Aleksej Kišjuhas
Kako se na albanskom jeziku kaže „pivo“? Ili „majka“, „mir“, „Kako si?“, „Ja se zovem Aleksej“? „Dobar dan“? Hvala Guglovom prevodiocu, kažu se: „bira“, „nena“, „paćen“, „Si jeni?“, „Emri im ešte Aleksej“. A „dobar dan“ se kaže – „mirdita“. I sad, zbog čega političari u Srbiji, posebno oni koji se bave Kosovom, ne govore (niti uče) albanski jezik?
Kako to da golema većina građana Srbije, pa i ovaj sociolog i kolumnista, ne znaju ni ovih par jednostavnih reči i fraza na albanskom?
Uz jezik, zašto ne poznajemo ni kulturu, književnost i umetnost kosovskih Albanaca? I kako to promeniti, 25 godina nakon rata – sve radi boljeg razumevanja i pomirenja među narodima i ljudima?
Za početak, možda da neki umetnici i kulturnjaci sa Kosova dođu u Beograd, da bi Srbiji približili kosovsku kulturnu scenu (i obrnuto)? I da se taj festival zove, na primer, „Mirdita, dobar dan“ (pa eto, jednu reč smo već naučili)?
Neverovatno, ali ovakav festival postoji još od 2014. godine. Nije li to jedna zgodna stvar, posebno ako je Kosovo i poslovično i zvanično – deo ili čak „srce“ Srbije? Biće da nije zgodna. Kao što je čitateljki poznato, festival „Mirdita, dobar dan“ je u Beogradu zabranjen.
Naravno, „Mirdita“ nije običan kulturno-umetnički festival, niti jedno KUD-etničko i folklorno „tancuj, tancuj, vikrucaj“.
U njemu učestvuju i mirovni aktivisti i borci za ljudska prava, na istom se govori o ratnim zločinima i suočavanju sa prošlošću (obe strane), i zagovaraju se određene politike.
Inspiracija za festival bio je jugoslovenski glumac Bekim Fehmiu. Isti festival se održava i u Prištini, da bi kosovskim Albancima približio savremenu kulturno-umetničku scenu Srbije.
Na „Mirditi“ u Prištini prošle godine, Albanci i Srbi su zajedno palili sveće za ubijenu decu u Ribnikaru.
S tim u vezi, kako bi famozna normalizacija odnosa, odnosno pomirenje i saradnja između građana Srbije i Kosova trebala da izgleda? Kako bi valjalo da izgleda – mir?
Tačno onako kao što se promoviše na prokazanom festivalu „Mirdita, dobar dan“.
I upravo zato je toliko nepodnošljiv za nacionalistički i ratoborni svetonazor.
Započelo je sa gradonačelnikom Beograda Aleksandrom Šapićem koji je izjavio da je „izričito protiv održavanja ovog festivala“ i troprstaški dosolio da „nećemo dozvoliti da bilo šta što ima veze sa gradom Beogradom njima bude na usluzi“.
Kome njima? Albancima? Za ministra Vulina, „Mirdita“ je „uvreda na koju država Srbija treba da odgovori“, a za ministarku Đurđević Stamenkovski „vređa nacionalna osećanja“.
Kako to umetnici sa Kosova tačno „vređaju“ Srbiju i srpsku emociju nisu objasnili. Rečeno – učinjeno, te je Ministarstvo unutrašnjih poslova zabranilo festival, uz dežurne huliganske i neonacističke grupe koje zaključavaju prostor, urlaju i škrabaju šovinističke grafite. Autobus sa učesnicima sa Kosova je zaustavljen i zabranjen im je ulazak u Beograd.
Kakva tolerancija, kakvo pomirenje, kakva kulturna razmena, kakvi bakrači: niste dobrodošli!
Kosovske Albanke i Albanci u Beogradu 2024. predstavljaju pretnju, uvredu, incident i provokaciju.
Da li onda trebalo da iznenađuje što je Kosovo 2008. proglasilo nezavisnost? Ukoliko Beograd ne može da podnese dvadesetak umetnika i kulturnjaka sa Kosova, kako bi podneo dva miliona Albanaca sa tog istog Kosova? Zamislimo autonomno („manje od nezavisnosti“) Kosovo u ustavno-pravnom sistemu naše Republike.
Ne 20 kosovskih Albanaca u Dorćol Placu, već 80 kosovskih Albanaca kao poslanika u Skupštini Srbije? Dvojezične table posvud i albanski jezik kao obavezan u školama u Srbiji?
Teško je, pa se umesto toga, radije ponašamo kao da kosovski Albanci ne postoje, ili da su to sve „šiptarski teroristi“.
Nakon decenija trovanja, ratnog huškanja, propagande i dehumanizacije, otkud sad neki mladi ljudi na Kosovu koji pišu savremenu poeziju, komponuju hip-hop muziku, režiraju igrane filmove?
Zato, poput onih šimpanzi, radije ne čujemo, ne vidimo, i ne govorimo. A malo i zabranjujemo.
Naime, u medijima u Srbiji ne postoje emisije, reportaže ili priče o kosovskim Albancima i njihovom kulturnom i društvenom životu.
Na Drugom programu RTS se od 2018. ponovo emituje Lajmet, ili Dnevnik na albanskom jeziku, ali je u pitanju obični prevod vesti ili snimak dnevnih događaja koje čita narator.
Nema kosovskih književnika, nema kosovskih bendova, nema kosovskih sportista, ništa od toga, zlo i naopako. Kako onda privoleti ove ljude na život u Srbiji, a da nije silom i aparthejdom?
Uostalom, još od (recimo) 1991. godine, svi Statistički godišnjaci sa podacima o stanovništvu Srbije imaju sledeću fusnotu – „Bez Kosova i Metohije“.
Ko se to onda zaista odrekao Kosova u Srbiji? Organizatori i učesnici „Mirdite“ ili sama Srbija? Dok ubedljivo najbolji nedeljnik u Hrvatskoj (Novosti) izdaje Srpsko narodno vijeće. Zamislimo da najbolji nedeljnik u Srbiji izdaje Nacionalni savet albanske nacionalne manjine?
Teško, dok ih tabloidi nazivaju „Šiptarima“, a Milomir Marić na Hepiju pita kako to da „Albanac“ (sjajni etnolog i antropolog Danijel Sinani) predaje na srpskim fakultetima.
Umesto kulturne razmene i interkulturnog učenja, naši medijski dometi su Kursadžije i njihov rasistički stereotip Albanca („Ajdemi Popuši“) za urnebesno umiranje od smeha.
A kada zabranimo Albance, sledeći korak je zabrana nepodobnih Srba.
I posle 18 godina zabranjen je festival književnosti u Kikindi, jer su među piscima bili „ljudi koji pljuju državu Srbiju i predsednika Vučića“.
Pa su književnici otišli u dvorište privatne kikindske kuće da pročitaju svoje kratke priče.
A 2022. je zabranjen i „Europrajd“, pod istim izgovorom države koja kapitulira („ne može da garantuje bezbednost učesnicima“), a zapravo se sakriva iza sopstvenih huligana, trenerkaša i batinaša sa navijačkih tribina.
Aljbin Kurti je nedavno predvodio Prajd u Prištini, a mi smo istog dana organizovali onaj Svesrpski sabor.
I to je, otprilike, sve. Prema čuvenoj anegdoti Bekima Fehmiua, Zoran Radmilović je još 1981. iz protesta i solidarnosti svaki dan posećivao razbijene albanske poslastičarnice u Beogradu.
Na pitanje kolege „Jesi li se najeo baklava?“, Radmilović je odgovorio „Jesam, mamu vam jebem nacionalističku“.
I onda, hoćemo i dalje da se kikoćemo i cerekamo na „bakljave“? „Šta je toliko smešno u miru, ljubavi i razumevanju?“, pitao se Elvis Kostelo (1979).
Gde su naše solidarne baklave i naš protest? Aha, eno ga, ali protiv Rio Tinta, a ne Ajdemi Popušija.
Pa su u međuvremenu zabrane drugog i drugačijeg postale naša stvarnost. Mirdita ili dobar dan, Srbijo.
Zvuči šašavo, ali Srbija je zabranila saradnju između umetnika iz Srbije i Kosova. Zašto?
„Mirdita“ smeta zato što smetaju – saradnja i pomirenje, umesto konstantne proizvodnje straha, te unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.
I zato što nas i dalje tačno ništa ne zanima u vezi sa kosovskim Albancima, njihovim životima i svetonazorima.
Dok našu decu ne ubijaju „Mirdite“, već bahate „Znaš ti ko sam ja?“ kreature po školama i pešačkim prelazima.
Naše žene ne ubijaju Kurti i ostali pederi, već njihovi tradicionalno-porodični muževi. Baš kao i nedovoljno pedijatara, onkologa i pedagoga, te najzagađeniji vazduh i voda u Evropi.
Međutim, pitanje ostaje. Ako je Kosovo zaista „srce Srbije“, kako to skandira i smatra paradržavno navijaštvo u organskom jedinstvu, zašto ne (želimo da) znamo ama baš ništa o kulturi i umetnosti građana tog istog Kosova ili srceta nam?
Pa, zato što je nacionalizam kič, a ne umetnost, kako je davno objasnio Danilo Kiš (1973).
Nacionalista je „po definiciji ignorant“, a nacionalizam „paranoja kao posledica zavisti i straha“, te „linija manjeg otpora i komocija“.
Veli Kiš: „Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla licitarskog srca. Nacionalista, u principu, ne zna nijedan jezik, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se)“, osim u domenu folklora ili folklornog kiča umesto savremene kulture, đavo je odneo.
I zato nam ne trebaju umetnici sa Kosova, jer Kosovo je licidersko srce Srbije.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
