Razgovarala Anđelka Cvijić
Kao istorijski proces novog doba, prosvetiteljstvo je kroz Srbiju prošlo jedva ostavivši u njoj svoj trag. Retki pojedinci koji su se zalagali za prosvetiteljske tokove evropskog sveta, kojima bi naš narod uhvatio korak s modernim vremenima, gurani su u stranu a njihove ideje u saglasju sa snagom i moćima razuma brzo su padale u zbrkanost i metež srpskog horskog odbijanja i prezrenja. Od tada, evo više od dva veka, Srbija tone u zablude, taljiga kroz istoriju i prepušta se opasnim sanjarijama, ignorišući neophodnost trezvenog razmišljanja o iskustvu sopstvene istorije i učenja iz njega.
Zato su i danas retki koji te samoobmane i zablude Srbadije analiziraju tražeći im uzroke i načine da se prekine s bezumnim tumaranjem kroz prošlost i postave osnove za budućnost. Na takvo nužno suočavanje Srbije sa istorijom podseća nas Novica Milić, književni esejista, profesor univerziteta, svojom najnovijom knjigom Kritika srpskog uma, nedavno objavljenom od strane “Most art Jugoslavije” izdavača Dragana Stojkovića.
Knjiga ima podnaslov “Rasprava o prosvetiteljstvu i nama”, a, kako Milić kaže, veliki mislilac prosvetiteljstva Kant je tu okvir, i služi da se postave reperi, „pobiju kočići, ogradi teren, kako bi se moglo raščistiti bunjište“. Kritika srpskog uma nije samo analiza modernih tokova srpske istorije, već i evropskog prosvetetiteljstva, kao i, usput, osvrt na Kantovu filozofiju uma. To je nastavak, u drugom kontekstu, ranijeg njegovog dela Jagnje iz bezdana (2021), o balkanskim ratovima devedestih.
Novica Milić (1956) pisac je više od dvadeset knjiga, a Kritika srpskog uma kombinuje filozofiju, književnost, sociološke, etičke, antropološke i političke uvide, beskompromisno je i žestoko časno delo kakvo se ređe dešava u srpskoj kulturi i nauci.
Kako je naturalizacija odvela Srbe u nacionalizam?
– Posle raspada celovite teološke slike hrišćanskog sveta iz srednjeg veka i Srbi su se, poput drugih naroda, probudili kao nacija, želeći državu. Nacionalizam je deo tog procesa, pad u naturalizaciju iza prethodne teologizacije Evrope. Nacionalizam je uvek povezan sa nastajanjem države. I vraća se ako je država u krizi. A Srbija kao država je od početka u krizi, jer je nedovršena, nejasnog smera, izložena raznim slabostima. Povratak u plemensku svest, u toplinu čopora, u „prirodno stanje“ onda je permanentan.
U ime čega su Srbi odbacili načelo Božidara Grujovića o modernoj prosvećenoj građanskoj državi?
– Najpre u ime opstanka, u ustancima za oslobođenje od turskog zuluma. A onda u ime vladarskih ambicija svojih voždova, kraljeva i političara, kad je Garašaninovo Načertanije – srpski tajni ali delatni program, sve do tzv. Memoranduma Akademije – državu Srbiju odredilo kao privremenu tvorevinu, ratnički resurs za dalje oslobađanje srpske i južnoslovenske „braće“. (Usput, taj Memorandum je uzet za dokument cele Akademije a ona kao mastermajnd Slobinih ratova, kako glasi srbofobični mit i kod nas i spolja, a reč je o radnom projektu manje grupe nacionalističih akademika iz sredine 80-ih, nezvaničnom „non-pejperu“ kojeg se Slobina Služba dokopala i pustila u opticaj kao metu kritike; SANU nikad nije stala iza toga, i sumnjam da bi, jer nisu samo nacionalisti njeni članovi, tamo ima itekako pametnih ljudi). Boža Grujović se zalagao za zakonitost i ustavnost, početak i osnovu moderne države, ali je to odbačeno u ime novih srpskih ustaničkih kabadahija, pa su i Boža i njegova zakonitost zaboravljeni. Ustav i zakoni su postali samo instrumenti borbe vrhuški o vlast, a ne okviri države i zajednice.
Zašto ne shvatamo istorijske tokove?
– Shvatamo ih kao naše, a ne kao evropske. Hoćemo prečice a ne istrajan rad. Sebe uzimamo kao „alternativu“ („i na Istoku i na Zapadu, ni na Istoku ni na Zapadu“). U mojoj knjizi loše prolaze i Garašanin sa Načertanijem, i Konstantinović sa Filosofijom palanke (njegovo Biće i jezik i romani druga su priča). To nisu alternative, kao što to nisu, da skočimo u savremenost, ni polovi poput Nove srpske političke misli i, recimo, Peščanika, prvi sa nacionalizmom, drugi praznim levičarenjem oko „trećeg Marksa“. Jedan „četnički“, drugi „partizanski“, pa čas pobede jedni, čas drugi. To su dve strane domaćeg nacional-socijalizma kao vladajuće paradigme, našeg „partizanskog četništva“ i „četničkog partizanstva“, gde je i među „četnicima“ bilo valjanih antifašista, a među „partizanima“ ipak dogmatskih boljševika. Te „alternative“ se lako dopunjuju. Ne volim da razmišljam kroz „ili-ili“ alternative, i prvih i drugih mi je dosta, zanimaju me ambivalencije. Pre odgovora i „stanovišta“ moramo postavljati pitanja, razrađivati koren dilema, probleme koji se vraćaju, „kontroverze“ i iluzije.
Da li je drugo lice Kritike srpskog uma – Iluzija srpskog uma?
– Iluzije su, po imenu (in ludere) igrarije istine i privida, poput snova ili umetnosti. Ova Kritika ima domaće iluzije dugog trajanja za temu. I NSPM i Peščanik kažu povremeno i istine, ali u prividu da su „alternativa“ kao okviri između njih nema dodira. Nema komunikacije između naših „alternativa“. A blokada socijalne komunikacije, svojevremeno je Đinđić analizom pokazao, blokada je društva, zajednice, politike. Razgovor tada postaje galama, pa ko se jače dere taj nameće ton. „Multiverzum“ zvani Srbija je jedna velika dreka loše vaspitane, nezrele, bahate i sujetne „elite“ i većinom pokorne, sluđene, uplašene mase. Prvo pravilo evropskog, kantovskog prosvetiteljstva jesta da se ponašamo zrelo. Da odrastemo.
Ako je Habermas u pravu da je prosvetiteljstvo nedovršeni projekat, onda imamo šanse da uhvatimo korak sa njim?
– Ako. To „ako“ je deo ambivalencija koje me zanimaju. Kao polemička, Kritika srpskog uma se bavi ambivalencijama srpske istorije ali i ambivalencijama samog prosvetiteljstva. Njegove dve ose – progres i emancipacija – umele su da se izokrenu u regres i represiju. Prosvetiteljske vrednosti su već nekoliko decenija u krizi, što ne znači da ih treba odbaciti, već drugačije shvatiti i praktikovati. Recimo, liberalna demokratija, taj veliki proizvod evropskog prosvetiteljstva, danas je, u doba promenjenih komunikacija, u odstupanju. Srbe demokratija slabo zanima, osim da im omogući dreku. I od strane vlasti i od strane naroda. Već nekoliko decenija na vlasti su medijski klovnovi, od Berluskonija preko Blera, Trampa, sve do našeg Ace Srbina, političkog kabadahije ili huligana raspikuće. Ni naša „elita“ nije zainteresovana za demokratiju, uprkos svojim galamama, ona slabo zna šta je to, njena politička pismenost je kafanska ili „o-ruk“. Čule žabe da se kuju konji, pa digle sve četiri: „Možemo“ je slogan Obame, potom u Španiji, „zeleno-levi“ takođe (iako zeleni ne moraju biti levi, ima ih desnih, kao kad nemački Zeleni hapse Gretu Tunberg). Ćuta je sprečio kopanje litijuma, hvala mu, taj deo je u redu, ali ko će iz Evrope sklapati neki posao sa Ćutom? A EU je vektorizovana biznisom, kapitalom. Kapital treba urediti, podvrći zakonitosti, iskopavanje litijuma će doći na red, pitanje je samo da li u koruptivnoj državi Ace Srbina ili pod strogom kontrolom zakona.
Kakav je moral srpskog praktičnog uma?
– Inadžijski. Kabadahijski, razbahaćen i razgaćen, huliganski. U odnosu na druge i na sebe. Kad dva Srbina stanu na ulici, oni stanu tako da od sebe načine prepreku; morate ih zaobilaziti. A ako nisu savladali ni komunikaciju prostorom, kako će tek komunikaciju sa sobom i sa ostalima, etičku i političku? Izostanak etike se onda kompenzuje moralizacijama, što služi jedino jačanju lične sujete. Nema „čistih ruku“ u etici, kaže Adorno, a naročito ih nema u politici. Politika je saobraćanje s drugima, pregovori i dogovori, delatni savezi. Deo naše „elite“ smatra da je „iznad“ toga, kao što, ako su ankete tačne, 70% onih koji protestuju kao oslobađajuća „Srbija protiv nasilja“ nisu za političare koji to „tehnički“ organizuju. A politička igra se igra datim figurama. Ako je aktualni režim izvor neodgovornosti koja prerasta u nasilje, onda imamo ove figure na sceni. Promena počinje njima. Ali ovde malo ko razume da je demokratsko načelo smenljivosti – i vlasti, i figura, i ideja – starije od izbora (izbori, pa i stranke, samo su mehanizmi), da je demokratija promena, politika na delu, i samim tim uvek „leva“, jer je desno konzervativizam nekog statusa kvo. Još manje se razume šta je to „liberalno“ (sloboda), pa nemamo ni liberale, osim uskog kruga od nekoliko profesora i novinara. Ne morališimo u politici, to je kratkog daha, to su već bili neuspešno probali „drugosrbijanci“, nego se organizujmo za promene. Pravimo koalicije, a ne sekte.
Kažete da moramo biti malo naludi ne bismo li osvetlili srpsku “haosmičku” istoriju. Eto nama novih izraza? Gde su im temelji?
– „Naludi“ u značenju apartni, distancirani od tekuće galame, ma koje. „Haosmos“ je Džojsov izraz, za red (kosmos) koji je haos, kad se javlja „haosmoza“, upijanje haosa do te mere da se svet života razilazi, raspada. Od Džojsa sam uzeo i „ambiviolencije“, kovanicu za pojavu kad se ambivalencije, o čemu treba misliti i živeti ih, „presecaju“ nasilno, „alternativom“. I ti izrazi su apartni, meni za analitičke potrebe neophodni.
Koji je princip srpskog protivprosvetiteljstva?
– Gledanje u vlastiti pupak. „Srpsko stanovište“ koje je floskula Crnjanskog (a zbog takvih i sličnih „stanovišta“ platio je ogromnu cenu izgnanstva i bede) a od koje je Lompar sačinio političko-kulturnu platformu sve do „duha samoporicanja“. Već je „spsko stanovište“ jedno „samoporicanje“, „eutanazija uma“, „salto mortale“ pameti, kako bi rekao Kant. U ime „srpskog stanovišta“ je SPC odredila da je Srbin samo onaj ko je pravoslavac, pa su iz Srba još pre sto godina otpali Srbi katolici, Srbi muslimani, a ni na Srbe ateiste i agnostike se ne gleda lepo. Odatle pa do Nikolaja Velimirovića sa njegovim „svetosavljem“ mali je korak. Nikad nisam shvatio kako SPC može Nikolaja da uzme kao sveca ako je on – a jeste, krajem tridesetih godina prošlog veka – Hitlera hvalio kao sledbenika Svetog Save. Zar to nije direktna uvreda Svetog Save? Ali SPC je čudna ustanova.
Sterija ili Vuk?
– Obojica, ako znamo ko su bili i šta su radili. Sterija je stvaralac, umetnik, a Vuk je sakupljač „narodnih“ umotvorina, etnograf. Obojica su prosvetitelji. Moje srce je na strani prvog. Ali drugi nam je uredio azbuku i govor, i zaslužuje drugačije poštovanje. Meni smetaju vukovci a ne Vuk – uradio je šta je i kako je mogao, hvala mu – dok su vukovci od toga napravili nacionalističku potku kulture. Nije se nikakav „narod“ skupio na livadi pa ispevao tzv. narodne pesme, nego daroviti uglavnom anonimni pojedinci (istorija im nije zabeležila imena, osim onih što su finalizovali te pesme, poput Filipa Višnjića, Tešana Podrugovića, Starca Milije, Starca Raška, Živane Antonijević zvane Slepa Živana i sličnih). I oni spadaju u Sterijine stvaraoce, koji je, najzad, svoju zbirku Davorje štampao po starom, a ne Vukovom pravopisu, kao, uostalom, i Njegoš svoj Gorski vijenac. Ali vukovci su i od Gorskog vijenca napravili nacionalističku čitanku. Sterija je, pak, napisao Rodoljupce, prvu kritiku srpskog nacionalizma koji je maska za grabež. I osnovao je Muzej, Akademiju, Univerzitet, Biblioteku. Prosvetitelj na delu, poput Dositeja.
Zašto je emancipacija Srba ekscesna pojava?
– Dositej se borio protiv struje. Njegovo „Ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske“, citat koji je uklesan na postament njegovog spomenika – a to sam stavio na naslovnu koricu, Dositej koji nam je okrenuo leđa jer smo mi njemu okrenuli leđa – radna je postavka moje knjige. Kosti mu preotela Crkva, uprkos njegovom testamentu. On je eksces, prestup protiv struje, višak, kao Boža Grujović i njegova zakonitost pre toga, kao mnogi posle. Svako ko ovde misli svojom glavom – odazivajući se na Kantovu „lozinku prosvetiteljstva“ sapere aude!, „usudi se da misliš, da saznaš“ – to čini protiv struje. I pevanje i mišljenje je kod nas, kao stvaranje, protivno kulturi mediokriteta, „srpskog stanovišta“, narodnjačkih vukovaca i poluintelektualaca, tih „polutana“, „diplomiranih neznalica“ iz opisa Slobodana Jovanovića. Oslobađanje je ovde najčešće prividno, jer je sloboda ovde inat, bahatost, prezir normi. Mi se „emancipujemo“ na silu i za nasilje.
Vrtimo se u začaranom krugu istorije. Da li je u tom krugu i ideja o srpskom svetu?
– „Srpski svet“, maznut od „ruskog sveta“, produžetak je Načertanija. Mala nam Srbija, iako je opustela – grad srednje veličine se svake godine iseli odavde – pa je hoćemo „Veliku“. Ako ne, jer se susedi tome protive, onda da iz beogradskih centara tajnih službi – a njihove frakcije vladaju Srbijom već više decenija – vladamo Srbima „zagranično“ i podstičemo ih da susedima zagorčavaju život. Gubljenje vremena, rasipanje energije, samo zarad vlasti. I skorašnja peticija 50 „javnih ličnosti“, kao vrsta protivakcije, jednostrana je, kratkog dometa u ime navodne „širine“ zahvata. Treba sada braniti Vidojkovića, kome je život ugrožen i razbijen, slagali se s njim ili ne, pa i Brkića, koji čami u zaptu jer se izlanuo protiv superćelijskog Vožda, iako ovaj poslednji na dnevnoj bazi laje i prosipa uvrede zdravom razumu. Ali tajne službe tako demonstriraju premoć. Đinđića je ubila tajna služba, a ne nekakvi Zemunci, oni su eventualno logistička kolaterala, Ulemek i Jovanović su oficiri jedne od debe frakcija, oružano krilo. Dok se domaće tajne službe ne privedu zakonu, nama nema spasa. Moramo biti solidarni kad je u pitanje ozbiljno ugrožavanje elementarnih sloboda konkretnih ljudi, a ne stranački ili grupno zagriženi i ideološki ostrašćeni.
Kosovski mit nam je osa identiteta. Da li se to borimo za prošlost?
– Da, po mom shvatanju. Taj mit, započet pretumačenjem broja godinu dana kasnije od strane Danila Trećeg onim „umrimo da svagda živi budemo, prinesimo sebe kao žrtvu“ kao vidovdanski poziv, pretvoren potom u ratni zavet „ko ne dođe na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, ni u polju pšenica bjelica, ni u brdu vinova lozica“, traži da se nacionalno identifikujemo kao Srbi spremnošću da ginemo. Navodno je knez („car“, što je izmišljotina) Lazar izabrao pred Bogorodicom „carstvo nebesko“ umesto onog „zemaljskog“, tj. poraz svoje vojske i naroda. I mada je Marička bitka istorijski značajnija nego boj na Kosovu, od svega toga je, ali kasnije, čak mnogo kasnije, načinjena grandiozna, i pogubna mitologija, a onda ideologija „srpskog stanovišta“. Koja je radna ideologija srpskih ustanaka, pucnja Principa, Prvog a delom i Drugog svetskog rata, pa onda skorašnjih balkanskih ratova devedesetih. Vaše pitanje dolazi iz moje knjižice o tim ratovima, iz Jagnjeta iz bezdana od pre 2 godine, kad sam napisao i ovu Kritiku srpskog uma. Ne verujem u nacionalne identitete, samo u lične, a u njih kao u promenljive. Postojali su književni pokušaji, priče, da se „carstvo božije“ razume kao zalaganje za budućnost. Ali u verziji nacionalnog kosovskog mita to je boj iz prošlosti za prošlost.
Šta sad pišete?
– Jedno Petoknjižje (Džojs-Prust-Kafka-Beket-Borhes, prošarani Danilom Kišom), nešto što je između romana i eseja, i još jednu „svaštaru a da nije kupusara“, kako zovem taj žanr, jer se ne uklapa u poetičke standardne podele, pod nazivom Etikopolitika, o odnosu, ukrštanju a još više razilaženju etike i politike. A čekam da konačno, valjda za koju sedmicu, izađu iz štampe Gozbe – mišljenje i pevanje u antici i renesansi, suma mog ranijeg predavačkog rada na Katedri za svetsku književnost, osvrt kroz 50 eseja i u 750 stranica na odnos literature i filozofije od Homera i Heraklita do Servantesa i Šekspira. Apartno, ambivalentno, i na distanci od uobičajene akademske publicistike, „nalud“ pothvat, zar ne?
(Delimično skraćen i redakcijski obrađen intervju je objavljen u beogradskom Novom magazinu, broj 642, od 17. avgusta 2023. godine.)
