BEOGRAD, 7. novembra 2024. – U izdanju Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Beograd i Akademske knjige Novi Sad večeras je u Muzeju istorije Jugoslavije predstavljena knjiga istoričara Petra Žarkovića – Marko Nikezić diplomata u središtu rata.
O ovom vrednom štivu koje se pojavilo na dan otvaranja ovogodišnjeg Sajma knjiga govorili su istoričar i profesor Zagrebačkog sveučilišta Tvrtko Jakovina, istoričari Natalija Dimić Lompar i Milivoj Bešlin, i autor.
Profesor Jakovina je podsetio da je nedavno preminuli poslednji ministar inostranih poslova jugoslovenske države pripadao „nedogmatskoj struji“ i da su tom talasu možda doprinele dve stvari – pobeda Jugoslavije u II svetskom ratu i razlaz sa Josifom Visarionovičem Staljinom. Kako je došlo do promjene kursa, pita Jakovina i navodi nekoliko slika. „Po povratku iz Njemačke Janja Lončar je radila u biblioteci i vraćajući se kući pješice kroz Tašmajdanski park sretala bi Marka Nikezića koji je tuda šetao pognute glave, da ga neko ne bi prepoznao i javio mu se. Drugo, kada je umrla Latinka Perović pitao sam studente da li znaju ko je ona bila. Nisu ništa znali, ali nisu imali odgovore ni na pitanje ko su bili Mika Tripalo i Savka Dapčević Kučar“.
Jakovina je ispričao i trenutak sa kolegijuma u Ministarstvu nakon Lončarevog (Budimir) povratka iz Indonezije. Na komentar – kako ćemo imati diplomatske odnose sa onima koji su pobili veliki broj komunista – umesto Lončara odgovorio je Nikezić pitanjem da li treba da prekinemo odnose i sa Sovjetskim savezom gde je najviše komunista stradalo…
Natalija Dimić Lompar je govorila o jugoslovensko-nemačkim odnosima, kada su, istakla je, teme bili gastarbajteri i obeštećenja (ratna šteta), ali i pitanje hladnog rata. Jugoslovenska diplomatija i nemačko pitanje bilo je veoma značajno u to vreme i jugoslovenska država i komunisti su mislili da imaju pravo da se pitaju o budućnosti nemačkog naroda, rekla je Natalija Dimić Lompar, akcentujući dva koloseka – državni i partijski.
„Sve se promenilo preko noći ulaskom socijaldemokrata Vili Branta u parlament Nemačke, kada su zapadni Nemci Nikezića videli kao čoveka zapadnos habitusa.
Za istoričara Milivoja Bešlina rukopis Žarkovićeve knjige nije novost i ocenio ga kao „personalizovanu jugoslovensku diplomatiju kroz ličnost Marka Nikezića“. Bešlin je naglasio tri slavne ličnosti jugoslovenske diplomatije – Konstantina Koču Popovića, Marka Nikezića i Mirka Tepavca.
U središnjem delu knjige, kaže Bešlin, vidi se pritisak UDBE, potom slabljenje njenog uticaja, ali i Nikezićev odnos sa Vili Brantom i De Golom, odnosno Nemačkom i Francuskom. Nikezićeva diplomatska aktivnost završio se za vreme napada Sovjeta na Čehoslovačku 1968. godine. „Žarković ne robuje arhivu a u njegovoj knjizi susreću se dve ličnosti – Nikezić i istoričar „koji je dorastao i uspeo je da se dohvati jednog takvog čoveka“.
Autor Petar Žarković je, kaže, imao mnogo dilema. „Biografije poznatih ličnosti su dosta popularne ali Nikezić nije pisao o sebi. Važan je kontekst epohe koji treba da se prikaže. Nisam hteo da ga zloupotrebim i ostao sam veran izvorima. Jugoslavija tog vremena bila je dobra sa svima i za sve je bila pitana“, veli autor.
Žarković je pomenuo i slučaj kada je jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito posle govora na Konferenciji nesvrstanih u Beogradu naljutio Amerikance. „Ambasador SAD u Beogradu je reagovao oštro i predlagao preispitavnje odnosa Jugoslavijom ali ga je Stejt department smirio rekavši da – Tito nije Jugoslavija“.
Na kraju je profesor Jakovina zažalio „niko više nije u stanju da napravi podmornicu i avion kao nekad, a Žarković je pomenuo Nikezićevu vidovitost kada je početkom devedesetih godina prošlog veka Latinki Perović rekao „Plašim se da nas neće razumeti“. Bešlin je jetko upitao – ko su nam danas, ne samo kod nas, šefovi diplomatija, konstatujući da je jugoslovenska spoljna politika u stvari bila – globalna.
U svetu je i danas Jugoslavija najznačajnija referenca i taj kapital je prebrzo potroše, zaključio je Žarković.
Dragan Banjac
