BEOGRAD, 19. februara 2022. – Nedavno se, posle pauze koja je trajala celih 16 godina, u izdanju Užičke književne republike, Užičke gimnazije i Narodne biblioteke Užice, pojavila knjiga teškog naslova 348 reečenica o umiranju Miodraga Stanisavljevića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika. Pesnika koji je u ovoj sredini namerno gurnut ustranu i čijim se delom niko od književnih kritičara i drugih promotera ne bavi.
Knjigu su za štampu priredili Mišin sin Luka i profesorica Užičke gimnazije Ružica Marjanović. Knjigu je dizajnirao Škart, a može kupiti u beogradskoj knjižari Beopolis.
Priređivač beleži da je rukopis imao radne naslove Ruže smrti, Knjiga umiranja i Sveska umiranja. „Biće da je od njih odustao jer ih je precrtao“, navodi Luka Stanisavljević.
Što se ovog naslova tiče rečenica je u prozno-poetskom tekstu širok pojam, ovaj rukopis prelazi iz prozne u formu stihova i natrag. Na nekim mestima priređivač nije mogao da utvrdi da li novi red predstavlja novi stih, negde tekst ide u marginu… a na nekim mestima nije sasvim jasna namera autora šta je hteo da izostavi a šta da zadrži.
Miodrag Miša Stanisavljević (1943-2005) diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu i magistrirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Objavio je knjige: Pesme, Pisma Aleksandra Raša (1965), Ja sam na spisku (prepevi poezije Borisa Pasternaka, 1969), Pesme sa putovanja i druge (1969), Knjiga senki (1974), Epika i dramske studije (1977), Levi kraljevi (1977), Slike i saglasja (1980), Ritmovi (1982), Ritmovi I i II (1984), I mi trku za konja imamo 1987), Ritmovi III (1989), Golicanje oklopnika (politički zapisi, 1994), Jadi srpske duše (1995), Elan Mortal (politički zapisi 1996), Katarza i katarakta (politilki zapisi 2001). Drame: Ilustrovani život (1968), Obično veče (1969), Priče o carevom zatočeniku (1975), Vođa (1980), Nemušti jezik (1981).
Časopis Republika, za koji je više decenija pisao kolumne ((t)umor u glavi) 2006. godine objavio je dela Miodraga Miše Stanisavljevića u pet knjiga.
Othodim, stazom popločanom,
koju uostalom ne dodirujem,
koja je samo odlomak nekog sećanja,
koja se samo podastire pod mojim stopalima
da mi poslednji hod olakša…
I. Hadžić
