понедељак, јул 22, 2024

Preminuo novinar Miloš Vasić: Ode i Miloš Veliki

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 25. septembar 2021. – Jedan od osnivača nedeljnika “Vreme”, novinar Miloš Vasić preminuo je posle duge i teške bolesti, objavio je danas na svojoj internet stranici ovaj beogradski nedeljnik.

Vasić je rođen 1947. godine, a novinarstvom je počeo da se bavi 1969. godine. Pre dolaska u “Vreme”, proveo je 15 godina u nedeljniku NIN, koji je napustio zbog pritisaka režima Slobodana Miloševića, a na predlog Srđe Popovića 1990. godine prihvatio je ideju da učestvuje u pokretanju novog nedeljnika.

“I tako krenemo da se skupljamo. Okupljali smo se najmanje jednom nedeljno kod Srđe Popovića u kancelariji. Bilo nas je tu raznih, Jug Grizelj, Hari Štajner, Jurij Jurka Gustinčić, Ratko Bošković, Zoran Jeličić, Lazar Stojanović… (…) Onda sam ja nabavio čitavu gomilu knjiga o tome kako se osnivaju nove novine, sve iščitao i objašnjavam ljudima da treba da počnemo da pravimo broj od minus 15, pa da stignemo polako, što bi rekao Umberto Eko, do nultog broja”, ispričao je Vasić prošle godine u oktobru, kada je redakcija napravila presedan i odlučila da objavi intervju sa svojim osnivačem, povodom 30 godina postojanja “Vremena”.

“Taman smo lepo krenuli da konstruišemo i stvaramo, istina manje likovno, više sadržinski, i kada smo bili na minus trećem broju, Milošević raspiše izbore. Nismo imali kud nego da 29. oktobra izletimo sa prvim brojem”, rekao je tada Vasić povodm tri decenije “Vremena”

Vasić je u redakciji za tih 30 godina pokrivao apsolutno sve važne teme, od demonstracija 9. marta 1991, preko rata u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu… Njegovi tekstovi nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića i tokom operacije “Sablja”, koja je potom usledila, postavili su standarde onoga što danas u Srbiji smatramo istraživačkim novinarstvom. Vasić je tekstove iz tog perioda uzeo kao osnovu za knjigu “Atentat na Zorana”, a donela mu je gotovo sve bitne novinarske nagrade u Srbiji, naveo je nedeljnik.

Autor je i više knjiga o oružju, romana “Ptica panike”, kao i zbirke kolumni “Moj muški život”. “Kao novinar, bio je oštar, precizan, sa prepoznatljivim stilom. Kao kolega, bio je sve suprotno od toga: blag poput roditelja, mudar savetnik i nežan kritičar, onaj od kog su svi mlađi članovi redakcije učili, svesni da nikada neće biti ni blizu kao Miša”, navodi “Vreme” povodom odlaska jednog od svojih osnivača.

Iza Miloša Vasića ostalo je petoro dece i mnogobrojni unuci. Vreme komemoracije i sahrane Miloša Vasića biće naknadno saopšteni.

foto: portalforum.rs

Ovo sam pokupio sa agencije FoNet, tekst koji će preneti mnogo medija u “zemlji i inostranstvu”, a to “inozemstvo” Miloša je i te kako zanimalo. Čitav bivši jugoslovenski prostor svojatao je, držao u nedrima. Često me je “cimao” dok sam bio dipisnik Borbe iz Dubrovnika i dobrog dela (istočne) Hercegovine, kasnije, s pravom, prozvane “šofersko/četnička”. Nekako zajednički smo “provalili” nikad dovoljno razjašnjeni PLAN RAM, koji slobodno možemo na pleća svaliti Radovanu Karadžiću i Slobodanu Miloševiću.

foto: portalforum.rs

Zivkamo se oko teksta i naslova. Predlažem da ga naslovimo sa “Uramljivanje Dubrovnika”, a on i Dragoljub Žarković me (s jakim razlogom, ispostaviće se) opominju da to nije dobro za mene jer sam još uvek “dole”. Insistiram! Tim prije, što bi rekao Franjo Tuđman, što je mojih “karaktera” (slova) više od 60 odsto. “Neka bude tako, ali – neka ti je svevišnji na pomoći!”, poručuju Miša i Žare. Na kraju smo se (tako sam pomislio) dogovorili da ga potpišemo sa M.V. – D. B. Na kraju je ispalo s punim imenima. Jebiga, Mišo, rekao sam kad sam pogledao Vreme koje je još uvek stizalo u taj deo zemje koja se još malo zvala Jugoslavija.

Miloš je bio u pravu Taj jubularni broj nedeljnika Vreme (7. oktobar 1991, godina II, broj 50) imao je nosivi naslov “Marš preko Drine”, a naš tekst se prostirao na tri strane, na osmoj, devetoj i desetoj. Radeći nešto “dnevno” otisnuo sam se “gore” u, Dubrovniku nekad blizak gradić na slovo T, i u jednoj uskoj uličici između Apoteke i restorani Platani, upao u unapred pripremljenu zamku tamošnjeg pres-centra JNA kojim je rukovodio intendatski kapetančić! Sve je brzo obavljeno, svezali su me podužim konopcem i odveli pred Pavla Strugara, tada šerfa Druge operativne grupe, šta god to značilo.

Nekoliko godina kasnije haški optuženik Strugar bio je veoma militantan prema tadašnjem dopisniku Borbe. Iz maskirne JNA uniforme s desne butine isukao je nešto veoma nalik na “pucu” kakvu je u brojnim američkim filmovima potezao “Prljavi Hari” (Klint Istvud) i namestio mi ga da slepoočnicu. Potrajalo je. Tih dvadesetak sekundi izgledali su kao večnost. Videvši to pukovnik Mirko Vitković, koji je sticajem okolnosti što je rođen u okolini Bileće (iako je odrastao u Ljubiću kod Čačka jer je njegovu hercegovačku postojbinu potopilo Bilećko jezero, koje će vodurinom snabdevati lučnu HE Grančarevo, potom i Goricu odakle je kroz tunel prečnika valjda pet metara otišla do HE Plat, a vodovod dalje prema Boki Kotorskoj.

foto: portalforum.rs

Vitković je bez kucanja i predstavljanja upao u komandantovu kancelariju i Strugara upitao: “Šta to radiš generale?!” Komandant je, držeći “nagant” objašnjavao Vitkoviću poturajući mu osmu i devetu stranicu nedeljnika Vreme. Vitković poteže svoj revolver i Strugara upozorava da je njegova meta sin nosioca “Partizanske spomenice 1941” i da će, ukoliko on potegne – biti likvidiran. “Ali njegova glava ne vrijedi ni da se u nju posereš, Mirko”, rekao je general i spustio “pucu”. Kukavica!

Nekoliko dana kasnije sam, zovući ga iz Dubrovačkog vjesnika, to Vasiću priopćio. Dugo je ćutao i na kraju procedio: “Trebalo je da te skenja, mnogo si se kurčio”, rekao je Miloš Veliki, kako sam ga uglavnom zvao.

Danas sam tako tužan!

Dragan Banjac