žito od kukolja”.
„Meni je draga ona tradicija srpskog naroda koja je uvek težila suočavanju sa nedeljivom istinom o nama samima”, govorila je Latinka.
Ljubomir Madžar u već pomenutoj knjizi priznaje da je „u svojim davnim mladim godinama bio na istim, ili čak tvrđim pozicijama nego današnji antiliberali, sa kojima polemiše, ali da je sa proticanjem vremena i učenjem ekonomije (…) sistematski i kontinuirano evoluirao u smislu prihvatanja liberalnog pogleda na privredu i društvo u celini”.
Nije ovde najvažnije što Madžara u akademskoj zajednici niko nije optužio za revizionizam a Latinki bi krv da popiju. Nego da se kaže da bez revizije nema nauke. Smisao nauke je revizija. Inače bi čovečanstvo danas bilo tamo gde i pre 100.000 godina.
Možda je sama Latinka svoju poziciju najbolje definisala kada je na pitanje Olivere Milosavljević „Jeste li levičar?” odgovorila: „ja sam sigurno neka mešavina liberalne i levičarske osobe”. Nesporno je da tokom čitavog njenog profesionalnog puta odnos jednog i drugog nije uvek bio isti. Ali, kako to kaže evolucioni biolog Džared Dajmond, autor svetskog best-selera Puške, mikrobi i čelik o povesti ljudskog roda, za koji je dobio Pulicerovu nagradu, „istorija je kao glavica luka”. Njenim „ljuštenjem” dolazimo do sve dubljih istina. To je radila Latinka Perović sa (modernom) srpskom istorijom. Neminovno je pri tome bilo i „suza”, što će reći da se i sastav pomenute „mešavine” vremenom menjao. Što je i normalno, jer „sve se menja sem kamenja”, zar ne.
Čak su i komunisti govorili da „ništa nije toliko sveto da ne bi moglo biti promenjeno”. Ali, ispalo je da su baš to bili oni mangupi u njihovim redovima. Govoreći o pokušaju libralnih reformi krajem šezdesetih, prihvatajući čak primedbe zbog sopstvenog oportunizma, Nikezić kaže: „Ja sam mislio da je to maksimum koji može da prođe, a, eto, ni to nije prošlo.” Komunizam, tako kako je sazdan i kako je utemeljen, prosto nije mogao dalje. A Latinka je morala.
Komunizam su definitivno pokopali oni koji su ga utvrdili kao dogmu. Kapitalizam se održao zahvaljujući fleksibilnosti i prilagodljivosti. Držeći se nepokolebljivo samo jednog principa, prve „zapovesti” liberalizma: neprikosnovene slobode pojedinca.
Sve u svemu, valjda je to jasno, jalovo je pitanje da li je Latinka Perović „konvertirala” i „revidirala”, odakle i u kom pravcu, ili ne. Uzgred, već sama upotreba ovih termina ukazuje na snažno prisustvo „natruha staljinizma” u mentalnom sklopu Mire Bogdanović. Otud i ovaj njen žalosni Pasijans jako vonja na gulage i Gole otoke.
Marko Nikezić u Slomu kaže: „Neki su govorili: treba se obračunati sa konzervativcima! Latinka, kao mlada osoba, zastupala je tezu da nikako ne treba isključivati konzervativna shvatanja, a pogotovo potiskivati te ličnosti, smatrajući da one predstavljaju realnost našeg društva”.
Edvard Kardelj joj je, nakon što je bila u Srpskoj književnoj zadruzi prebacivao da je „išla Dobrici Ćosiću na noge”. S druge strane, optuživana je za nacionalizam. Deseti sprat zgrade Ce-ka, gde su se nalazile kancelarije Marka Nikezića i Latinke Perović, Petar Stambolić je nazivao „institutom srpskog nacionalizma”. Tokom junskih demonstracija 1968, „bez pitanja rukovodstva” otišla je „na poziv studenata i profesora, na Mašinski fakultet”. Išla je i na Filozofski fakultet da razgovara sa praksisovcima.
Dakle, Latinku je od prvih dana karijere krasilo nastojanje da pojave zahvati u njihovoj složenosti, uvažavanje protivrečnosti i pluralnosti, otvorenost. I to se nije menjalo. Tako da se, kasnije, sa disidentima, poput Milovana Đilasa, ili političkim emigrantima, poput Desimira Tošića, našla ne samo sa „iste strane barikade” nego je izgradila i vrlo prijateljske lične odnose.
Otvoreni um – otvoreno društvo. To je bilo „vjeruju” Latinke Perović. Od početka. Do kraja.
* Ovaj rad je nastao u okviru priprema za okrugli sto „Liberalizam i smjelost”, u znak sećanja na Latinku Perović, održan 4. oktobra 2024. godine, na Univerzitetu Donja Gorica u Podgorici.
