Naum Panovski
Nekad davno napisao je:
“Jednog dana, moj Jamele
ugledaćeš zlatna vrata i
poći ćeš prema njima
sporim hodom starog klatna .
Jednog dana, moj Jamele
I hodaćeš dugo, dugo
kroz svet senki i svet sanja
u ponoći sve što nađeš
rasteraće svetlost danja.
Staro klatno vreme meri
i otvara zlatne dveri
na tom putu ko prašina sve je
putovaćeš bez prestanka
moj Jamele, moj Jamele.”
Danas više nije sa nama… Otišao je Filip David… moj drug, moj sagovornik česti, moj sapatnik i saputnik u borbi protiv zla koje nas svaki dan sve više i više izjeda iznutra…
Otišao je glas razuma, glas koji je gledao i na drugoj strani reke u ova naša burna i mračna vremen. Otišlo je jedno lirsko ali oštro i pravdoljubivo i pravedno pero, otišao je skromni čovek sa velikim integritetom, čovek pronicljiv i nadahnut, čovek čestit. Otišao je čovek koji je više brinuo o drugima nego o sebi, čovek stoik koji je uzdignutom glavom prkosio zlu i nepravdi do zadnjeg daha i uzdaha, otišao je jedan od najvećih pisaca, na prostorima nekadašnje Jugoslavije, a zatim i na onom što je ostalo od nje na njenim ruševinama, otišao je moj, i naš drug, Fićo, poslednji nepomirljivi glas malog kruga literarnih i intelektualnih velikana koji su obeležili epohu.
Otišao je uzor generacijama koji su ga znali, otišao je tiho i nenametljivo prvo iz njegove voljene Galerije, iz te oaze, koja mu je godinama bila Arkadija u nečasna, mračna i zla vremena. Otišao je sporim korakom velikog mudraca ulicom Vuka Karadžića, tačno onako kao što je svaki dan tiho prolazio pored njemu zaključana vrata zgrade velikana na glavnoj ulici prestonice, otišao je tiho u nezaborav, čovek koje je zaslužio Nobelovu nagradu više nego iko na ovim prokletim balkanskim prostorima.
Ootišao je Filip David… OTIŠAO JE POSLEDNJI SVEDOK… i iza sebe, na palubi svog „Broda Ludaka“, na patrljcima od onoga što je ostalo iz jednog drugog sveta i veka, ostavio je taj mudrac, svoj intimni tihi GLAS, glas koji moli za život s ljudskim licem, a možda je to krik iz crne rupe, iz kvasara, krik da se stavi kraj ovom beskrajnom ludilu sveta.
GLAS
Otkad je sveta i veka stalno neko nekoga proganja.
salno neko nekome oduzima život.
Stalno neko druge tlači u ime istine,
stalno nekoga uništava u ime prava.
Stalno se diže novi neprijatelj koji uznemiruje i rovari, osluškuje i preti,
jednom u uniformi generala, drugi put u uniformi narednika, treći put u civilu,
četvrti put u lepom ruhu, peti put u prosjačkom gunju, a šesti put go.
Večito neko nekom zabranjuje da jede, stanuje i spava, da traži sreću i da živi.
Svuda, svuda, svuda…kroz tamu duboke noći, u maglovita
jutra, širi se očajnićki šapat naroda jednog izgubljenog sveta:
Gospode, baci pogled na ovu zemlju!”
Zbogom Filipe, ti znaš, kao što i ja znam, ljudi umiru kad ih svi zaborave, a tebe dragi Filipe neće niko zaboraviti…
