Branislav Grubački
Ni sam ne znam kad smo se formalno upoznali, ali sada znam da je taj trenutak bio jako važan za mene i sve ljude okupljene prvo oko mog kluba Zeleno zvono, a kasnije i Novog Optimizma.
Od prvog trenutka sam osetio neku vrstu pokroviteljstva za moju nakanu, da aktivnosti koje sam vršio prvo u Zrenjaninu, a kasnije i po celoj Srbiji budu „priznate“ i predstavljene na „velikoj sceni“. Sa šarmantnom lakoćom ubacio me je Dule u svoj list Danas, za svoj sto u kafani, među svoje prijatelje, i to tako da je postalo prirodno da jedan Zrenjaninac bude bar ravnopravan sa svima njima. Novinari Danasa imali bi pozornost za ono što radim, konobari bi me tretirali kao „malog“ Duletovog, a njegovi prijatelji kao ravnog njima.
U Lovcu prvo na kafi, a potom, nakon telefonskog poziva da dođem u Litl rok, kako je zvao kafanu Mala Slavija, tu već i uz malo alkohola, razmenjivale bi se ideje, saopštavale namere, pravili dogovori koji su imali zajedničke imenitelje… prijateljstvo i odgovornost.
To skoro svakodnevno druženje, po zatvaranju Zelenog zvona i mog preseljenja u Beograd, činilo me je sigurnijim i jačim, dalo mi je nadu da nije sve izgubljeno i da moja vera, da nisam sam, ima dokaz u Duletu.
Njegovo društvo, pogotovo u kafani, činio je skup ljudi različitih profesija, generacija, ponekad i suprostavljenih ideologija. Ipak, jedno ih je spajalo, osnovna Duletova ideologija, još iz sindikalnih dana – ljudska solidarnost koju je dosledno živeo.
Da to postoji zaista sam i sam znao, i zajedno smo sprovodili nešto što smo mi iz Optimizma nazvali NOVA solidarnost.
Bio sam svedok kako se brižno odnosio prema svakom novinaru i saradniku. Iako je mesto direktora dnevnog lista pozicija koja je vrlo „skliska“, nikad nisam video njegovu neprimerenu reakciju. U njegovoj čuvenoj svesci, tefteru, u kom su bile zapisane razne cifre i beleške, bile su zapisane, verujem, i razne sudbine.
Dušan Mitrović je za svog radnog veka promenio, na dobro, mnogo ljudskih života, i to znaju svi koji su ga poznavali.
Sigurno je da nisam bio poseban u tome što bi me Dule pitao kako i od čega živim, treba li mi šta, i što je bio spreman da nađe neki način da pomogne.
Pored njega je teško bilo platiti račun u kafani, uvek je imao bunt Danasa kod sebe kako bi ostavio primerak za sagovornika ili slučajnog namernika, njegov sto je uvek bio spreman da primi svakog „dobronamernika“ jer nikad se ne zna ko donosi „novu vrednost“.
Vodio je Danas, jedini stabilno objektivni dnevni list u zemlji, sigurno i suvereno, taj duh „prosvećenog apsolutizma“ je provejavao redakcijom tako da se verovalo tome šta smera i uvek se čekao njegov završni stav o većini stvari. S razlogom, sad je svima jasno.
„Njegove“ novine i dalje izlaze, i dalje su najznačajniji pisani dnevni list za svakog normalnog stanovnika Stradije, većina ljudi i vodeći menadžment koji je postavio i dalje su na istom mestu, brinu o informisanju javnosti nepotkupljivo i znalački. Duh redakcije opstaje, i posle famozne „svojinske transformacije“, i čini se da su ovo samo prvih 25 godina Danasa.
Svi mi okupljeni oko Novog Optimizma, znajući koliko je Dule svojim listom učinio afirmaciju našeg pokreta, po njegovoj smrti imali smo želju da mu se nekako odužimo.
Našoj najznačajnijoj nagradi, koju dodeljujemo na Svetski dan ljudskih prava, koji je ujedno i rođendan Novog Optimizma, dodali smo Dušanovo ime, tako da od prošle godine ona nosi naziv Povelja Dušan Mitrović za „Dobar primer Novog Optimizma“. Uz zahvalnost porodici i najbližim saradnicima što su nam dali pravo za tako nešto, trudićemo se da i preko te povelje negujemo sećanje na Dušana Mitrovića. (Dnevni list Danas)
