Svi optuženi zlikovci ističu da, braneći sebe, brane srpski narod; krahira svaki pokušaj da se ugrozi nedodirljivost njegove apsolutne nevinosti u hegemonističkim pohodima.
Bojan Tončić
Nekadašnji Dan mladosti, 25. maj, najtragičniji je datum u istoriji Tuzle, nekada najjugoslovenskijeg grada u bivšoj zajedničkoj državi; u Beogradu se mali broj ljudi s pijetetom seća 71 žrtve neljudskog granatiranja sa srpskih položaja 1995. godine – imale su, u proseku, 23 godine. Ostali uistinu ne znaju da se taj masakr s potpisom uopšte dogodio, ili u nacionalističkom zanosu neguju i dograđuju bezumnu mentalnu torturu dikcijom Markale, po kojoj su svi masakri posledica namere Bošnjaka da predstave Srbe kao zločince.
Jedan srbijanski penzioner uživa sve čari slobode u Beogradu, daje intervjue, posećuje televizijske studije opskurnih kuća sa nacionalnom frekvencijom, uopšte, bori se za vlastitu viziju istine koja je unekoliko upitna, budući da je procesno nesposoban zbog “psihičkih smetnji”. O kojima vredi razmisliti nakon njegove izjave profašističkom vladinom tabloidu Večernje novosti: “I moje ime treba da stoji na Tuzlanskom spomeniku, jer sam i ja žrtva tog zločina”, kaže.
Presuđen na 20 godina, pa pobjegao u Srbiju
Da, to su reči Novaka Đukića, naredbodavca masakra za kojim je Bosna i Hercegovina raspisala Interpolovu poternicu. Sud Bosne i Hercegovine osudio je Đukića na 20 godina zatvora, nakon čega je, čekajući pravosnažnost presude na slobodi, on pobegao u Srbiju. Bio je nedostupan organima Bosne i Hercegovine, koji nisu mogli da traže njegovo izručenje budući da ne postoji ugovor dve države o tome, pa su zamolnicom zatražile da srbjanski sud prizna presudu i uputi Đukića na izdržavanje kazne. Pokrenut je postupak o priznavanju i izvršenju strane sudske presude, koji ne podrazumeva ponovni dokazni postupak.
“U postupku treba da se utvrdi da li je licu suđeno na pravičan način; odbrana smatra da nije i da ne treba izvršiti tu sudsku odluku. Za dokazivanje je potrebno da Sud Bosne i Hercegovine dostavi beogradskom sve spise iz predmeta, a on to, ni nakon dve urgencije, nije učinio. Smatram da je, nakon tek delimičnog ispunjenja drugog zahteva (desetak odsto materijala), trebalo odbiti zamolnicu Suda Bosne i Hercegovine”, reko je Milorad Konstantinović, zastupnik odbrane Novaka Đukića.
Potpunim uspehom odbrane sagovornik bi smatrao to da Sud Bosne i Hercegovine, na ponovljenom suđenju, uzme u obzir sve dokaze koji su mu upućeni. Ističe da veruje u Đukićevu nevinost, kao i to da “nikada ne bi rekao da su Bošnjaci ubili svoju decu, jer to nije tačno”.
Pokazna vježba na artiljerijskom poligonu Nikinci
Uprkos svim dosadašnjim nebuloznim teorijama, raznim teroristima-samoubicama, ostaje nejasno gde su svi spisi predmeta Đukić, u srbijanskom ili Sudu Bosne i Hercegovine, kao i to kako se vrhunskim pravnicima dogodilo to da osude Đukića na 25 godina zatvora, iako je, presudiće Ustavni sud Bosne i Hercegovine, trebalo primeniti Krivični zakon SFRJ, po kojem se može izreći kazna u trajanju od 20 godina.
U svojevrsnom državnom poslu dokazivanja Đukićeve nevinosti održana je 2014. godine pokazna vežba na artiljerijskom poligonu Nikinci, gde su, u scenografskoj replici Kapije, sa zemlje aktivirane granate kalibra 133 milimetra, pa je petorica veštaka, od kojih tri iz inostranstva, zaključilo da žrtve nisu ubijene granatom.
I sve se uklapa, budući da je i ugledni ekspert, general Ilija Branković (autor, između ostalog, knjige Tuzlanska Kapija – režirana tragedija), ukazao na počinioca; “Kako nam otkriva Branković, zajednički imenitelj za ova dva napada [jedan je izveden u Americi] mogao bi biti čovek pod imenom Šejh Mahmud Abu Abdul Aziz al – Muntesib, poznatiji u Bosni i Hercegovini kao ‘Riđobradi’. On je osnivač odreda ‘El mudžahedin’, kojim je komandovao iz Mehurića kod Travnika. Ovaj lični emisar Osame bin Ladena, posle zlodela u Bosni i Hercegocini, odlazi na Kosovo, da bi 1996. godine bio uhapšen u Saudijskoj Arabiji upravo zbog terorističkog napada na vojnu bazu SAD-a.” (Večernje novosti, D. Vujačić).
‘Bošnjaci ubijaju same sebe, ne bi li optužili Srbe’
Istina je, dakle, kod “Riđobradog”. Ipak, izvesno je to da krahira svaki pokušaj da se ugrozi nedodirljivost apsolutne nevinosti srpskog naroda, koji je, u svojim hegemonističkim pohodima, ratovao časno i pošteno. Jer, ekspertsko tumačenje islama iz bolesnih nacionalističkih kuhinja, na koje se oslanjaju beogradski državni tabloidi, podrazumeva da je reč o isključivo suicidnoj religiji, u suštini terorističkoj, što je dokazano već prvih dana rata u Ulici Vase Miskina (danas Ferhadija), u centru Sarajeva, kada su pobijeni ljudi u redu za hleb. Potom su Markale dva puta bile toponim stvaranja kretenoidne nepobitne istine da Bošnjaci ubijaju same sebe, ne bi li optužili Srbe.
Nakon toga su na Kosovu to činili Albanci, u Račku. Masakri civila u operaciji Reka (350 ubijenih civila u jednom danu) nisu pravdani – podrazumevalo se da su bili neophodni. Ali je zato “islamski” model uspešno primenjen decembra 1998. godine, kada su pripadnici Državne bezbednosti Srbije u kafeu “Panda” u Peći rafalima iz automatskih pušaka ubili šestoricu mladića sprske nacionalnosti, što je bila uvertira za masakre nad Albancima i njihov progon sa Kosova.
A kako drugačije da se brani čovek koji je naredio ubijanje Tuzle, uspešno, ispostaviće se: “Od 2010. godine, iz petnih žila radim na tome da dokažem svoju nevinost i nevinost naroda iz kog potičem. Ljudi su prepoznali ideju i danas poimence mogu da nabrojim najmanje 1.000 mojih kolega, bivših vojnika i civila koji su na istom poslu sa mnom. Neću da govorim o onima koji dobrovoljno uplaćuju novac u fondaciju koja nosi moje ime, a od kojeg je urađeno veštačenje ‘Kapije’. Veštačenje treba da se radi i za Markale, Račak i mnogo drugih Račaka”, izustiće general Đukić za pomenuti roto otpad jula 2017. godine.
Podmuklim umišljajem vlastiti zločin pripisuju narodu
Ta je fondacija, o kojoj je general Đukić s ponosom govorio, zapravo srbijanski državni budžet, budući da ni slično pravno lice nije moguće pronaći u agencijama za privredne registre Srbije i Republike Srpske. Ali je u ovom iskazu važan još jedan zajednički imenitelj odbrane svih zlikovaca koji su pred bilo kojim sudom odgovarali za vlastita nedela (izuzev onih koji su priznali krivicu) – ne sudi se njima, već celom srpskom narodu, oni, braneći sebe, brane i čitav svoj narod.
Ovde je reč o podmuklom umišljaju kojim se vlastiti zločin pripisuje narodu. A odgovornost naroda se može tražiti jedino u većinskoj podršci ratnoj politici, koja se, tokom agresorskih pohoda, pretvorila u zbirku presuđenih i nekažnjenih zločina. I, naravno, mirnodopski kontinuitet veličanja zlikovaca.
“Samo jedan od pokazatelja da vlasti Srbije, uprkos sve češćim, mada šturim kritikama Evropske unije, slave osuđene i štite optužene za ratne zločine je to što više brige o zdravlju imaju za ubicu tuzlanske dece Novaka Đukića, za kojim je Bosna i Hercegovina u junu 2021. godine raspisala Interpolovu potrenicu, nego za udruženja žrtava koja čekaju konačnu presudu. U režimu istine u kojem se normalizuje rasizam ministra unutrašnjih poslova, a pribojski policajci mogu nekažnjeno da prizivaju novi genocid, grafiti posvećeni Ratku Mladiću su, osim Mladiću, ujedno i spomenici za oficire njegove vojske, uz zataškavanje činjenice da su ti nosioci epoleta bili na platnom spisku Vojske Jugoslavije”, ističe se u saopštenju beogradske Inicijative mladih za ljudska prava.
‘Ovdje se i umire da bi se živjelo…’
Neizvestan je put do pravde, za početak, do dostizanja procesne sposobnosti generala Đukića. Verujmo da je pod dobrim lekarskim nadzorom.
“Neophodno je predstaviti istinu i raditi na tome da je sazna što veći broj ljudi. Ne želimo osvetu, već samo to da krivac bude u zatvoru”, rekao je u Beogradu, prilikom otvaranja izložbe I kad boli – istina je lijek, oktobra 2020. godine Dino Kalesić, otac najmlađe žrtve, dvoipogodišnjeg Sandra Kalesića, koga je 25. maja 1995. godine geler pogodio u srce.
Dan ubijene mladosti, dan za nezaborav. Sa tuzlanske Kapije opominju stihovi Maka Dizdara: “Ovdje se ne živi samo da bi se živjelo / Ovdje se ne živi samo da bi se umiralo / Ovdje se i umire da bi se živjelo.”
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
