Aleksej Kišjuhas
Kako je šačica ekoloških aktivista uspela da izvede na desetine hiljada ljudi na ulicu?
Na građanski neposlušne, medijski satanizovane, i veoma rizične blokade puteva u čak 50 gradova u Srbiji?
Da li se to zaista probudila ekološka svest građana naše Republike?
Ili je cela gužva nastala jedino zbog vešte organizacije i precizno formulisanih zahteva?
Zbog famoznih novih lica u politici?
Možda zbog takozvano i šatro apolitičkog karaktera protesta, pa se tu navukao (i okliznuo) i jedan Novak Đoković?
Da li je ljudima već toliko dozlogrdilo, i puna su im spolovila svega, da bi demonstrirali i za ljudska prava kamenja za kupus (rečima jedne učesnice protesta, „Sve je katastrofa… a i ovaj neki zakon“)?
Ili se iskreno i čisto radi o zabrinutosti za vodu, zemlju i vazduh, ona tri od četiri klasična elementa drevne kosmologije i mitologije?
I kako se to upalila – vatra, taj četvrti element u igri?
Kako je spomenuta šačica postala – pesnica?
I vlast i opozicija lupaju glave nad ovom zagonetkom, misterijom i glavolomkom, dok brže-bolje farbaju svoje politike u 50 nijansi zelene.
Za predsednicu Saveta REM Oliveru Zekić, „nemoguće je da su za šest meseci, Srbi odjednom postali svesni ekologije“.
Uprkos izvesnoj aroganciji, nije da je Zekić mnogo pogrešila.
Kao i u svakom siromašnom društvu, ekologija jeste relativno nisko na top-listi ličnih i političkih prioriteta u Srbiji, ako izuzmemo one direktno pogođene građane iz doline Jadra.
U Srbiji oko milion domaćinstava individualno i kancerogeno loži sve i svašta, od uglja do plastike.
Ne odvaja se otpad, izdašno kotrljaju polovnjaci na dizel, u reke izlivaju fekalije i otpadne vode, traljavo štite ugrožene vrste, te u WC šolje bacaju i tamponi i vlažne maramice.
Globalno zagrevanje je ovde misaona imenica, iako predstavlja najveći egzistencijalni izazov našeg doba.
Pa šta je onda još jedan Rio Tinto?
Uz termoelektrane i toplane, najveći zagađivači u Srbiji su rudnici i rafinerije, topionica bakra u Boru, te šećerane, uljare i goleme farme svinja i živine u Vojvodini.
I koje ostaju ispod ekološkog radara najnovijih zaštitara životne sredine.
S tim u vezi, gde se dede kineski rudnik Čukaru Peki u Boru, fabrika guma LingLong u Zrenjaninu, pa i ruski Gasprom koji ovde poodavno vedri, oblači i eksploatiše prirodne nam resurse?
Zatim, ko je zaista čitao i razumeo studije o ekološkim rizicima rudarenja jadarita?
Većina demonstranata od subote verovatno ne umeju ni da pronađu Jadar na geografskoj karti, niti do kraja razumeju sporne i pravničke detalje oko zakona o referendumu i eksproprijaciji (dođavola, izazov je i da se pravilno izgovori eksproprijacija).
I što je sve sasvim okej.
Pa onda, koju tačno žicu su pogodili, ili G-tačku pronašli, naši ekološki ustanici i ekološki stražari?
Evo koju.
(ZA)GAĐENJE: Na najnovijim protestima u Srbiji se zaista radi o zagađenju.
Međutim, ne o zagađenju o kojem decenijama drobe ekološki pokreti i zelene partije sa Zapada.
Na ovom Divljem Istoku se radi o jednom – moralnom zagađenju. I koje, što i sama reč govori, ima bliske veze sa gađenjem.
Mnogi ljudi ovde naprosto su – moralno zgađeni.
A najavljeni rudnik litijuma, iako bi zaista zagadio životnu sredinu u dolini Jadra, tada služi jedino kao zgodna babaroga.
Drugim rečima, tekuća eksplozija građanskog nezadovoljstva posledica je evoluiranih moralnih osećanja ljudske životinje.
Naših duboko ukorenjenih moralnih uverenja o tome šta je čisto, a šta je zagađeno, prljavo i opasno.
I upravo je to ono što tišti, uzbuđuje i provocira građane Srbije na protestima subotom u dva.
Jer, svaki čovek na ovom svetu poseduje moralni kompas o tome šta je čisto i nečisto, odnosno moralno zagađeno ili ne.
Na primer, Hua sa Nove Gvineje imaju veoma precizne tabue o tome šta muškarci i žene (ne) smeju da jedu.
Da bi njihovi dečaci postali muškarci, oni moraju da izbegavaju hranu koja na bilo koji način podseća na vaginu, dakle, sve ono što je crveno, vlažno, sluzavo i maljavo.
Iako to zvuči kao banalno sujeverje zaliveno seksizmom (a možda i razboriti zdravstveni savet oko neke hrane?), u pitanju je i značajna lekcija o zagađenju kao moralnoj i društvenoj kategoriji.
A ukoliko su nam Hua nekakvi urođenici i bezbožni divljaci – da li smo čitali Bibliju u poslednje vreme?
To popularno književno delo koje smatramo za osnovu moralnosti Zapada?
Zapanjili bismo se koliko je stranica iste posvećeno pravilima o ishrani, menstruaciji, seksu, koži, krastama, bubuljicama, čišćenju, pranju.. i koliko toga se tamo opisuje kao nečisto, prljavo i gadno.
Nekad su ova pravila biološki suvisla (kao u slučaju tabua na dodirivanje obolelih od lepre), a nekad su relativno arbitrarna (kao u slučaju zabrane svinjetine, pošto je svinja nečista).
(NE)RAZUMEVANJE: Najzad, isto je i u našim modernim i sekularnim društvima, kad se liberalno divimo organskoj hrani, tj. hrani bez navodne zagađenosti tzv. veštačkim đubrivom.
I moralno uzgojenim (free-range) pilićima ili pravedno istrgovanoj (fair-trade) kafi i čaju.
Kad smo opsednuti „potpuno prirodnim“ proizvodima i preparatima nasuprot mrskim „hemikalijama“ i „toksinima“.
Iako je većina njih dokazano bezopasna po zdravlje (baš kao i GMO hrana), opet ih smatramo za svojevrsno moralno zagađenje?
Tada zaboravljamo da su prljavština i zagađenje – društvena, kulturna i moralna, a ne prirodna kategorija.
Naime, zašto je metalna klupa u parku okej, a metalna limenka u parku – smeće?
Naše smeće je mnogim živim vrstama hrana i/ili stanište (pacovima, bubašvabama, golubovima… pa onda i njih smatramo prljavim).
Ne postoji ništa intrinzično neprirodno ili prljavo u nekakvom sumporu u vazduhu i vodi, niti postoje istinski čiste ili prljave tehnologije, već smo mi odlučili da ih ovako nazovemo i smatramo zagađenjem.
Svako zagađenje je društvena, kao i politička stvar, i to je ono što Đoković ne razume ili se pravi da ne razume.
A zašto je to tako?
Zbog evolucije kroz prirodnu selekciju.
Kako ističe moralni psiholog Džonatan Hajt, mnogi koncepti zagađenja, nečistog, uprljanosti ili ukaljanosti deluju iracionalno, ali je njihovo poreklo u neobično važnom osećanju gađenja.
Jer, ljudi su svaštojedi.
I svakog dana u džungli ili pred frižiderom u dva ujutru se nalaze u sledećoj dilemi – da li se ovo može pojesti ili ne?
Gađenje je prvobitno evoluiralo kao zgodni vodič za ishranu, ali i za druge pretnje koje nameće život u grupi i društvu.
Zapovesti iz onog Darvinovog zakonika tada mogu da glase: Ne jedi ono što je sluzavo, buđavo i gnojavo, i što gmiže i vonja.
Ili, Ne približavaj se fekalijama i drugim telesnim izlučevinama jer sve su to znaci infekcije. Umesto da svaki od ovih rizika racionalno razmatramo, mnogo je efikasnije da ih u celini izbegavamo.
I u čemu nam pomaže izvrsna emocija gađenja.
(NE)ČISTO: Zamislimo sledeći eksperiment.
Istraživač je doneo mrtvu bubašvabu, odraslu u potpuno čistom i sterilnom okruženju u laboratoriji, i zatim je dodatno sterilisao tako da nijedan mikrob ne može da preživi.
Ako bi samo umočio tu bubašvabu u sok od pomorandže, i zatim je izvadio, da li bismo popili taj sok?
Većina ljudi ne bi, iako nemaju razloga za to.
Zahvaljujući gađenju, taj sok bi postao nekako – zagađen, zar ne?
A to fiziološko gađenje je u bliskoj vezi i sa moralnim gađenjem, kao npr. prema pedofilima ili silovateljima, koji su opasni i koje valja izbegavati kao i leprozne individue.
Da li bismo obukli i nosili džemper masovnog ubice, iako je potpuno čist, temeljno opran i kao nov?
Verovatno ne, jer bi nam i taj džemper bio zagađen poput soka od bubašvabe.
Nažalost, moralno gađenje neretko osećamo i prema strancima i drugačijim stilovima života.
Najzad, ljudi se trude da svoje telo održavaju čistim u higijenskom, ali u moralnom i seksualnom smislu.
Predbračni ili gej seks, preljuba ili masturbacija, tetovaže i pirsinzi, sve su to prakse koje – za nekoga – nepovratno prljaju naše telo.
Za mnoge ljude, telo jeste hram ili svetinja, a ne igralište ili zabavni park.
Znate šta?
Isto je i sa državom.
I zato mrski stranci iz Rio Tinta koji ovuda bubašvabno vršljaju, zagađuju našu vodu, zemlju, vazduh i hranu, nagrizaju naše zdravo telo, i prljaju našu čistu prirodu i društvo – proizvode spomenute i krajnje primalne emocije moralnog (za)gađenja.
Zato se na protestima ujedinjuju i stari i mladi, i desni i levi, i sve to smatraju jednim apolitičkim i moralnim pitanjem.
Mnogo pre modernog ekološkog pokreta, ljudi su odvajkada brinuli za svoju životnu sredinu, u smislu stvari koje lično i duhovno smatraju čistim ili nečistim, odnosno zagađenim, nečistim i prljavim.
Slučajno ili ne, rudnik kompanije Rio Tinto postao je stvar ovakve moralne kategorizacije, i koja onda zahteva moralnu odmazdu.
Iako pojma nemamo o rudarenju litijuma, vodeći narativ je takav da će ovaj rudnik i moralno (ne samo ekološki) zagaditi našu životnu sredinu, odnosno uprljati naše društvo.
U pitanju je prljava, zla i moralno nečista strana korporacija koja biblijski truje, prlja i zagađuje naše društveno tkivo.
Poslušajmo demonstrante, ti ljudi su pre svega moralno zgađeni. I zato izlaze na ulicu. Pa onda, vidimo se u subotu u dva?
(Danas)
