Razgovori na Forumu: Svetislav Basara pisac
Srbija je startovala kao jedna narodna država, čuvena Pašićeva, sa mesta ruskih socijalističkih i nacionalističkih ideja i to je idealna metodologija za populizam. Nismo građani, mi smo članovi naroda to je potpuna nepoznanica čak se smatra i pogrdom „građanizam“, tako to zovu neki, mešaju to sa odnosom grad-selo, građanin to nije politički subjekt
Razgovarala: Olivera Ježina
Svetislav Basara (Bajina Bašta, 1953), najplodniji je srpski pisac poslednjih pola veka. Kao mladić bio je roker, ali ga je književnost brzo potpuno okupirala. Dobitnik je više srpskih i međunarodnih nagrada za književnost, a njegov roman Fama o biciklistima mnogi smatraju jednim od najboljih romana s kraja 20. veka.
Njegovi rani romani ukazivali su na spisateljsku razigranost, na postmodernističko poigravanje sadržajem i formom, na prepuštanje apsurdu, što su sve odlike tipične za Basarin prozni postupak, ali ništa nije nagoveštavalo veliki skok, veliki prelet, koji će se odigrati objavljivanjem romana koji će postati još tipičniji primer njegove proze. Posle pojave Fame o biciklistima, slobodno se tako može reći, srpska proza više nije bila ista, kao što ni Basara više nije bio isti pisac, kao što ni ja nisam bio isti čitalac, reći će pisac David Albahari.
Drame su mu izvođene na mnogim scenama a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik. Basara je bio ambasador SR Jugoslavije od 2001. do 2005. godine na Kipru i dugo godina kolumnista dnevnih novina Danas. Od 2021. godine piše kolumne za Kurir.
Član ste Političkog saveta Građanskog demokratskog foruma, šta vas je opredelilo za to i kakvo uporište u srpskom društvu ima ova opcija danas?
„Opredelilo me je ono što je bilo i na početku našeg višepartijskog sistema, to je politika liberalne demokratije koja je pobedila, doduše u savezu sa nacionalističkim opcijama 2000. godine, i koja je u rekordnom roku straćila sve što je postignuto. Sada treba sve da se počne ispočetka, koji je u izvesnom smislu gori nego tada, uslovi su gori nego devedesetih godina jer je uporište, drugi deo pitanja manji nego nego 1990. godine. Zato što nacionalistička matrica ima duže i dublje uporište u ovom narodu nego što ima liberalna demokratija. Prilično neslavna propast pokušaja emancipacije i modernizacije Srbije demoralisala je onu jednu četvrtinu ili petinu ljudi koji su zaista tako mislili i zato to sada mora ponovo sve da se iz početka radi“.
Zašto mislite da se govori da Srbija nema opoziciju?
„Pa i ja to stalno govorim, zato što nema opozicije. Opozicija ne znači ne biti na vlasti, nego znači nuditi politiku suprotnu od vlasti, što i etimološki znači suprotno a ne protiv. Dakle nije alternativa nikakva vlasti, ova današnja opozicija kakva je bolje da ne postoji jer bi se možda formirala po sili fizičkih zakona neka alternativa. Naprosto, te opozicijone stranke više ni ne kriju da je jedini problem Vučić, znači personalni problem, niko tu ne pominje promenu dubinske strukture društva, zavođenje zakonitosti, ustavnosti, institucionalnosti, što Srbiji nedostaje i uvek je nedostajalo nego da eto kao umesto Janka dođe Marko, to je jedina ideja ovakve opozicije“.
Postoji li Građansko demokratski forum, naprimer?
„Postoji GDF naravno, kao i još neki mali pokreti, ali nemaju prostor. Čak ni ova main stream opozicija koja ima mnogo veće mogućnosti, ima medije, ima finasije, ni oni nemaju uporište u građanskom telu kamoli GDF i slični mali pokreti i grupacije“.
Zašto se u poslednjih 200 godina nije izgradilo građansko društvo na ovim prostorima?
„Zato što se nije ni pokušalo praviti. Srbija je startovala kao jedna narodna država, čuvena Pašićeva, sa mesta ruskih socijalističkih i nacionalističkih ideja i to je idealna metodologija za populizam. Postavi se sistem nekih svetinja, naravno svih lažnih koje se ne smeju dovoditi u pitanje uopšte i onda na svaki pokušaj da se nešto promeni se smatra kao svetogrđe ne kao šansa ili prilika, pa makar bila i pogrešna. To je potom iz generacije u generaciju stvorilo jednu atmosferu inercije i što parališe društvene snage i ovo društvo tavori i može tavoriti još trista godina ovako. Tu napretka osim ako se ne dogodi nešto dramatično, izgleda neće ni biti“.
Šta bi po Vama bilo potrebno za tu dramatičnu promenu matrice ovakvog kavzi-političkog sistema?
„Najbolji bi bio pendrek, tako se najbolje zavodi poštovanje zakona, ali to ne bi bilo popularno i ne bi bilo prihvaćeno u svetu i nema onog ko bi za time posegao. Drugo znači nekakav evolutivni spori proces koji je u ovakvom rasporedu stvari osuđen na propast jer prejake su sile inercije, nekako čim se malo izdigne glava iz tog mulja dole se nađe većina koja ga vuče za noge“.
Koliko dugo možemo da izdržimo kao društvo u takvom sistemu?
„Možemo zauvek i beskonačno. To vremenski nije oročeno dok traje svet može ovako. Drugo je pitanje kvaliteta života u takvom društvu“.
Nećemo nestati kao društvo?
„Ne bih rekao. Biološki ne, ali naprosto to je društvo bez perspektive biološki opstaje ali nema nikakvog napretka“.
Da li misliš da kulturna scena Srbije izgleda drugačije ili ona prati političku?
„Kulturna scena je možda nešto najbolje što trenutno u Srbiji, mada svaki veslač ili bacač kamena s ramena dobije veći publicitet, što je opet odraz te političke kulture iz koje proizilazi i loša politika. Možda je i najbolje, to je zato što su svi umetnički projekti uglavnom individualni, to zavisi od jednog čoveka, najviše od grupice ljudi, tako da to funkcioniše solidno jer tu najčešće nije potreban timski rad“.
Da li smo onda u tom smislu odgovorni kao građani za to što nam se dešava?
„Trebalo bi da budemo odgovorni ali nismo. Ipak, ovo je zemlja potpune nedogovornosti. Jesu neodgovorni ovi s vrha društvene vlasti ali su podjednako neodgovorni u svakom pitanju i svi ostali do dna društvnene piramide koja u stvari i nepostoji. To je velika nevolja. Društvo mora da bude hijerarrhijski ustrojeno, a ovde toga nema, svi smo narod sve je to izravnato“.
Mi nismo građani, mi smo narod?
„Nismo građani, mi smo članovi naroda to je potpuna nepoznanica čak se smatra i pogrdom „građanizam“ tako to zovu neki. Mešaju to sa odnosom grad-selo, građanin to nije politički subjekt“.
Da li Vaš poslednji roman „Kontraendorfin“ za koji ste dobili NIN-ovu nagradu govori o situaciji u našoj kulturi decenijama unazad?
„Da, to je možda glavna tema o umetničkom razlaganju, rastapanju te kobne matrice zbog koje nastaju svi ti glavni problemi o kojima danas pričamo kao i unazad decenijama. Problem sa tom matricom je što je neuhvatljiva, u sistemu lažnih svetaca i još lažnijih svetinja koji mogu da rade šta hoće. Nije bitno ko je na toj šahovskoj tabli, menjaju se figure, manje je bitno što je neko nešto uradio, bitno je ko je to, Dobrica Ćosić, Aleksandar Vučić, i time je sve rečeno. Naprosto to su ljudi i pojave i modeli ponašanja koji se ne smeju dovoditi u pitanje. Tu prestaje svaka dinamika društvena i počinje to biološko trajanje, preživljavanje i vegetiranje“.
Jednom ste rekli da se „mitovi ne mogu razbiti“?
„Mit se ne može razbiti jer on iz iracionalnog dolazi, tu se nekako uobliči i on utče na realnost, bilo pozitivno ili negativno, ali ne može se racionalno razložiti. On se nekako opire tome, ima neka opna oko njega i može samo da funkcioniše kao takav ili da padne u zaborav, ali dok nije u zaboravu on deluje destruktivno“.
Koliko Vas kao građanina uzbuđuju sve afere koje se dešavaju u Srbiji?
„Uopšte me ne uzbuđuju, one bi trebalo da uzbuđuju policiju, tužilaštvo, javnost.. Ako njih ne uzbuđuje ne vidim razlog za uzbuđivanje. To je još jedna dimna zavesa, kao kada se pojave neke afere u Norveškoj, Danskoj jer afere iskrsavaju i u najuređenijim društvima onda ovaj deo ,,nevučićevski“ a jao afera Jovanjica, afera Beograd na vodi i ta buka se smatra opozicijonim radom, smatra se političkim delovanjem a to je besmisleno. Ja ne obraćam pažnju na te afere“.
Zašto mnogima izgleda da ste protiv opozicije?
„Zato što jesam protiv opozicije to ne izgleda, to je tako. Ovakva opozicija je ili isto što i SNS ili gore. To se neprestano zaboravlja, tu ima ljudi koji bi bili neuporedivo veći avanturisti neuporedivo neodgovorniji nego što je Vučić, mada ti ljudi daju obilje dokaza da to nije tako“.
Odakle po Vama predsednik države crpi svoju moć?
„To nije njegova lična moć, nije predsednik najmoćnija ličnost u Srbiji već ta masa koja ga podržava ima kolektivnu moć. Sada je popularan naziv „duboka država“, te razne strukture lopuža, udbaša, kriminalaca čaršijskih iz dve tri čarršije beogradske. Ti ljudi su tu i dok im je rok trajanja imaju tu moć ali, zapravo, videli smo kako je završio Milošević. Posle svega dobili smo isto to. Ti prividno najmoćniji ljudi su samo marionete. Oni povlađuju da bi bili tu gde jesu, jer moraju povlađivati ukusu i interesima tog kolektivnog tela i kada mu istekne rok trajanja personalna promena se pojavi ali stvari ostaju iste“.
Da li u tom zamešateljstvu i inostrani činioci imaju neku ulogu?
„To nisu teorije zavere, uvek u svim zemljama inostrani uticaji igraju svoju ulogu, od zemlje do zemlje varira koliko će biti dopušteno tim uticajima da se ostvare u toj sredini. To je činjenica. Svet je sistem spojenih sudova, svako pokušava na svakog da utiče da ga skrene na svoju vodenicu. E, sad ostaje koliko će to koja zemlja dopustiti da bude tako“.
Kada je po Vama počeo sunovrat vrednosti ovog društva?
„Nikad nije uspostavljena. Vrednost je ovde bila od nastanka „Srbin“ , dobri tzv. Srbin, to je čuvena bajka i tu je završena sva priča i sve su vrednosti u tome“.
Da li je pojedinac odgovoran za državu u kakvoj živimo?
„Trebao bi da bude, ali ogroman deo, barem šezdeset odsto ne prihvata, pomisli da je ovo neka nepravda, da ovo nije posledica nerada nego je nepravda što je danas na vlasti Aleksandar Vučić. Godinama unazad to neprestano dokazujem na primerima, da su put Aleksandru Vučiću utabali Vojislav Koštunica i Boris Tadić. Ne vidim razloga za čuđenje to je bilo sasvim logično i Vučić je na kraju ispao mnogo bolji nego što je mogao biti a ništa nije učinjeno da se spreči, ne da dođe na vlast. On treba da dođe na vlast ako osvoji glasove ali nije napravljen državni okvir u kojem se red poštuje. Nikakav nije problem što je konzervativna stranka na vlasti, stranka centra ili levice kada postoji državni okvir koji je obavezan za sve onda je manje više I nebitno ko je na vlasti“.
Kako vidite Srbiju za godinu dana?
„Manje ili više isto ovako, osim ako ne bude nekih dramatičnih svetskih potresa. Ako je do Srbije biće isto“. (Priredila: M. Markov)
