понедељак, април 22, 2024

Petar Benčina, glumac i profesor na FDU: Nešto je stravično puklo i nema nazad

Slične objave

Podeli

Kao profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti znam iz antičkih drama da nakon takvog krvavog pira i čina u drami – uvek mora doći razrešenje, jer to je pitanje energije. Nešto je puklo, desila se eksplozija i energija je pokrenuta. Nadam se da će svest svih koji imaju odgovornost biti na najvišem nivou da to prođe, koliko je moguće, za ovo društvo bezbolno

Tanja Nikolić Đaković

Tanja Nikolić Đaković (Foto: dijalog.net)

Odavno je postalo nepodnošljivo. Ali kada vam dirnu u decu, ma koliki pacifista bili, i sami postajete opasni. Tada se plašite sami sebe i svoje reakcije. Tako govori Petar Benčina, glumac i profesor Fakulteta dramskih umetnosti, čija je supruga Tamara Dragičević, ali i cela porodica, zasuta pretnjama smrću. Znaju gde im je ćerka u kom momentu i šta ima na sebi. Gde će biti…

Čije ste vi čovek? Recite poslanicima Skupštine. Zašto je meta novog nasilja vaša ćerka, samo 30 dana nakon serije masakra u kojima je ubijeno dvadesetoro dece? Ko ste vi?

Ja sam Petar Benčina. Sam svoj. I zaštitiću svoju porodicu ako policija ne reaguje. Ne plašim se, osećam samo iskonsku potrebu da branim svoju decu na svaki mogući način. I to me plaši, moja reakcija.

Pretnje vašoj porodici stigle su nakon protesta Srbija protiv nasilja?

Da, što manje-više nismo ni uzimali u obzir. Ali u trenutku kada su pretnje usmerili ka našoj deci, u tragičnoj situaciji u društvu, nakon dva masakra i dvadesetoro ubijene dece, te pretnje tretiram strašno ozbiljno. Tolerantan sam po prirodi, ali kada su pretnje kulminirale ka deci sa preciznim informacijama gde će se tog dana nalaziti, morao sam da reagujem.

Roditelji su me vaspitali da budem fokusiran na svoju porodicu, svoj mikrosvet. Govorite sa nekim ko nikada nije bio neki veliki revolucionar, buntovnik, ko se nije bavio tuđim poslovima. Nisam dežurni bundžija. Vaspitavan sam da se bavim porodicom, svojim poslom, da negujem ljubav prema prijateljima i starijima u porodici, kolegama, sugrađanima. Onaj sam koji je vaspitavan na principima da će ti biti onako kako sam sebi udesiš. To su principi moje generacije, odrastale u grotlu 90-ih, u kojima smo imali jedan rat, drugi, treći, bombardovanje, sankcije, ubistvo premijera, nasilne demonstracije… Sticajem okolnosti, gledao sam kako moj otac izlazi na taksi tada. Sećam se, kao dete, noćima nisam spavao dok ne dođe otac u tri ujutru jer su ubijani taksisti po Beogradu u čitavoj seriji zločina. Gledao sam kako se njegov svet ruši. Bio je fudbalski golman, imao privatnu firmu… Ali, kako je sve bilo izbačeno iz zgloba, tako i život mojih roditelja. U godinama u kojima sam ja sada, započeli su nešto i sve je bilo poništeno. Nije bilo sistema koji je radio za njih, nego protiv njih i svi su bili upućeni na sopstvenu porodicu. Govorim o traumama čitavih porodica na svakom koraku oko vas, o čitavom društvu.

Odrasli ste u nasilnom ambijentu jednog društva? Kakvo je ovo danas za vašu decu?

Vidimo masakre i zato su protesti. Ja sam odgojen, uprkos svemu, da čovek ne sme da se prepusti nasilju i smeru pada kojim društvo ide. Odrastao sam u kraju gde je nastao zemunski klan. Moj kum kod Metropola, u centru, u istim pričama. Kriminal na svakom koraku. Ali uprkos tome, vaspitavani smo da ne odustajemo. Ako želiš, imaš izbor i praviš ambijent kakav ti prija. Iako sam time vođen, kada se ovako nešto desi, da ne navodim svaku reč Slobodana Negića, Sofijinog oca, kako sad čovek da gleda samo sebe? Da to nije ispravan princip demantovali su nas stravični događaji. Ta stravična spoznaja šta nam se dogodilo, poziv je da se kao ljudi vratimo jedni drugima. Mi krvarimo u ovom momentu jače no ikada i moramo da pokušamo jedni drugima da vidamo rane, iako ih nikada nećemo potpuno zalečiti. Ali zbog dece koja više nisu sa nama i zbog dece koja stasavaju, dužni smo im bolji ambijent, zdravije društvo.

Koliko smo daleko od zdravog društva govori činjenica da su više puta ponovljene pretnje vašoj ćerki, supruzi…?

Da. Poslednji put kada je bila na ekskurziji na Rudniku, iako su prethodne prijavljene VTK MUP Srbije. Ja, krajnje tolerantan čovek, prestao sam da verujem ikome i odlučio sam da sam zaštitim svoje dete. Otišao sam po nju i doveo je kući.

To nije jedina pretnja?

Pre toga je bila pretnja uz tačno navedeno vreme, mesto i događaj na kom treba moja ćerka da se pojavi. I to je nastavljeno. Policija nije reagovala.

I rekli ste, ne osećate strah od drugih, već se plašite samog sebe. Plašite se sopstvene reakcije?

Nisam nasilni tip, govorio sam vam o sopstvenom odrastanju, ultimativno sam bio i sada sam protiv nasilja i zauvek ću biti. Ali kada te institucije ostave na horizontu bez pravde i sugerišu time da treba sam da uzmeš pravdu u svoju ruke, i zaštitiš sam sebe i svoju porodicu, svašta ti u tim trenucima pada na pamet. Uplašim sam sebe šta bih mogao da uradim. Jer nasilje ne rađa samo strah, već implicira novo nasilje. Iluzija je da će pretnje nekoga ućutkati i zastrašiti, moje osećanje govori da to samo multiplicira novo nasilje.

To je ono što je opasno i to je ono čega se plašim. Plašim se sebe i sopstvene reakcije u ovakvim društvenim okolnostima kada mi je porodica ugrožena. I to više nije pitanje ni samo moje dece i moje porodice, u pitanju su sva deca i ona moraju biti zaštićena u ovom društvu, u ambijentu u kojem je nasilje hobi. To je ono što smo pokušavali svim snagama i naporima da promenimo na protestima.

Pretnje su došle zbog učešća vaše supruge glumice Tamare Dragičević i vas upravo u protestima Srbija protiv nasilja?

Da. I to povodom dva krvava masakra, ubistva dvadesetoro dece.

I, evo kako se ta spirala nasilja ne zaustavlja. Ko je odgovoran?

Neadekvatne mere, decenijsko nesankcionisanje nasilja, nasilja kao narativa, kao principa, relativizovanja nasilja… Sve to šalje poruku da je nasilje pitanje afiniteta – želiš ili ne time da se baviš. Društvo i institucije ne smeju nasilje ostaviti kao pitanje slobode izbora. Jer nije to onda društvo slobode, već haosa.

Kada nema institucija, ljudi uzimaju pravdu u svoje ruke. To je ono čega se svi plašimo jer niko ne želi haos, anarhiju, niti da stvari budu prepuštene uličnom besu.

Sa režimskih medija se čuje da opozicija gura društvo u građanski rat, suprotna strana nagađa da vlast, ne znajući kako da odgovori i uguši proteste, pokušava da radikalizuje situaciju? Evo i kroz vaš primer?

Ne shvatam da posle ovako dva vezana strahotna događaja u 48 sati postoji iko ko ne može da se složi sa idejom da se ljudi okupljaju protiv nasilja. To je najelementarnije, najljudskije i najšire moguće osećanje kao civilizacijska vrednost. E, sad, ljudi koji misle da je to poluga za dovođenje ili odvođenje nekoga sa vlasti, mislim da su u velikoj zabludi i da uopšte ne razumeju iskonski trenutak u kojem se društvo nalazi. Možda su oni ubili taj unutrašnji glas koji svako u sebi od nas ima.

Glas ljudskosti?

Tu savest mora da radi. Taj glas, koji čuješ kada se sam sa sobom umiriš, svako prepozna i zna da je ta potreba borbe protiv nasilja, ta elementarna ljudska i civilizacijska reakcija, istinita i da to nije nikakva manipulacija. E sad, koliko će ljudi da poveruju tom svom unutrašnjem glasu, ne meni, ili bilo kom, nego sami sebi, šta nam je potrebno, kao društvu, šta je prava vrednost, to je na njima i na nama da im pomognemo, i osnažimo. Koliko budemo sposobni da ohrabrimo taj unutrašnji glas u sebi, toliko će nam društvo biti bolje. Nepoverenje u taj unutrašnji glas i pomisao da smo nečija poluga da bi došao ovaj ili otišao onaj, to je banalizovanje tragedije koja se desila pre samo 40 dana. Nemanje svesti u kakvom su saosećanju naši sugrađani, pogođeni tragedijom, govori da nisu u stanju da rešavaju te probleme.

Zašto im je teško da poveruju da to nije nikakva zavera?

To je koješta, to oko zavera. Ne tvrdim da postoji ili ne, možda ima nekih pokušaja, pretendenata ka nekim pozicijama, ali takođe sam siguran da građani na protestima osećaju autentičnu potrebu da se uredi društvo. I to ne samo ekonomski, već u međuljudskim odnosima, u poštovanju, plemenitosti. Da se uljudimo. To vam možda deluje apstraktno, romantično ili samo misaono, ali to su iskreni zahtevi. Jer to nam daje smisao na ovom ovde svetu, gde smo trenutno. Čak i da ga imamo, šta će nama napredak ekonomski, ako kao ljudi, individue postajemo tradicionalne žrtve stvari koje nam ubijaju smisao postojanja do temelja. Ko se može radovati bilo čemu posle onakvih tragedija? Ko može da nam ponavlja iznova – ej, nema veze, ‘ajmo, idemo dalje, biće bolje! Ne, neće nam biti bolje, i mi ne možemo da idemo dalje. Ne možemo tek tako da krenemo dalje, mi moramo da se preispitamo, mi moramo da se pogledamo u oči. I mi moramo da kažemo, ne ko je krivac, njega ne mora biti, ali moramo reći ko je odgovoran. Oni koji nas sprečavaju u pokušaju da se sastavimo, da dođemo sebi, oni koji to ne razumeju, kojima smo mi problem, kojima je naš pokušaj uvredljiv, ili koji to shvataju kao atak na njih, u velikoj su zabludi. Očigledno su na nekom paralelnom koloseku u odnosu na ljude koji osećaju da nasilju jednom mora doći kraj i u našem društvu.

Zašto ljudi protestuju, je li to vlastima, poslanicima jasno? Recite im?

Ne znam, čini mi se, nema tu prevelikog sluha za novonastalu situaciju jer su matrice njihovih procena i matematike kao program koji više ne radi, ne funkcioniše na novozadatim parametrima. Potrebno je prestrojavanje, preispitivanje, drugačiji pristup, potreban je sluh. Neko će morati sve to da artikuliše u politički program, ali ja ne znam ko. To ne zavisi od mene. Desiće se spontano. Biće to neko ko bude imao najbolji odgovor na elementarne potrebe novonastale situacije.

Srbija je ranjena zemlja i vapi za normalnošću, na to se svodi protest. Zašto to vlast neće da čuje i zašto ne prihvata zahteve?

Ne razumem, ne mogu da znam čime se rukovode. Stvar je kapaciteta. Da se ovako nešto razume, artikuliše i prihvate zahtevi, potreban je veliki ljudski potencijal.

Jer ovde na protestima nisam primetio da ičega ima osim traženja odgovornosti i rešenja povodom masakra. I ljudski je da to priznaju. To je gandijevsko okupljanje ljudi kojima je poljuljana srž, smisao postojanja jednog društva i čovečnosti.

Čija je odgovornost ovaj niz nasilja? Dva masakra, mladić je zoljom granatirao čitavu zgradu, imali smo oko 20 femicida, zaboravili smo da je 20 mladića nestalo. Neki su samleveni… Ta količina nasilja nepodnošljiva je?

Činilo se da smo decenijama imuni na nasilje, ali ti masakri koji su se nama dogodili razneli su nas kao atomski udar. To se ovom narodu nikada nije dogodilo u njegovoj istoriji. Iznenadno i tako strahotno. U takvim situacijama potrebno je da se mobilišu svi mogući resursi, neophodno je baviti se i tretirati tu traumu i dovesti nultu toleranciju na nasilje. Rešiti ga se. Ako imate poziciju da rukovodite, onda to morate da uradite i sprovedete zahteve i čitav niz mera. Nije normalno da ako predložimo nešto, vi to odbijete samo zato što smo mi predložili, a ne vi. Ne znam u čijem je to interesu, i ne verujem da ikome prija da ovo društvo bude prestonica nasilja. Da bismo bili silni, moramo se odreći nasilja.

Već 40 dana polemišemo o merama kao odgovor na masakre? Kakve su to mere ako su nasilje i pretnje čak i ka vašoj deci posledično usmerene?

Mora da postoji ubeđenje o opredeljenju borbe protiv nasilja kao konsenzus društva u celini u svim njegovim slojevima. To je kao kurs kojim putem ćemo ići. Mediji su ključni, ako njima vlada princip omalovažavanja, vređanja, ponižavanja, da ne pričam o rijalitijima, onda nam sledi bela smrt. Deluje, kao nije to ništa strašno, zabava, podsmeh…, ali stiže sa nacionalne frekvencije, bez suštinske odgovornosti je, i smrtonosno je, a neopaženo. Perfidno se traži odbrana u slovu zakona, nešto između redova poturaju kao igrani program, što nikako nije. Nema potrebe REM ili bilo ko mnogo da filozofira, treba da rade svoj posao i slede zakon.

Koji opasni princip slede rijaliti mediji i Skupština?

Promociju nasilja, potpuno neobrazovanog, neartikulisanog, najprimitivnijeg ukrštanja osoba u najprizemnijim svađalačkim obračunima. I to kao zabava teče danonoćno na više televizija. E, to je bela smrt za jednu osvešćenu, obrazovanu, radnu, odgovornu, vaspitanu grupu ljudi, za društvo koje ima osovinu pravih vrednosti i karakter. A mi smo društvo bez karaktera. U tim programima je sve relativizovano, a najviše istina.

Posle toliko krvi, ratova, sankcija, naš narod i dalje je u ratnom stanju i dalje vlada mržnja? Zašto je sada sva ta mržnja usmerena ka glumcima?

Neki ljudi na vlasti su se odrodili od istine, od života, pa ih svaka iskra dobronamernosti, iskrenosti u kritici i volji da bude bolje, remeti i čini besnima. Ta mržnja prema umetnicima deluje mi kao nemoć i mizerija, i, sem toga, vrlo je podla. U osnovi je verovatno strah da će ljudi početi da slede nas koje prepoznaju sa platna ili ekrana, i da će i oni progovoriti ono što misle, osećaju, što je van stega i okvira u kojima neko pretpostavlja da kompletno društvo mora da ide. Fenomenološki treba posmatrati tu opsesiju mojim kolegama koji su vrhunski obrazovani, radni, vredni, istaknuti umetnici, sticajem okolnosti prepoznatljivi, jer, takva je profesija. Neki od njih su stubovi kulture ove zemlje…

A ne šljam, kao što čujemo od poslanika vladajuće koalicije? Tamo je već jednom torturu preživela Seka Sablić zbog slobode govora i intervjua u NIN-u i sada gledamo reprizu?

To je verovatno njihov jedini mogući odgovor na istinu. Ti ljudi pokazuju nemoć. Ali to su ljudi kojima, kao kada praviš predstavu ili film, kažeš – ovaj je potpuno promašio temu ili film. Ovaj ne zna šta radi. Ovaj ne zna gde je, šta su mu okolnosti, ne zna šta mu je cilj, ne zna šta mu je radnja. Ne znam da li ima neko da im kaže i da li su zaboravili za šta su se kandidovali. Skupština je pandan rijalitijima. Služi da targetiraju, vređaju, nadvikuju, urlaju, ako treba i da se pobiju. To je da bi, valjda, neko ko to ne radi izgledao kao veliki gospodin u toj garnituri naše administracije. Građani i ti ljudi zaboravljaju da su se oni preporučili da obavljaju poslove u toj službi za nas, za novac koji smo im mi uplatili. Nisu oni vlasnici ničega, ne znam kako im to niko nije objasnio. Zato je svest naroda izuzetno važna da bismo ikako došli do nekog smisla.

Je li ovo nekakva tačka preloma?

Kao profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti znam iz antičkih drama da nakon takvog krvavog pira, čina u drami – uvek mora doći posledično razrešenje, jer to je pitanje energije. Nešto je stravično puklo, desila se eksplozija u društvu i energija je pokrenuta. Duboko se nadam da će svest svih ljudi koji imaju odgovornost biti na najvišem mogućem nivou da to prođe, koliko je moguće, za ovo društvo bezbolno.

Mislite mirno? Zato apelujete na tim protestima da vlast prihvati zahteve demonstranata i umiri bes građana?

Ti apeli, sročeni u zahteve, upućeni od građana, elementarni su nivo i putokaz kako do zajedničkog posla oko toga da ovo društvo konačno bude bolje. Ne znam kako bilo ko može drugačije da razmišlja.

Otkrivanje ugovora, lažnih ili ne, pominjanje Telekoma, ko daje pare… šta treba da znači?

To je, pretpostavljam, zaigravanje u nekoj umišljenoj moći da mogu da targetiraju koga hoće, izvređaju, izgovaraju kojekakve laži, u pokušaju sebe da odbrane. Bezuspešno se upetljavaju sve više. A nama je potrebno rešenje kako se boriti sa nasiljem, potreban nam je novi put. Mi smo stravično traumatizovani, moramo da znamo kojim putem idemo da bismo ozdravili kao društvo. Moramo znati kako se odnosimo prema najvažnijem resursu zemlje, profesorima, nastavnicima, učiteljicama. Da li mogu oni da idu na svoj posao dostojanstveno, sa kojom platom, a da u isti mah ulaze učenici sa patikama od hiljadu evra koje menjaju na nekoliko meseci, gde roditelj preslišava nastavnika a ne nastavnik učenika, jer su tata ili mama „neko ili nešto“. O tome se ovde radi. To je politika. Vrednosti u društvu. Ti si taj koji diktiraš. Ako si na poziciji da upravljaš u naše ime, moraš da shvatiš šta je politika. A to je da rešavaš naše probleme, na koje ti mi ukažemo.

Moraš znati šta je cilj. Gledaj školu. To tragično mesto. Jer škola je naše društvo u malom. Tu se vidi postoje li u društvu red, jednakost, učenje kao vrlina, da li su deca ičija briga, da li je učenje sadržajno i suvislo, da li su deca animirana da nauče, da osećaju smisao odlaska u školu, da nastavnici osećaju svoju važnu ulogu i da imaju punu podršku u tome.

Kako ste se kao profesor osećali kada je trebalo posle masakra da se obratite svojim studentima?

Jako teško. Nemaš adekvatne reči koje mogu da artikulišu takvu tragediju u tom momentu. Mogli smo da ćutimo i delimo saosećanje, da odložimo razgovor o tome i nakon mukle tišine da se raziđemo. Zato je ovaj protest naš razgovor. Protesti su artikulacija situacije u kojoj je ljudima teško da prihvate masakr kao nešto što se zaista dogodilo. Svest šta se stvarno desilo udara u temelje čoveka.

Kako ćemo zaustaviti tu spiralu nasilja?

Tako što taj zadatak mora postati nacionalni interes.