понедељак, мај 27, 2024

Na crvenoj liniji

Slične objave

Podeli

Novica Milić

Navodno je metafora “crvene linije” – crte preko koje ne treba preći ako ne želimo ozbiljne posledice – nastala iz metonimije za crvenu crtu koja se povlačila po bokovima brodova kako bi označila njihovu maksimalnu tonažu. Pa se onda, kad je postala metafora iz metonimije, kao većina metafora, primenila na pirate, da ne prelaze ono na šta nemaju pravo i ne idu u pljačku, a poslednjih 50-ak godina je izraz iz političkog slenga za granicu postupanja. Recimo, možete ratovati i ubijati se do mile volje, sve dok nas ne dovedete u opasnost, a dovešćete nas u opasnost nuklearnim udarom – to je trenutno “crvena linija” NATO politike. Takođe, odlično je što se ne bijete samo za sebe, nego i za nas. Niko nije srećniji od američkih stratega, koji em prazne stokove oružja kako bi se napravila nova, em gledaju ruske vojne poteze in vivo, em, sankcijama i medijima, pritiskaju Rusiju dotle da je – što je zvanično obelodanjen cilj – „strateški obogalje“. (I usput, oslabe EU.) „Crvena linija“ zato nije samo ona usijana na samom frontu Donbasa, već se pomiče tamo-ime, na raznim stranama, već prema potrebi direktnih i indirektnih učesnika u ratu. Ona nuklearna visi nad glavom kao malj, još uvek okačen o plafon jednog sve luđeg čovečanstva.

Oko toga, oko “crvene linije” nuklearne opasnosti otvorio se spor na levici, koja je, ako je tvrda – a teži, barem ova akademska, da bude tvrda, „radikalna“, „levija“ nego ona od juče – ima problem: kako kritikovati i zli, kapitalistički Zapad, kad se mora kritikovati zli, imperijalni Istok. Jirgen Habermas je podržao očuvanje “crvene linije”, kako se Putin ne bi previše izazvao, a Slavoj Žižik, polazeći od klišea da “crvena linije nije objektivna činjenica”, nakon Putinovog prelaska “crvene linije” – vojne invazije na Ukrajinu, ne toliko 2014. koliko ovogodišnjim napadom – smatra da više ni nema “crvenih linija”, odnosno da je pozivanje na njih “hipokrizija licemernog Zapada”. Oba teksta, Habermasov i Žižekov, preneo je uredno portal „Peščanik“.

Jer, glagolji Žižek, “liberalni zapad je zaista licemeran i svoje visoke standarde primenjuje krajnje selektivno. Ali licemerje znači da kršite standarde koje ste sami proklamovali, čime se otvarate za inherentnu kritiku – kada kritikujemo liberalni zapad, koristimo njegove vlastite standarde. Ono što Rusija nudi je svet bez licemerja” – jednostavno ne prihvata nikakve standarde.

Već je postala dosadna ta potreba levičara, Žižeka i tolikih, da za svog najbržeg ideološkog protivnika uzmu “liberalni Zapad”, koji em nije baš toliko “liberalan” kako levičari (a i drugi) misle, em pod stalnim kritikama “liberalnog” odbacuju jednu od najznačajnijih tradicija evropskog prosvetiteljstva, svakako onog istog koji im i omogućuje “inherentnu kritiku” iza koje se pravdaju. I skoro da je svejedno da li je u pitanju klasični liberalizam ili novi, tzv. “neoliberalizam” rođen, uostalom, kao izraz iz antisemitskih napada na bečke ekonomiste dvadesetih godina, Jevreje Hajeka i Mizesa. Svojevremeno su obojica, na čuvenom skupu u Parizu 1938. godine, zato odbili da budu „neoliberali“, ali to nije smetalo ignorantima da ih tako etiketiraju, sve do danas.

Ono što je palo u oči jeste bliskost Žižeka i najnovije kulturne inicijative u Ukrajini. Naime, citira Žižek Čubajsa, “oca ruskih oligarha”, da je ovaj, Čubajs, pročitao svojevremeno “celog Dostojevskog”, pa zaključio: “On je svakako genije, ali zbog njegove ideje o Rusima kao posebnim, svetim ljudima, njegovog kulta patnje i lažnih izbora koje stavlja pred svoje junake najradije bih ga rastrgao na komade”. S čime se i Žižek izričito slaže: “Koliko god da ne volim Čubajsa zbog njegove politike, mislim da je u pravu u vezi sa Dostojevskim, koji je pružio „najdublji“ izraz suprotnosti između Evrope i Rusije: individualizam naspram kolektivnog duha, materijalistički hedonizam naspram duha žrtvovanja.”

Dostojevski, dakle. Nova ukrajinska od prošle sedmice inicijativa traži da se iz tamošnjih biblioteka uklone milioni knjiga, među kojima su i tzv. ruski klasici, poput Dostojevskog, jer sve to papirno đubre, po rečima direktorke Ukrajinskog instituta za knjigu Oleksandre Koval “ta zaista štetna literatura” loše utiče na ljude, a “upravo su ruski pesnici i pisci poput Aleksandra Puškina i Fjodora Dostojevskog postavili temelje ‘ruske mere” i ruskog mesijanizma”. Nije problem, dakle, samo u ruskoj geografiji, nego i u istoriji, čak i kulturi. Kao da će Rusi prekinuti da se nadahnjuju ovom „zaista štetnom literaturom“ ako to učine Ukrajinci.

Shvatam Kovalovu: zaista se pogrešnim čitanjem, naročito Dostojevskog, može lako steći predstava da je on zagovornik  boleštine “ruskog mesijanizma”. Nije prva koja tako govori, a ratne strahote uvek umanjuju rasuđivanje i osnažuju emocije. Shvatam da Ukrajincima nije ni do Puškina, ni do Dostojevskog, a verovatno ni do Gogolja niti Tolstoja, jer im nije ni do čega.

Ali ne shvatam Žižeka: Poniženi i uvređeni, kao i Zapisi iz podzemlja, ili pravoslavstvujušće epizode Braće Karamazovih jesu opisi boleština – vrhunski takav opis, i najuspešniji, predstavlja roman Zli dusi – ali su to ipak opisi, tj. dijagnoze. A lekaru ipak nećemo zabraniti dijagnozu, iako nam je boleština odbojna. Doduše, tzv, cancel pokret već je proširen na sve strane, čak se i na Luisa Kerola, pisca Alise u zemlji čuda, gleda kao na „pedofila“. Voleo, eto, da govori o devojčicama.

A Žižek se loše razume u literaturu, jer ga levičarski tik, barem u tumačenju filmova, navodi da umetnost shvata kao dokument, bez razlike, pa, iako bi trebalo da se kao čitalac Lakana razume u simptome, svoja čitanja ipak podvrgava ideološkim zahtevima dana – čitati ravno, umetnost je takođe ideologija za odstrel – pa mu onda i Dostojevski – verovatno via Iljina, a onda Dugina – biva kriv za Putina. Tako jednolinijski skiciran rodoslov ostavlja malo vremena za kompleksnije mišljanje. Putin je već obeležen kao bolesnik, sa više strana, što možda i jeste, ali nije relevantno jer očito ima podršku svoje populacije, a u preterivanju se ide toliko daleko da jedan od šefova britanske MI6 iznosi hipotezu da je Putin već neko vreme mrtav, pa ga igra neki dvojnik, verovatno bolestan i on. Politička i vojna patologija, pak, malo daje predloge, pa time i šanse za ono najvažnije: prekid rata, mir, život.

Ponekad nije lako povući granice između civilizacije i divljaštva (ako sledimo francuske stare mislioce, varvari se daju civilizovati, divljaci ne), ali je povlačenje tih granica ono što je rodilo prosvetiteljstvo i liberalni duh, uprkos zamršenosti, vrludavosti i katkad problematičnosti tog povlačenja. Putinova pretnja nuklearnim udarima, “taktičkim” ili “globalnim” (svejedno što posle toga trava ne raste) pripadala bi divljaštvu, na koje “licemerni liberalni Zapad” odgovara, barem za sada, nastojanjima da ga “civilizuje” gledajući na njega kao ipak kao na varvarina.

U tome je i zagonetka metafore “crvene linije”: čitati Dostojevskog, ali ne pasti u putinovska iskušenja.

(Autor je profesor filozofije)