недеља, мај 19, 2024

Novica MIlić: Uvod u demokratiju

Slične objave

Podeli

Novica Milić (Foto: portalforum.rs)

Knjiga (160 stranica, u izdanju Most arta Jugoslavije, u ediciji Libretto) o bazičnim elementima i principima političkog poretka koji se zove demokratija. Sastoji se iz tri dela: prvi (“Počeci demokratije”) o klasičnoj, antičkoj, starogrčkoj demokratiji, drugi (“Krajevi demokratije”) o modernoj demokratiji republikanskog, posrednog, parlamentarnog tipa, i treći deo (“Demokratija kod Srba”) o teškoćama da se demokratski poredak ustanovi na domaćem tlu.

Iz svakog od ova tri donosimo po jedno poglavlje:

I, 1:

Прелаз из насиља у мир

Јед­но од најстаријих одређења прве стварне, ан­тич­ке де­мократије долази од „оца историје” (исто­рио­графије) Хе­родота; врло је крат­ко и ста­је у јед­ва две реченице:

Влада народа је, пре свега, и по имену нешто нај­при­­јат­није на свету и она, најпре, значи рав­но­прав­ност за све; под њом се не дешавају ствари какве се де­шавају под влашћу једнога. За службу ће бити коц­ком бирана и би­ће одговорна за свој посао, а све од­луке износиће пред скуп­штину. (У јон­ском на­реч­ју Херодотове књи­ге: πλῆθος δὲ ἄρχον πρῶτα μὲν οὔνο­μα πάντων κάλ­λιστον ἔχει, ἰσονομίην, δεύτερα δὲ τού­των τῶν ὁ μού­ναρχος ποιέει οὐδέν· πάλῳ μὲν ἀρ­χὰς ἄρχει, ὑπεύ­θυ­νον δὲ ἀρχὴν ἔχει, βου­λεύ­ματα δὲ πάν­τα ἐς τὸ κοι­νὸν ἀναφέρει. Наведен је пре­вод М. Ар­сенића, а ори­ги­нал нам може по­слу­жити да тач­није видимо шта све ово зна­чи.)

То Херодотово кратко а суштинско одређење – јер са­држи све битне чиниоце тога што се зове де­мо­кратија – износи се у причи ис­при­ча­ној у тре­ћој књи­зи Историје (III, 80, 6). Херодот је био први ко­ји је описивао протекле до­га­ђа­је, највише оне из грч­ко-персијских ратова, вођених у првој по­ло­ви­ни V ве­ка пре наше ере. Прича коју износи ов­де Хе­ро­дот је из старијег доба, кад су Пер­сијом вла­да­ли „ма­­ги и сатрапи”, свештеничко-војна елита, и кад су се пер­сиј­ске масе, предвођене седморицом храб­ри­јих и от­ре­си­тијих, побуниле против злочина ко­је је власт чинила. По­­бу­на је водила у грађански рат, а овај се окончао уни­­ште­њем владалачке ели­те и победом устаника. Сед­мо­­ри­ца вођа су за­се­да­ли да предложе ка­кав по­литички по­редак да се за­ве­де после рушења зло­чи­на­ч­ке власти. Први је за­го­варао власт једнога, мо­нар­хи­ју, дру­ги власт не­ко­лицине, олигархију (или ари­сто­кра­ти­ју), а тре­­ћи је пред­ложио „власт народа”, како приб­лиж­но ис­­­прав­но, али не баш увек, каже наведени пре­­вод (па ће­мо га, не би­смо ли изблиза и боље ис­пи­­та­ли шта је речено у оне две ре­че­нице, ту и тамо про­­ме­ни­ти, загледајући у ста­рогрчки ори­­гинал).

Ваља запазити на самом почетку две ствари које се јав­љају као околности за замисао предлога „вла­де на­ро­да”, демократије, а веома су важне за њен на­ста­нак. Нај­пре, демократија се јавља након окон­чања гра­ђан­ског рата. Она треба да стави тач­ку на насиље. По­литичко на­сиље не припада по­рет­ку демократије, већ га руши. Вла­давина једног чо­века, макар и са са­вет­ни­ци­ма ка­ко бива у мо­нар­хији, владавина је силе која, не би ли се во­ља јед­ног спроводила, мора да повремено пре­ђе у на­си­ље. И владавина неколицине, олигархија, та­ко­ђе до­­во­ди до насиља, јер су између те неколицине, ма­­кар се то при­кривало, напетости и борбе за на­ме­тање влас­тите воље такве да у сваком тренутку мо­же доћи до већих сукоба услед сплетки, под­ме­та­ња, подела и сукоба чи­ме се нарушава мир, пре­ко потребан за ре­до­ван рад и живот. Де­мо­кра­ти­ја је излаз из унутрашњег насиља у мир.

То је превођење из ранијег стања насиља и чак ра­та у мирније стање политичког такмичења. Так­ми­чења љу­ди и такмичења разлога: ми у де­мо­кра­ти­ји једни дру­ги­ма ду­гујемо разлоге, пот­чи­ња­ва­мо се нивоу ра­цио­нал­не раз­мене аргумената, како би­смо једне разлоге бо­ље ар­тикулисали од других, и ка­ко бисмо у ме­ђу­соб­ном ди­ја­логу, размени ста­во­ва, увидели који разлози има­ју већу вредност од дру­гих у одређеној кон­крет­ној ситуацији жи­вота. Не мора да значи да став о неком раз­логу који при­хва­ти већина јесте увек и најбољи, или ап­со­лутно вре­­дан став (таквих нема, ставови и раз­ло­зи за ста­вове су при­времени, односно важе за неко вре­ме, краће или ду­же). У промењеним околностима ста­­вови се мењају, као што се може променити сту­пањ или мера њихове при­мен­љивости: неки став може из­гле­да­ти, „звучати” од­лич­но, али се мо­же показати да, услед окол­ности на које се у ча­су доношења одлуке недовољно водило рачуна, ни­­је и нај­бољи за дату теш­ко­ћу, па се може или мо­ра за­ме­нити дру­гим, можда мање „одличним”, али упо­­треб­љи­вијим, ко­риснијим ставом. Стари Грци, у сво­јим де­мо­крат­ским по­лисима, „државама-гра­до­ви­ма”, управо су та­ко по­сту­пали. Oсим неколико на­челних и оквирних од­лу­ка о са­мом поретку у ко­јем су живели, своје одлуке, „за­коне”, ме­њали су чес­то, стално тражећи при­ме­ре­ни­је себи и гра­­ду, од­­носно вредновали су увек изнова раз­логе за сво­је ставове. Били су, тако, у улози наших „по­чет­­ни­ка”.

Да би се могли разматрати и оцењивати ста­во­ви на ос­но­ву разложности и њихове ваљаности, у оном што се на­зи­ва „дијалог” (реч означава „раз­го­вор”, договарање кроз разговор, размену раз­ли­чи­тих ставова; није свака раз­­мена речи што и ди­ја­лог, за дијалог је потребно да мис­­лимо различито јед­ни од других, а да кроз размену раз­­лога тра­жи­мо став који уважава вредност и тих раз­ло­га и раз­ли­ке између њих), потребно је време. Де­мо­крат­­ска раз­мена ставова и оцењивање вредности раз­ло­га – а то се зове аргументација – није за нестрпљиве. Али како се не би ова размена продужила у не­до­глед, по­­стоје процедуре по којима се та размена од­вија. Јер та размена има крај: да се, након пре­тре­са ар­гу­ме­на­та, донесе одлука. Демократија је у од­лучивању, а он­да у спровођењу донетих одлука. По­што је за де­мо­крат­ску расправу потребно вре­ме, она не ретко не­стр­пљ­и­вима, онима жељним од­лука што пре, или недовољно за­­интересованим за разлоге других, може изгледати спора, тро­­ма, не­­ефи­касна, па и захтевна: брже је кад одлуку до­но­си је­дан или уски круг оних који владају. Али је сва­ка­­ко предност демократије, упркос могућној тро­мо­сти њених процедура, што су одлуке, ако су прет­­ход­но претресене ка­ко ваља у расправи, боље зас­новане и при­хватљивије за већину.

Да би биле донете како ваља одлучивати се мо­ра сло­бод­но. Овде долазимо на најважнији раз­ло­г, на уку­пан хоризонт демократије као по­ли­тич­ког поретка. А то је слобода.

II, 2

Механизми репрезентовања

Кад се првих тринаест северноамеричких ко­ло­ни­ја од­ва­ја­ло од британске круне, побуном („ча­јан­ком”) у Бос­то­ну а онда ратовима за независност, ос­тављена је мо­гућ­ност да се америчкој кон­фе­де­ра­цији, потом фе­де­ра­цији, придруже и друге чла­ни­це. Проблем који се поставио гла­сио је: како ус­по­ставити државу која неће више бити мо­нархија већ ре­публика на великом простору, са ве­ли­ким бро­јем љу­ди?

И грчки полиси, и ренесансне републике, били су на ма­њој територији градова и подручја око гра­до­ва. Овога пу­та се радило о пола континента. Но­ва држава се (са­мо)одредила као република of the people, by the people and for the people, што ће рећи као држава која ће се по­зи­вати на демократска пра­вила, пре свега путем општих из­бора. „Отац ос­ни­вач”, Медисон, касније четврти пред­сед­ник но­ве републике, пронашао је начин: неће се нова ре­пуб­лика засновати као „чиста демократија”, што ће рећи онак­ва каква је била у старо доба, ди­рект­на или не­по­сред­на, већ као посредна, као де­мо­кра­ти­ја више­сте­пе­ног посредовања, ступњевите дис­три­буције моћи и кроз више грана власти.

Тако се рађа велики механизам политичке ре­пре­­зен­та­­ције који ће одредити судбину модерне де­мократије као посредничке. Тешко је пре­на­гла­си­ти важност овог ме­­ханизма, јер ће он са своје стра­не увелико об­ли­ко­ва­ти читав политички жи­вот модерног доба, привити к себи и над­одредити ос­тале вредности, класичне аксиоме ко­ји­ма смо се ба­вили у првом делу. Тај механизам се раз­вио у сис­тем у којем се бирају представници, зас­туп­ни­ци и за­меници оних који периодично дају свој глас, од­носно би­­рају ове посреднике, чије је непосредно ук­ључивање у политички живот или само по­вре­ме­но – на изборима сва­ке четврте или пете године – или потиснуто на локалне ко­му­не, односно фил­три­рано штампом.

Ваља одмах разумети и генезу и природу ме­ха­низ­­ма репрезентовања. Он је настао још у антици, али не у по­литици него у теорији језика, код фи­ло­зо­фа, најразвијеније у логичким и хер­ме­неу­тич­ким списима Аристотела. Тиче се модела и функ­ци­је речи, односно знака. Знак се по­јав­љује тамо где треба да дозначи, утолико представи, за­ступи и на свој начин замени одсутну ствар, да њено од­сус­тво доведе у ментално присуство. Ре­пре­зен­та­ци­­ја је „ре-презентација”, поновно присуство од­сут­ног, та­ко­ђе поновно враћање или позивање у са­дашњост оно­га што је било или што ће бити, а што недостаје у овом тре­нут­ку, у презенту. Речи та­ко делају: реч „сто” ре-пре­зен­тује сто који је од­су­тан, и чини то у три вида. Као знак „сто” пред­став­ља сто који није ту, заступа га у говору, у ре­че­ни­цама, и чак замењује конкретан сто из­вес­ним об­ликом, иде­јом или суштином стола као ге­­не­рич­ке ствари. Пр­во ствара илузију присуства, иако по­сред­но, дру­го илузију, такође посредно, да нам мо­же за­ме­ни­ти непосредност сво­јом непосредношћу, а тре­­ће илу­зију општости, кроз апроксимације и ге­не­ра­ли­­за­ци­је знака зна­че­њем. Укратко, свет се­ман­ти­ке, овако смишљен, по­стаје хоризонт у којем се да­ље крећемо. У се­ман­тич­ке илузије верује се као у ис­тине, јер су илузије (од illu­sio, a ово од in lu­dere, „у игри”) увек склоп, игра, обрт ис­тине и при­вида.

Кад се пренесе на политику, репрезентовање брзо да­је тзв. три гране власти (на њих је већ ука­зао Мон­тес­кје). Амерички Конгрес или британски Пар­ламент чине они иза­брани да буду пред­став­ни­ци; они даље, већином гла­со­ва, бирају зас­туп­ни­ке за извршавање одлука, извршну власт (којој при­пада у САД и председник, и он посредно би­ран, али на другачији начин, и с правом вета на од­луке Кон­греса), а судску власт чине заменици, на обе стра­не, на стра­ни судија који наступају у име за­ко­на, који је за­ме­на за право, а ово за правду, и на стра­ни оних којима се су­ди, кад скупи ад­во­ка­ти за­ме­њују, јер се ра­зумеју у правну ка­зуи­сти­ку, оп­ту­же­не у свој­ству њи­ховог правног гласа.

Овако изложен механизам репрезентовања, са три ос­новне функције – представљања, заступања, за­­ме­њи­вања – тек је теоријска схема. У пракси се функ­ције ме­шају, представљање може прећи у за­сту­пање па и за­мењивање (председничко право ве­та је већ за­мена за­конодавног Конгреса, бар на не­ко време), као што и ове потоње функције могу да се придруже првој. Како би се очувала начелна раз­лика међу функцијама и гра­на­ма владања ме­ха­низам репрезентовања је допуњен кон­тролним пра­вилом checks & balances, узајамном „про­вером” и међусобном „равнотежом” функција, од­нос­но над­лежности, не би ли се општа динамика и дис­три­­бу­ција моћи обликовала као власт на уређен, упра­во кон­тро­ли­сан начин.

Такође, извесни облици моћи неће се директно тран­­с­фор­мисати у власт, али ће бити део тог ме­ха­низ­ма на по­сред­не начине. Ту спада војна моћ, пот­чи­њена другим влас­­тима (у САД непосредно пред­сед­нику, са де­ли­мич­­ном улогом Конгреса), као и важ­на економска моћ, односно економска снага која ће, преко др­жав­ног буџета, савезног или по др­жавама чланицама, од­­ре­ђи­ва­ти привредне то­ко­ве, а са своје стране све снаж­­није ути­цати на до­но­шење одлука, законодавних, извр­­шних, па и оних судских (на посредан начин скупим „са­­вет­ни­ци­­ма”, пре свега адвокатима). Механизми по­ли­тич­ке ре­презентације шириће или по потреби су­жа­вати ос­та­ле моћи. Јавност ће бити сужена мож­да та­мо где је нај­по­треб­нија, у стварима рата ко­ји је пи­тање живота и смр­ти, у име ма­неварске и дру­ге „тај­ности”, од­го­вор­но­сти ће такође бити по­сре­до­ва­не законима (системом тзв. имунитета), смен­­љи­вост ће бити испод изборности а ова ће се ре­­ду­ко­­ва­ти на периодично гласање сваке дру­ге или чеш­ће чет­вр­те године, кад су бирачи само гла­са­чи и сто­га је њи­хо­во демократско непосредније учеш­ће у по­литици, оној на нивоу државе, драс­тич­но ре­дуковано, а сло­бода ће би­ти дата, оду­зи­ма­на или каналисана за­ко­ни­ма, доз­во­ље­на и над­гле­да­на, контролисана и под надзором.

Већ је римска република била једна хи­је­рар­хиј­ска по­ли­тичка заједница, где је старогрчка вред­ност исономије гур­нута на страну, а нове, модерне ре­публике такође ће се обликовати као хи­је­рар­хиј­ска друштва. Ако се упи­та­мо шта је у модерној де­мократији остало од старе, мо­­жемо рећи да је ос­та­ло све, али сада преуређено и струк­турисано та­ко да главнина политичке моћи стоји у ру­кама др­жа­ве као заступника власти, а да остале моћи по­ста­ју економске и друге снаге које су такође под ње­­ном контролом. Држава надређује друштво, де­мо­­кра­тија служи као легитимација њене стварне влас­ти. За влас­тито озакоњење и оправдање, и вр­ло мало више од то­га.

Могло би се рећи да модерна демократија мањ­ка чим се на њу погледа из угла класичних по­ли­тич­ких ак­сио­ма античке демократије. Односно, њу ус­пева да об­но­­ви модерни механизам политичког по­средовања (пар­ламентом, извршном влашћу, суд­ством, штампом у име јавности, периодичним из­борима уместо пуније и чеш­ће сменљивости, уз од­говорност која се редукује на ону судско-фор­мал­ну, па може често изостати), и ако мо­дерна де­мо­кратија, са својим западним изворима у Ен­глес­кој, САД и потом Француској, обнавља слободе и пра­­ва, односно основне сврхе демократије, њени по­­ли­тич­ки механизми посредовања је на не­оби­чан начин до­крајчавају. Што ће рећи да модерна де­мократија тражи да се увек изнова обнавља и ус­по­ставља, уколико је љу­ди заиста желе.

III, 5

„Народни дух“

Преко Копитара и бечких интелектуалних кругова с ко­ји­ма Вук долази у додир средином друге де­це­ни­је XIX ве­ка, кад почиње свој сакупљачки рад, из­ра­ду граматике, реч­ника и први превод но­во­за­вет­них књига (изгледа да је свој превод Новог завјета из­радио до 1820, иако ће га, из предострожности, че­кајући повољније прилике и ве­ро­ват­но до­ра­ђу­ју­ћи га, објавити тек 1847), и њега захвата ро­ман­ти­­зам, нарочито онај у тумачењу Хердера. Хер­дер се по­миње у студијама о Вуку, али осим општих мес­­та и без упуштања у Хердерове темељне за­ми­сли ма­ло ко се њиме бавио. А Хердер и хер­де­ров­ске идеје има­­ју огромну, скоро пресудну улогу за ра­­зу­ме­ва­ње културе, у чијем средишту је лежало пи­­та­ње језика, што ће, на политичком плану, до­вести до преображаја ет­нич­ких заједница у на­ро­де а он­да нације у Европи XIX века, а кас­није у све­ту. То је период стварања тзв. нација-др­жа­ва (уместо ра­нијих градова-држава), епо­хал­ни политички до­га­ђај модерности.

Позабавићемо се оним што је најважније за наш слу­­чај. Хердер са својом идејом о „народном духу” мож­­да је и најутицајнији теоретичар с краја XVIII и по­четка XIX века, утицајнији од просветитеља Кан­та и пост­кан­тов­ца Хегела. Комбинујући више стру­ја, Хегелове спе­ку­лације о „духу” као те­мељ­ном облику интелекта, Ши­ле­ро­во „естетско об­ра­зо­вање човека” дошло из Кантове за­мисли да је ле­по симбол доброг, немачко русоов­ство о из­вор­но­сти људске природе као „племените”, Хер­дер на­ла­зи да се поменути Volksgeist највише и најпре мо­же на­ћи у митологији, у древним причама и песмама из старине које се сматрају за „народну” (ко­лек­тив­ну) тво­ревину. Тај је „народни дух” у исти мах ум­ност ко­лек­тива, „природно” је дат и служи за оп­шти „културни узор“: сваки народ би по­се­до­вао свој темељни наратив који му пружа и обезбеђује иден­титет. Хегеловски уни­вер­зални „дух” тако се кон­кретизује и партикуларизује као историјски на­ратив о народу.

Хердерове идеје, где кантовско про­све­ти­тељ­ство већ смењује романтизам, и где Volk, Volksgeist, Volks­­lieder, односно „народ, народни дух, народне пес­ме”, постају знаци буђења раног национализма, код Вука, по­средством Копитара, почињу да играју глав­ну улогу. Из­међу осталог и романтична идеја пас­торале, односно сељаштва као „изворнијег” од гра­ђанства тог доба, бли­жег „тлу” и „наслеђу” него што је трговачки, „ћифтински” мен­талитет „бур­ге­ра”. Према српском грађанству у Вој­водини Вук га­ји зазор, јер сматра да је под утицајем стра­них, не­мач­ких или мађарских идеја, иако је и његова са­ма иде­ја о „изворности” сељака и „народном духу” пас­­тирских и хајдучких песама такође немачка иде­ја. Пас­торала је, уосталом, песничка фикција, јер се пастирски живот слика као идила, у забораву на тежак посао чувања ова­ца и говеда, на смрад обо­ра и стаја; издваја се оно што су већ класичари наш­ли код старих Грка, у својој слици Хо­мера и Хе­сио­да, или у северњачким сагама, готској ли­рици Гер­мана и код „Осијана”, фалсификата, за којег се ве­­ровало да је аутентични средњевековни песник. Уос­­та­лом, у то доба и Шарл Нодије сакупља „илир­ске”, од­нос­но „морлачке” песме више их из­миш­ља­ју­ћи него бележећи, а Илирци и Морлаци су за­ним­љив случај преласка још увек измешане етније, у за­леђу Далмације, по Хер­це­го­ви­ни и Босни, који ће се тек одвојити на католике и пра­во­слав­це, од­нос­но потоње Хрвате и Србе. „Хасанагиница”, коју Но­дије такође наводи, преносећи је из Фортисовог пу­­тописа, Гете бележи као eine morlakische Ballade, „мор­­лач­ку песму”, већ у годинама кад Вук тек от­по­чиње сакуп­љење „мушких” и „женских” (касније „еп­ских” и „лирс­ких”) песама, пример је ове тада још „илир­ске” литературе, на пре­лазу из усмене у пи­сану, би­ва забележена на разним стра­нама у Хр­ват­ској, Бос­ни, Србији, како би, са Вуком, она по­ла­ко по­ста­ја­ла такорећи ексклузивно „српска”.

Хердер је умро почетком XIX века али су његове иде­­је, упрошћене и раширене по Европи у првим де­­це­ни­ја­ма истог века, биле политички делатне. Оне су послужиле као замајац историјског процеса транс­формације на­ро­да као културног конструкта у нацију као политички кон­структ. Тај је процес ис­торијски детаљно описан у број­ним на­цио­нал­ним историографијама, а ком­па­ра­тив­но по­сма­тран означава рађање национализма као кључ­не идео­логије XIX века. Да поновимо: на­цио­на­лизам ни­је само симптом трансформације на­ро­да у на­ци­ју као политичког тела са аспирацијом на др­жаву, већ је и кључни облик енергије те транс­фор­мације, и јавља се код мање-више свих за­јед­ни­ца при­ли­ком стварања др­жаве, односно у си­туа­ци­ја­ма кри­з­е државног обје­ди­ње­ња народа у нацију. Али се та иста појава високих емо­ција, идејних за­но­са и др­жа­вотворне вештине ума­њу­је по значају уко­ли­ко се оконча успешно. Уколико на том путу за­ка­же или буде битно ометен, процес транс­фор­ма­ци­је се изо­креће у тзв. псеудоморфозу, односно до­­во­ди до то­га да „минерал” добије облик „крис­та­ла”, об­лик свој­ствен некој другој творевини, „чис­ту крис­тал­ну фор­му као празну структуру”, како је го­­ворио Шпен­глер кад је овај феномен псеудо­мор­фо­зе из ми­нерологије пре­нео на ис­то­ри­ју.

Другачије речено, „национални наратив” од ко­јег се пошло као форме социјалног об­је­ди­ње­ња на­ро­да у нацију под притиском државе онда кад она не успе да себе оствари као делатно сред­ство ис­то­риј­ског про­це­са „кристализује” се у ис­праж­њену љуш­туру на­цио­нал­ног мита погодног за раз­ли­чи­те садр­жаје. Тешко је тај мит, сада „кри­с­тал”, раз­би­ти, али је лако кроз њега про­пу­сти­ти раз­личита свет­ла, бојити га различитим визијама, уто­­ли­ко лак­ше уко­лико је сам чињенички или ем­пи­ријски пра­зан. И док ће се разни национални на­ра­тиви сми­рити код разних на­рода у сећање које жи­вотно ви­ше не оп­терећује њи­хо­ве заједнице, код Срба ће њи­хов ос­новни национални на­ратив по­стати и ос­та­ти жи­жа њихове политичке ис­то­ри­је. Под­стак­нут пре­ко Копитара и других национал-ро­­ман­ти­ча­­ра тог доба да трага за „народним ду­хом” своје ет­­ни­је, Вук ће оставити у наслеђе нешто че­га из­гле­да ни­је био до краја свестан: један мит чи­ји ће „крис­­тал” обојити нај­важније тенденције срп­ске по­­ли­тич­ке историје XIX, XX па и почетка XXI ве­ка. Реч је о тзв. косовском миту из­не­том у „на­род­ним” пес­ма­ма о косовском боју 1389. го­дине и паду „срп­ског цар­ства” под „царом” Лазаром.

Вук је, под утицајам ондашње филологије, са­куп­љене пес­ме делио на „мушке”, јуначке, и „жен­ске”, лирске. Али ће његова голема збирка од око че­тири стотине песама (у даљим класификацијама раз­врставаних на обредне, вер­ске, породичне, љу­бав­не, песме при раду и го­диш­њем календару), за­пи­саних у прве две деценије XIX ве­ка – неке је он за­писао, неке узео из записа већ по­сто­је­ћих са­куп­ља­ча – бити подељене, ове јуначке, на „цик­лу­се” гру­писане око косовске битке. Највише их је „прет­ко­­совских” и „покосовских”, док се као оне „ко­сов­ске” из ширег обима у строжем значењу могу узети све­га не­колико, за­пра­во пет. То су одломци, краћи де­сетерачки фраг­менти који код Вука немају дру­ги наслов до „Ко­ма­ди од раз­лич­ни­јех косовскијех пје­сама”, али су јез­гро једне ро­ман­тизоване, има­ги­нарне историје која је, јер је има­ги­нар­на, у ис­ти мах псеудоисторија, отуда жижа по­менуте „псеу­­до­морфозе” као „кристализације” за срп­ски Volks­geist.

Погледајмо их изблиза.

(Knjiga se može naći u boljim knjižarama ili naručiti preko web sajt izdavača Most art Jugoslavija s popustom.)