Nikada više?

Aleksej Kišjuhas

Nakon krvoprolića iz Prvog, a posebno Drugog svetskog rata, Zapadna Evropa je napustila ideju i praksu rata kao imperijalnog osvajanja susedne teritorije. I mentalno i praktično, ovakav rat je (p)ostao nemoguć na evropskom Zapadu.

Danas je gotovo nezamisliva vojna invazija npr. Francuske na Austriju, Španije na Englesku, ili Danske na Švedsku, zar ne? A zbog čega, moliću?

Ako su zbog vere, dinastije, nacije, teritorija ili Napoleona, ratovi između baš tih (i ostalih) evropskih država bili vođeni stolećima, još od srednjeg do 19. veka?

Uprkos toj krvoločnoj istoriji, Prvi svetski rat je trebao da bude „Rat koji će okončati sve ratove“, a univerzalni kredo posle Drugog svetskog ratav je postao – „Nikada više“.

I zaista, mnogi građani evropskog Zapada su naprasno prestali da vlažno sanjare ili maštaju o tome kako da fizički eliminišu jedni druge.

Ili kako da isprave nacionalne granice u skladu sa sopstvenom verzijom istorije i (ne)pravde.

Umesto toga, posvetiše se unutrašnjem rastu i razvoju, napretku i blagostanju, te nekakvim ljudskim, ženskim, manjinskim i gej pravima.

Skoro preko noći, promeniše se i međunarodno pravo, kao i umetnost i književnost, javni spomenici, odnosno čitava kultura Evrope kao mirovnog projekta.

I, umesto uobičajenog ili svakodnevnog stanja stvari, osvajački rat je postao sankcionisan kao zločin ili tabu.

JEDINSTVO U RAZNOLIKOSTI:

Ta neverovatna priča o uspehu obično glasi ovako.

Zapad kontinenta koji je prouzrokovao dva najveća rata u svetskoj istoriji, sada je katarzično smislio nešto potpuno drugačije – Evropsku zajednicu za ugalj i čelik (1951).

Dakle, zajedničko tržište uglja i čelika, kao dve ključne ratne sirovine. Svesna namera je bila u sprečavanju konkurencije među evropskim državama oko prirodnih bogatstava, čime bi rat postao ne samo kognitivno nezamisliv, već i praktično neostvariv.

Iz tih mirovnih aspiracija, vremenom je izrasla i Evropska unija.

Kao organizacija koja je imala da spreči sukobe na kontinentu, i prostoru čije tlo je već izdašno nađubreno ljudskom krvlju.

Da promoviše saradnju, mobilnost i slobodnu trgovinu među evropskim preduzetnicima, studentima, turistima, i državama-nacijama, poštujući njihovu međusobnu različitost ili „jedinstvo u raznolikosti“.

Nakon sloma svojih diktatura, toj i takvoj EU pristupaju i Grčka (1981) i Španija i Portugal (1986). Nakon kraja Hladnog rata, i neutralne Austrija, Finska i Švedska (1995).

Najzad, nakon sloma Sovjetskog Saveza (1991), sve države sa evropskog Istoka takođe pristupaju ili nastoje da pristupe EU.

Članice EU ovako postaju i Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija i Mađarska (2004), Bugarska i Rumunija (2007) i Hrvatska (2013).

Dogodila se istinska metamorfoza Evrope, tog hronično rascepkanog, krvoločnog i zaraćenog dela sveta.

A posebno transformacija naci(onali)stičke Nemačke u motor evropskih integracija i razvoja (uzgred, slično se dogodilo i u posleratnom Japanu).

Sve je to učvrstilo masovno uverenje da stvaramo korpus nekakvih pravila ponašanja koja će očuvati mir u svetu, te da smo najzad skapirali tu neku – civilizaciju?

Nakon pada Berlinskog zida, slavodobitna samouverenost oko pobede mira i liberalnih vrednosti Zapada bila je tolika da se odistinski pisalo, govorilo i mislilo o – kraju istorije (1989).

Ne u smislu da više neće biti istorijskih događaja na planeti (kako se pogrešno tumači Fukujamina hipoteza), već samo da neće biti krupnih sukoba između različitih ideoloških koncepcija, odnosno različitih političkih vizija, vrednosti, i načina uređenja društvenog života.

Bogatstvo i blagostanje će uvesti liberalni kapitalizam, kapitalizam će doneti demokratiju, a demokratija će doneti mir.

Uostalom, to se već dogodilo u ratobornoj Zapadnoj Evropi.

A zašto ne bi u ostatku sveta?

Liberalni svetski poredak zato i počiva na mantri o „Nikada više“.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (usvojena 10. decembra 1948) bila je usvojena zato što se „međunarodna zajednica zaklela da nikad više neće dozvoliti da se ponove zverstva iz Drugog svetskog rata“.

Dakle, nikad više neće biti genocida. Nikad više velike nacije neće brisati one manje sa mape sveta.

Nikad više nećemo biti zavedeni slatkorečivim nacionalistima, odnosno diktatorima koji pozivaju na rat.

Ili ćemo umeti da ih prepoznamo, bar ovde u Evropi.

POHOD NA ISTORIJU:

Kad ono, međutim.

Uprkos relativnom blagostanju, blokovskoj nesvrstanosti, i bivanju na korak do ulaska u Evropsku zajednicu, SFR Jugoslavija je početkom 1990-ih radije odabrala – nacionalizam.

Na prvim slobodnim izborima, građani Jugoslavije izabrali su nacionalističke liderčiće da ih predvode u pohodu na istoriju, te na izmaštanu nacionalnu prošlost umesto evropske budućnosti.

I, Jugoslavija se balkanizovala u brutalnom krvoproliću vođenom etničkim principima i imperijalnim ambicijama (Velike Srbije).

Nikad više?

Prvi posleratni genocid u Evropi dogodio se u Srebrenici 1995. godine, tačno 50 godina nakon Drugog svetskog rata.

Dok su ovdašnji zločinci dobro znali šta planiraju, kao i da nikakvog kraja istorije neće biti.

U presretnutim razgovorima između Radovana Karadžića i Dobrice Ćosića (8. juna 1991), Ćosić kafanski mudruje sledeće: „Ovde radi istorija. Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire… Međutim, istorija radi punom parom“, a Karadžić dodaje „Tek će evropski nacionalizam da se razbukta. Oni misle da je prošlo vreme nacionalizama. Ma, nema govora“.

Ćosić je zatim nastavio da drobi o tome kako su čitava srednjoevropska filozofija i književnost „ništa originalno“, jer tamo imaju samo dva značajna pisca – „Švejka (sic!) i Kafku“.

Da, ćale nacije Ćosić očigledno ne zna da se autor sjajnog i antiratnog Dobrog vojnika Švejka zove Jaroslav Hašek.

Slično tome, dok je Zapad uljuljkano, utešno i naivno poverovao sopstvenoj frazi o „Nikada više“, nacionalistički režim u Rusiji je obnavljao svoju vojsku i imperijalne svetonazore.

Izgradio moćnu propagandnu mašineriju, kao i mafijašku državu i privredu koju kontroliše šačica ljudi.

Zvuči poznato?

Zapad je skretao svoj pogled u stranu kad je Rusija pacifikovala Čečeniju, kada je Putin prvi put napao Ukrajinu i anektirao Krim, pa i drugi put, kad je okupirao Donbas.

Ili otvoreno negirao postojanje ukrajinske države i nacije, isto kao što se u Srbiji po Ćirilicama negiraju crnogorska, bošnjačka, makedonska, te hrvatska država-nacija.

Zapad je žmurio i kad je Moskva finansirala ekstremno desničarske pokrete, kupovala političare, analitičare i novinare sa Zapada (i Balkana), te lansirala svoje viralne kampanje dezinformacija.

Jer, u pitanju su nekakve banalne objave na Fejsbuku, koga briga za to?

Ili za bogaćenje diktatora i njihovih ortaka na Divljem Istoku uopšte?

IMA ISTORIJE, NEMA OPUŠTANJA:

Drugim rečima, čitave tri decenije, Zapad nije osećao nikakvu pretnju iz Rusije, s ljubavlju. Zato što „Nikada više“, istorija je praktično završena, a osvajački nacionalizam tek davna i retrogradna prošlost.

Sovjetski Savez se urušio, Jeljcin je pijandura, a Putin nebitni zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga.

Zapadne naftne i gasne kompanije su ušle u Rusiju, i udružile sa ruskim oligarsima koji su opljačkali svoju imovinu od građana – sve u procesu tranzicije ka famoznom liberalizmu.

Zapadne finansijske institucije decenijama su zgodno poslovale u Rusiji, postavljajući sistem koji ruskim kleptokratama omogućuje da izvoze svoj ukradeni novac, i da ga anonimno pohranjuju u nekretninama i bankama na Zapadu.

Najzad, mnogo se drobi o „širenju NATO na Istok“.

Ali u stvarnosti, članstvo Istočne Evrope u NATO je uspelo samo zato što u Vašingtonu ili Briselu niko nije smatrao da su nove članice sa Istoka naročito bitne, niti je bendao šta one misle, smatraju i osećaju.

I samo zbog te lakovernosti, kratkovidosti i naivnosti Zapada, dobili smo najnoviji osvajački rat Rusije u Evropi.

Pa sada cokćemo, kršimo prste i ne možemo da verujemo svojim očima dok stavljamo ukrajinske zastavice na profile po društvenim mrežama.

„Nikada više“ je postao jedan isprazni slogan.

Uostalom, šta o njemu misle srebreničke žrtve?

Pošto se genocidni plan stvarao pred (širom zatvorenim) očima Zapada, kako na Balkanu, tako i povodom Ukrajine.

A gde su danas univerziteti po npr. Talinu ili Varšavi koji bi udomili izbegle naučnike i disidentske mislioce iz Rusije?

Gde se na Zapadu dede odbrana demokratije i ljudskih prava, a da u pitanju nisu prava trans-osoba?

Upravo zato su krajnje dragoceni sociolozi poput Siniše Maleševića koji, na osnovu tvrde sociološke teorije (i ličnog jugoslovenskog iskustva), razborito i naučno argumentuju zašto je nacionalizam toliko ukorenjen, odnosno uspešan i moćan (2019).

Naprosto, ne postoji nikakav trajni, večiti i zacementirani liberalni i anacionalni svetski poredak, kao strašilo protivu kojeg ustaju nacionalisti sa karfiolom umesto mozga.

I da, potrebni su nam alternativni i ne-ruski izvori energije.

Ali nam je potrebna i čvrsta odbrana onih alternativnih, odnosno demokratskih, prosvetiteljskih i kosmopolitskih načina mišljenja i ponašanja.

U suprotnom, nacionalističke autokratije će prevladati. I samo zato – nema govora o „Nikada više“.

Jer ima i istorije, i nacionalizma. Pa nema opuštanja.

(Danas)