Pavel Domonji
Mirko Đorđević je rođen 29. novembra 1938 godine, a umro je 18. aprila 2014 godine. Oba datuma su natopljena simbolikom: 29. novembar smo dugo obeležavali kao Dan republike, 18. aprila smo se prisećali Hristovog stradanja.
Povodom Mirkove smrti Miloš Vasić je u Vremenu objavio prigodan tekst u kome je napisao da dobri Bog ne čini istu stvar dva puta. Isus je razapet na veliki petak i Bog ga je vasksnuo u nedelju. Mirko je, takođe, umro na Veliki petak, ali nama nije potreban Bog da bi Mirko vaskrsnuo, jer ga mi vaskrsavamo uvek kada ga se setimo, kada razgovaramo o njemu, kada preštampavamo njegove knjige i članke, kada organizujemo tribine, poput ove večerašnje.
U jednom od svojih najboljih kratkih eseja Na putu za Emaus Mirko vaskrsenje vezuje za prirodno pravo i kaže da se u slučaju vaskrsenja radi o prirodnom pravu čoveka da živi, o prirodnom pravu čoveka da odbije da umre. Nekoliko rečenica iza toga on vaskrsenje vezuje za nadu, za nadu u bolji život i pravedniji svet. Sve ostalo su, kaže, dosadne propovedi i legende.
Kada bi u Srbiji postojala teologija oslobođenja, Mirko bi, siguran sam, bio jedan od njenih protagonista. Baš kao i teolozi u Latinskoj Americi, i on je smatrao da crkva treba da bude na strani siromašnih i bednih, da treba da budi nadu ljudima bez nade, da bude glas onih koji su nemi, ućutkani i poniženi, da se buni protiv nepravde, da se zalaže za socijalne reforme i pravedniju distribuciju bogatstva.
Verujem da su Mirkovom razumevanju stvari Don Andrija Galo i Kamilo Tores mnogo bliži od Irineja Bulovića i mnogih drugih funkcionera pravoslavne vere. Za one koji ne znaju, Don Andrija Galo je talijanski svećenik, poznat po tome što je pomagao siromašne, zalagao se za prava LGBT populacije i legalizaciju lakih droga, koji je promovisao antifašizam i u crkvi puštao partizansku pesmu Bela ćao i ponekad napominjao da ga crkva sputava da valjano obavlja sveštenički poziv. Kamilo Torez je bio kolumbijski sveštenik koji je sišao sa predikaonice, uzeo pušku u ruke i otišao u šumu da učestvuje u gerilskim borbama, u kojima je i poginuo, a govorio je da bi i Isus, da je danas živ, bio gerilac.
Da je danas živ i da se kojim slučajem pojavi u Srbiji verujem da bi Isus pre otišao kod Mirka, nego kod Porfirija, verujem da bi radije sedeo na klupi kod Mirka u dvorištu, nego u salonu patrijarhove vile na Dedinju.
Mirkov Isus nije bio Bog, to je postao tek glasanjem u Nikeji; a nije bio ni čovek struktura, koji vreme provodi sa svetovnim vladarima – kao što to čine oni koji se danas u Srbiji pozivaju na njegovo ime. Mirkov Isus je vreme provodio sa poniženima i uvređenima, a ubijen je kao disident i pobunjenik. Nije poznavao istočni greh, a carstvo božije nije video na nebu ili na onom svetu, nego tu, na zemlji, u odnosima između ljudi. Kada se jedni prema drugima odnosimo sa uvažavanjem i poštovanjem, kada smo solidarni sa onima u nevolji, kada volimo i ljubimo već smo, a da to, možda, nismo ni primetili, u carstvu božijem.
Nisam pristalica magijskog mišljenja i ne smatram da datum nečijeg rođenja određuje njegove buduće političke izbore i ideološka uverenja. To što se Mirko rodio 29. novembra čista je slučajnost, a to što je bio republikanac, baš kao i njegov junak, to je njegov izbor. Verovao je da republika omogućuje najviše prostora za uživanje negativnih sloboda i do jedne od tih sloboda – slobode misli, savesti i veroispovesti – naročito mu je stalo.
Kao intelektualac, smatrao je da niko ne može biti izuzet od slobodne, javne rasprave. Znao je da citira Kanta, čije tri glavne knjige u naslovu imaju reč kritika i koji u predgovoru jednoj od tih knjiga kaže da je kritika glavno obeležje modernog doba i da ništa, što teži da izbegne kritički sud, ne može računati na naše poštovanje. To se odnosi kako na religiju, koju Kant izravno pominje, tako i na crkvu, njene velikostojnike i vernike, na zakonodavstvo, političare, medije i, ukratko, na sve što na bilo koji način unižava ljudsko dostojanstvo.
Mirko se kritički odnosio prema srpskoj crkvi. Išlo mu je na živce crkveno antizapadnjaštvo, njen kolektivizam, naglašavanje sabornosti koje je često funkcionisalo kao (druga reč za) jednoumlje, izjednačavanje crkve i nacije, odbacivanje pluralizma i, naročito, individualizma. Budući da mu je stalo do evropskog humanističkog nasleđa, Mirko je svoj otpor utapanju pojedinca u organsku celinu iskazivao podrškom personalizmu, koji u fokus stavlja ljudsku ličnost i njenu autonomiju, i koji nam šalje poruku da je spasenje moguće i izvan crkve.
Mirko je bio ekumenist, zalagao se za dijalog i zbližavanje hrišćanskih crkava. Pored toga, bio je i zagovornik međureligijskog dijaloga i to njegovo zagovaranje zaslužuje respekt, jer se odvijalo u zemlji koja je bila duboko involvirana u ratove na prostoru bivše Jugoslavije, u kojima crkva nije bila samo svedok, nego i saučesnik.
Kada je govorio o crkvi i vernicima Mirko je to činio koristeći prvo lice i jednine, i množine. Znao je, recimo, da kaže: Mi pravoslavni veoma smo se ogrešili o našu braću muslimane – pa je jednom prilikom predložio da patrijarh sa upaljenim svećama i uz zvonjavu zvona, skupa sa sveštenstvom, krene ka Srebrenici – a kada je hteo da naglasi personalni momenat govorio je: ja kao pravoslavac.
Više puta sam čuo da kaže baš to, da je pravoslavac, ali ga nikada nisam čuo da kaže da je i svetosavac. Cenio je svetog Savu, ali ne i svetosavlje. Govorio je da je svetosavlje, ako ne kulturno bezvredno, a ono politički veoma upotrebljivo. U knjizi koju je počeo da piše, ali je nije završio, dakle u nezavršenoj knjizi o svetosavlju, on na jednom mestu primećuje da je Nikolaj svetosavlje stvarao po fašističkom modelu.
U javnosti, Mirko je više poznat kao verski analitičar i religiolog, nego kao pedagog, kulturni delatnik i prevodilac. Prevodio je sa ruskog i francuskog, a prevođen je na ruski, francuski, nemački, engleski, italijanski, španski, danski, češki, grčki i bugarski jezik. Boris Buden na jednom mestu kaže da je prevod maternji jezik čovečanstva. Mirko je, dakle, imao dva maternja jezika – srpski i čovečanski.
Prevodio je Dostojevskog, Bulgakova, Šestova, Berđajeva, Mihajlova, Mereškovskog, Brodela, Kastorijadisa i druge. Doprineo je oživljavanju interesovanja za rusku religioznu filozofiju i svojom je ukupnom aktivnošću dao nemerljiv doprinos ovdašnjoj kulturi.
Mirko je bio republikanac, a pripadao je crkvi koja je naklonjena monarhiji, bio je zagovornik sekularizma u društvu u kome je desekularizacija ofanzivno nastupala, bio je klirik u vremenu u kome je odricanje od uma bilo unosno i isplativo. Jednom prilikom sam mu rekao „Vi intelektualci…“, brzo me je prekinuo i zamolio da ga ne guram u vrstu koja nestaje. Smatrao je da su intelektualci u Srbiji izdali svoj poziv, da su uprskali stvar i da ih sve više zamenjuju analitičari, kojima u opisu posla nije kritička refleksija, nego proizvodnja pristanka i legitimizacija vladine politike.
Mirko je bio dobar čovek, odličan drug, prijatan sagovornik, veoma obavešten, elokventan i duhovit. Branko Kukić ga je nazvao – Petrom! Kada sam pripremao njegovu knjigu Znaci vremena, pitao sam ga: Šta ste Vi? Ja sam, odgovorio mi je, trska u rukama hitroga pisara. Kasnije sam doznao da su te reči parafraza stiha iz jednog psalma Davidovog.
Mirko je bio vernik i rado je sa nama nevernicima sedeo, besedio i ponekad dangubio. Njegovog junaka, riđobradog mladića iz Nazareta, doživljavali smo kao nekog sa kime smo egal i ko nam je blizak. Kada smo odlazili kod njega govorili smo da idemo u crkvu, a kad smo svi skupa išli kod Latinke, govorili smo da idemo u komitet. Rado smo čitali i komentarisali njegove članke.
Da je živ, kucao bi sa dva prsta priloge za Autonomiju i Paščanik. Učestvovao bi na konferencijama, gostovao na tribinama i propovedao, kako je u šali voleo da kaže, u medijima. Ako fizički ne bi bio u protestnoj koloni na ulicama Novog Sada, sa stranica Autonomije i Peščanika jasno bi se videlo da je moralno i politički sa protestantima i da u toj koloni nije sam. Jer je tu, odmah do njega, sa transparentom u rukama, i njegov drug iz Nazareta.
Bila mi je čast poznavati Mirka i družiti se sa njim!
(Autonomija)
