Milan Đorđević (Beograd, 25. oktobar 1954) pesnik, pripovedač, esejista i prevodilac. Jedan je od najprisutnijih stvaralaca na srpskoj književnoj sceni već četvrt veka. Sa prvom knjigom Sa obe strane kože se javio 1979. godine.
Pesme: Sa obe strane kože (1979), Muva i druge pesme (1986), Mumija (1990), Ćilibar i vrt (1995), Pustinja (1995), Čiste boje (2002), Crna pomorandža (2004), Vatra u bašti, izabrane pesme (2007), Radost (2008).
Eseji: Cveće i džungla (2000).
Proza: Glib i vedrina (1997) pod pseudonimom Milan Novakov, Slepa ulica (2002), Majmun (2006).
JEDNOGA DANA UMRETI
A i da li sam žalostan što moram umreti?
Nisam jer znam, to su ovoga sveta pokreti,
kraj života i svega što pod nebesima preti
gde su i preobražaji, mene, razni preokreti.
Nastavljam da radim gotovo bezbroj stvari
i nešto od njih se usavršava a nešto i kvari.
U mešanju pokreta, boja, glasova, mirisa,
svetlosti a i odsjaja, pljuštanja ili mrakova
plovim ili se pak topim ali sve van okova
u senkama ili unutar nekih nejasnih obrisa.
30.4.2023.
KADA SAM BIO MLAD
Kada sam bio mlad
voleo sam da putujem,
pa sam puno jurio ženske,
proučavao eksperimentalnu,
tačnije avangardnu poeziju,
i stalno sam gledao filmove,
a i pijančio sa prijateljima.
Sada, u starosti, ostala su mi
sećanja, ona jasna ili nejasna.
Ali i to se gubi i rasplinjuje.
15.7.2023.
NEMA VIŠE PRIJATELJA
In memoriam, Davidu Albahariju
Nema više tri moja draga prijatelja
u Zemunu a u večnost su se odselili.
Boravište mi je sada najčešće postelja.
Mislim i na prijatelje što su se preselili
drugde pa sad tako s topčiderske padine
gledam oblake i nebo ali ne sanjam dine,
pustinjske, ili čak okeana i mora talasanja,
pa ni ona navejanog snega i leda belasanja.
E, krvožedna je Smrt i vreme nam proždire,
pa tako očnjacima svojim naša tela razdire.
A sve se to dešava u spajanju krvi i mraka
i čak mnogo, mnogo brže od puzanja raka.
8.8.2023.
TREPERENJA
Vidim sada laka treperenja
krila buba i drugih insekata
što ih goni crnokosa i okata,
daleko od ljudskih govorenja
ili mrkih živuljki mrmorenja,
ali i rečnih, dugih romorenja.
Između Ničega praznine
kao i Svega obilne gustine
šiklja mlaz, letnji, vodeni,
što nam zimi donosi studeni.
Vidim ovde bela penušanja
gde nema nikakvih gnušanja
zbog zelenih i crvenih bujanja
bilja ili čak vetruština hujanja.
Između one tamnine Ničega,
pa i obilja žamorenja Svega,
veoma lepo i grozno trajemo,
te vazda sebe Zemlji dajemo.
2.11.2023.
BAVITI SE
Da se bavim svojim svetom koji nestaje
dok neki novi svet drugde sada nastaje?
Ili samo da opisujem tek pojedine stvari
a i to najtačnije u ovoj našoj prolaznosti
baš Svega, kao da je to zalogaj što se vari
sad u stomaku i mozda će pod suncem rasti?
Ali bolje da sebi ne postavljam ova pitanja
i da znam da li mi je odeća deblja ili tanja.
25.9.2023.
PČELE I JA
Gledam na ulici
leže pčele i umiru.
Izgleda da se i meni
približava takav odlazak.
Ni ne znam ko će da gleda
moje telo koje mrtvo leži
kao što sad na ulici gledam
neku brzo umiruću pčelu.
28.9.2023.
UDES
To se može nazvati i nesrećni događaj ili otimačina. Mada nisam dobio zvanični papir na kome piše odluka vlasti da nisam vlasnik kuće u kojoj živim od rođenja i koju je izgradio moj otac. A tu su živeli moji baba i deda, otac i majka i sestra, kao i moja porodica – žena, dve ćerke i ja. Elem, čekam da me po tajnom nalogu izbace na ulicu i oduzmu mi poslednju svojinu. Kako je napisao Vladan Desnica: „Tako biva uvijek kad nešto nestane. Za njim ostane praznina onakvog oblika kakvo je bilo ono što je nestalo.“ A pre nego što me presele iz moje kuće, otići ću možda dobrovoljno i svojeručno u ništavilo. Ovome još dodajem: nije najvažnije živeti udobno da bi se valjano književno pisalo.
8.10.2023.
TROJICA
Da, da, nema ih više u našoj zemljici.
Odoše kod Smrti, života neprijateljici.
U Zemunu sam te predivne ljude viđao:
Rašu Livadu, Novicu Tadića, Albaharija.
Eh, ja, koji se često ni sebi nisam sviđao,
bio sam blizu njih dok nam traje Kalvarija.
To su tri velika pisca ali sada ih više nema.
Ipak, ljudi, dela su im velika a i nisu nema.
21.10.2023.
KAKO SE SPAJAJU?
Kako se spajaju
beličasti kamen
i vatre plamen?
A kako se odvajaju
voda nad kojom leti roda
i dno rečnoga broda?
To su mnoga pitanja
ali i zverki hvatanja,
u gustoj šumi maštanja
ili ona u kući gatanja.
Puno je i u bašti igranja,
i čak i testerisanja granja.
2.11.2023.
OVDE SMO
Ovde smo između nastajanja, raspada,
propadanja, nestajanja, te kratko lutamo,
brzo nam sviće ili pak svima mrak pada,
pa između tebe, svetlosti, i tebe, o, tamo,
stalno polazimo, pa odlazimo ili dolazimo.
Skoro svima je znano da brzo i prolazimo.
E, kratko je ljudsko i zemaljsko putovanje.
I čas je to prežderavanje a čas gladovanje.
Dobro, ovde su i dosađivanje i kupovanje
ali često i bubecanje, brbljanje i snovanje.
11.11.2023.
ZABORAV
Zaborav odmaram od umora života.
A na meni sada nije nikakva korota.
Evo, sa vedroga neba sunce nam sija
Nismo svesni šta nam je najjača pasija.
A i dobro je mnogo toga i zaboravljati
jer ni ne znamo šta će nam ovde valjati.
Danas sam sa ženom bio na Novome
groblju i to jedino u nekoj kancelariji
da platim održavanje groba po svome.
Nisam čovek kog hvata teška malarija.
16.11.2023.
PROJEKAT
Dobar projekat ali i suspenzija
mada nam još uvek raste penzija.
Ali pesme treba čak i napuniti
tuđicama dok u bašti biljne niti
možda ne valja sada ni gledati,
ni pse i cvećke po gradu vodati.
Ah, gde su nam opet one tuđice?
Ali nisu one kao nekakve vođice,
već su više stvar koja nas otuđuje
od maternjeg jezika i ne uzbuđuje,
pa nas jednako hladnoćom zaliva
i mudrošću ljude nikada ne obliva.
E, tako sve danas tu kompenzujem
i baš ništa ni sa čim ne povezujem.
6.12.2023.
U KRETANJU
Životne mudrosti, pa i kretanja
između pomorandži i snegova,
gareži i inja, udolina i bregova
a unutar svega toga susretanja,
rastajanja, nestajanja ili rađanja.
Koliko ima stvari bez nagađanja
o svemu tome usred putovanja
prema ništavilu, crnilu ili belini,
od delića ka baš golemoj celini,
i sa žeđi i uz mnogo gladovanja,
po suvomrazici brzih jebanja
i kupanja u zdravoj vodi banja.
9.12.2023.
EMISIJA NA RADIJU
Sad slušam lepu emisiju na radiju
o velikim ljudima srpske kulture
V.Karanovića što ozaruju stradiju
gde nam prebivaju i ljudske kreature
dok mi prolaze dani baš jako ledeni.
Od njih me spasavaju peći loženja
cepanicama i doživljavam gloženja.
Dani moji ipak, o ljudi, nisu medeni.
Sećam se i tišina baštenskoga zelenila
i plodova u boji čija me lepota zasenila.
E, vrlo često slušam zanimljive emisije
radija daleko od nekoga sveca misije.
17.1.2024.
LOŽIM NESAVRŠENU PEĆ
Ložim u sobi nimalo savršenu
peć drvima i svoju nedovršenu
priču živim baš u velikoj blizini
vatre, drva, leda, šiblja, snegova
i više sam tako u stvarnoj nizini
nego na vrhovima viših bregova
odakle vrlo ljubopitljivo gledam
svet ali ništavilu se nikako ne dam.
17.1.2024.
RASTKO P.
Rastko je bio brat slikarke – genija,
vedri i znatiželjni putnik u Afriku
gde je slušao lavlju i krokodila riku.
Pisao je žive pesme, duša najviđenija,
pa i proze, eseje, romane a i putopise.
Mogao bih da navodim njegove opise
kontinenta crnaca ali još i da govorim
o Rastkovoj službi i u našoj diplomatiji.
Ali, neću, ćutaću dok o drugom romorim.
On je umro veran duhovnoj aristokratiji.
30.1.2024.
UŽIVAM I POKUŠAVAM
Uživam i pokušavam da se radujem
sunčanim danima u ovo malo života
što je ostalo i da nikada ne gladujem.
U opusteloj kući nisam poput skota.
Sunce sija, toplo je vreme februarsko,
a mnogo bi prirodnije bilo da sneg pada.
Uz to ništa mi sada i ovde ne propada.
Moje ponašanje i stanje nije ni carsko
a ipak se veselim bezbrojnim sitnicama,
udaram potpeticama, divim se pticama.
28.2.2024.
HERSONSKA GUBERNIJA
Gogolj i uz to ime Hersonska gubernija,
a sada, evo, tu je i rat Rusije i Ukrajine.
Rat je i u Izraelu, otcepljuju se pokrajine,
ali ljudska bića nisu čestitija i smirenija,
pa se ovde mešaju geografija i strategija
moćnika i smrt vojnika i demonstracije
seljaka ali tu su i raketiranja a i magija.
Naravno, i pustošenja i pljačke i racije.
I sad ređam tuđice umesto da opisujem
bilje a ne da ovako naš jezik oštećujem.
5.3.2024.
EVO, BRE!
Evo, bre, živim svoj život i pravim korake
raznim putevima, hranim insekte i životinje,
sekirom cepam drva, a nisam kao slabotinje,
nekakve, već sam daleko od reke i crne rake,
gde svi upadaju, gledam neba plavu vedrinu
i možda noću sanjam patuljke ili pavedrinu.
Ali danas, ljudi, ovde treba još nešto uraditi:
pa čupati korov, trave, i mačja krzna gladiti,
piti vodu, sok, bliskim prijateljima se javiti,
i čitanjem knjiga i pisanjem se vazda baviti.
15.3.2024.
DALEKO OD SNOHVATICE
Na čitanje i pisanje sada se oslanja
moje vreme života koje još nije stalo,
vreme koje prolazi ali nije još nestalo.
Nisam čovek koji se nečemu baš klanja,
više sam onaj koji traži, a možda nevešto,
i voli da se divi prirode raznim oblicima:
snegu, kiši, bilju, cvetovima i hoda vešto
ne sudarajući se sa bledim prolaznicima.
Crno i belo, krpe i grančice i crvene latice,
žute daščice, ovde su daleko od snohvatice.
15.3.2024.
POHOTNE ŽENE
Pohotne žene treba da se kurčevima bodu
u vlažne pizde a sve u slavu našem narodu.
I to sigurno tako da priraštaj srpskome rodu
raste a svemu tome trebalo bi da pevam odu.
Eto, takvu danas zagovaram važnu slobodu
a ne to da se sipaju otrovi po svakom plodu.
Sve nas neki vređaju i psovke samo ređaju
umesto da misle kako da dođu glave međaju.
Tako treba biti seksualno veoma nacionalan
a ne da se bulji u TV ekran prazan i banalan.
I neka skoro svemu sada ritam daje oklagija
dok u bašti cveta magnolija i ne trese se šargija.
17.3.2024.
O NAŠEM SVETU
O našem svetu strogo sudi,
pa pogledom put neba bludi.
Zlo među ljudima vazda kudi.
Posle mraka zora uvek zarudi
kao što u tišini violina zagudi
ili nam toplina dođe posle studi.
18.3
CRVENE GLAVE
Što su kurčevi digli crvene glave?
Ne cvetaju u bašti cvetovi agave.
Na tlu gledam biljke i sitne mrave.
U daljinama nam teku vode Save.
Ali treba li glave mačevima seći?
Ili treba noževima prstiće poseći?
Gospoda kurčevi digli su sad glave.
Mužjaci bi sve sekirama da smlave.
Što se neki ljudi saginju, pa i kilave?
E, znam, daleko smo od vulkana i lave.
25.3.2024.
SEĆANJA
Imam sada šezdesetdevet godina.
U oktobru ću napuniti sedamdeset.
Sećanja i činjenice prošlosti isparavaju.
A možda i nestaju, pa se onda i ja gubim.
I tako starosti ovde sve više gospodariš.
Ali još uvek sam ovde čovek koji diše
i reči i rečenice zapisuje i često piše.
3.4.2024.
OVO SAM
Ovo sam dosta trošno telo.
Jesam, bitišem, bivam sam,
i telo sam svakog dana starije,
telo koje mi pokreće žar volje,
telo što lagano plovi kroz lagarije,
telo koje sahne i u tišini miruje.
Umorno sam telo puno ožiljaka
i to su mesom pokrivene kosti,
telo koje mi baš nikada ne posti.
U telu se mešaju vreline i mlakosti.
Ljudi, sve slabije i slabije sam telo
koje se troši ali i dalje se kreće
i razlikuje ponoć od podneva.
Ovo sam telo, sve trošnije, krhkije,
telo što stari i sve tanje je i tanje,
telo sa svojim mogućnostima
ali i onim sve bližim granicama.
Telo sam, glava sa otvorenim
ustima što ih kašikom punim
mlekom, kačamakom, sirevima,
telo sam čuvano snom i toplinom
sobne peći koja se loži drvima.
3.4.2024.
OPET
Opet je Smrt udarila i odnela novinara
Bojana koga sam skoro svakoga dana
viđao i to veoma daleko od stabla nara.
O, Sudbino, iz daljine i blizine gledana,
bio je on od mene mlađi trinaest godina.
Sada neću ovde da izigravam gospodina,
često sedeći među prašnjavim knjigama
ali i opterećen svakodnevnim brigama.
Da, i ja čekam da odem s ovoga sveta
ali da to ne bude nekima žešća osveta.
29.4.2024.
KUĆERINA
Ja koji živim sred nekakve kućerine
što je puna prašine a takođe i paučine,
ne sanjam vina mešine i morske pučine,
sedim i pišem reči i nisam ispod perine.
Brzo će vreme ipak da postane toplije
i tanje ćemo se odevati čak i kada lije
kiša po nama dok se sladimo voćkama.
A sada ne govorim o sočnim biljkama.
Starim i zaboravljam stvari iz prošlosti.
Nisam onaj što praznuje i stalno se gosti.
6.5.2024.
UZ PEH, USPEH
Uz peh ja bih da postignem
uspeh ali samo ću da stignem
svet da osluškujem ili da čitam
knjige i da ništa ljude ne pitam.
1.6.2024.
CVET, SVET, AVET
Rečima se igrajmo,
pa belinu dajmo
crnilu ili sanjajmo
užase a ipak pevajmo.
1.6.2024.
NAJBLIŽI POZNANICI
Ništa, nula, ništavilo, praznina,
da, to su mi sada možda najbliže
stvari a izgleda baš niko ne gmiže
ovde oko mene u blatu i u prašini.
E, puno vam pričam, a stručnjaci
za književnost to ni ne obožavaju,
baš kao ni ozbiljni ili oni veseljaci.
Ja bih da gledam ženske kada spavaju
gole na posteljama, jebući se uzvikuju
sočne reči, a u daljini neki čekići kuju.
1.6.2024.
POLAKO ODLAZE
Polako odlaze, umiru mi prijatelji
stariji od mene i jedino sećanjima
bih da obnovim prošlost sa njima.
I moj red za smrt, o vi neprijatelji,
približava se meni sve više i ostala
mi je samo mala gomilica vremena
da hodam, govorim, pa sam promena
u kojoj je ono živo pomrčina gutala.
5.6.2024.
ČISTI SRPSKI JEZIK
Benefit, eh, benefit od prodaje
a tome se i profit odmah dodaje.
Onda, evo, u vodi paramecijuma
ili pravoga ljudskoga specijuma.
Pa naravno, ima ovde i elevacija
a i najlepša nam je možda nacija.
Takva je i vrlo brza koordinacija
ali i ona baš stalna subordinacija.
No, u narodu nema silnih ovacija
zbog današnjih čestih degradacija.
I kličem u slavu stranih fondacija
mada nama od njih nema sanacija.
Najgroznija je naša životna lekcija
o tome kakva svima preti selekcije.
15.6.2024.
DOĐOŠE VRUĆINE
Dođoše nam baš paklene vrućine.
A tek nam je došao je prvi dan leta.
Eto, tako nam je, o crni domaćine!
Ne kuvam jela i tu nema ni omleta.
Jedem hranu iz konzervi ili sečem
nožem krastavce a na ulju ne pečem
baš ništa ali tu su paradajzi i topljeni
sir i beli i žuti sirevi u radnji kupljeni.
Ne mislim o mrakovima što nas vrebaju
i da bi u budućnosti ratovi da nas ukebaju.
21.6.2024.
U MLADOSTI
U mladosti sam bio obožavalac rokenrola.
A u vojsci me baš nije mimoilazila patrola.
Danas kao starac u krevetu samo leškarim.
Sada sunce na nebu ovde žešće nama sija.
Gledam kako su u bašti mnoge trave izrasle.
Ali nemam ni koze koje bi ih stalno pasle.
Eto, ljudi, šta mi je prava životna pasija.
21.6.2024.
PRISEĆAM SE
Samo se sada prisećam davnih putovanja
po nekim zemljama i sećam se otkrivanja
koječega a i onoga što sam onda tamo bio
kao i mnogo toga što sam zauvek izgubio.
Da, samo se nejasno sećam ali ipak ćutim,
čitam knjige i na ljude se baš ni ne ljutim.
21.6.2024.
ŠTA MI JE BLIŽE?
Šta mi je bliže? Gleđ, pa platina?
Aluminijum? Ili mi je sve taština?
Ne snatrim kakvo je piće maraština,
kakvi su vrhovi planina i šta je patina.
U sobi boravim i svašta čekam starački.
I hranu uvek dajem svakoj svojoj mački.
21.6.2024.
SVAKODNEVICA
Hranim mačke u dvorištu a hranu
njima stavljam u četiri bele posude
pa ih iznosim ali neka o tome sude
oni što to ne rade i ne lečim ni ranu.
I spremam se da tu šišam travuljine
i čekam da ne pada kiša a ni buljine
ne čujem nego zvukove automobila.
Ne mogu reći da mi se o glavu obila
patnja, nego jednolična svakodnevica
gde je prašina, koju čisti metlom levica.
Da još pomenem nebo, šljivine plodove,
zeleno lišće smokve a ne i sobne podove.
24.6.2024.
IMATI POMALO
Imati malo dara za književno pisanje
ili biti genijalan poput Novice Tadića,
Momčila Nastasijevića i svoje disanje
uskladiti sa hodom daleko od mladića.
Sve su to samo reči a o groznom crnilu,
hladnom jutru ne govorim, niti o crvenilu
krvi ili o mogućem uništenju naše planete
u nuklearnom ratu i da vi ljudi propadnete
ili zašto da ovo možda i pored svega čitate.
Ali najbolje je da ćutite a ne da nešto pitate.
1.7.2024.
CRNA GADURA
Crna gadura stalno njuška oko mene.
A puno bliskih mi ljudi ona je odvela.
Starac sam, grančica lišća žuta, uvela.
Dolazi nam vreme odlazaka i promene.
Eto, crna gadura je ćutljiva kurveštija
i ovde velika i baš grozomorna beštija.
Ona bi htela sve živo da nam prekrije
i svojim ništavilom da proguta i sakrije.
Prošlost mi je sve udaljenija i udaljenija.
Moja bedna prilika nije danas omiljenija.
Belutak sam koji u glib i vodurinu bacaju.
Kao iscepane čizme sam što blato gacaju.
Da, gospodo draga, adrapovci, sve prolazi
i samo crna gadura na kraju zauvek dolazi.
Umesto gozbi i terevenki grobnice i grobovi
a ne ono što leti – orlovi, vrapci, golubovi.
6.7.2024.
ISPOD HRPA
A možda sam zaboravljen ispod hrpa
nepročitanih knjiga i novina i budim se
noću posle snova o prošlosti i mrtvim
prijateljima a možda sam i zaboravljen.
Mlađi ljudi me baš nikako ne pominju.
Starijih, bliskih mi ljudi, skoro da nema.
Pa, šta sam? Ptičiji, pseći, konjski izmet
ili biser, dijamant ili samo manja gomila
zgrudvanoga i truloga lišća ispod blata?
Da, starac sam koji se sve više i više seća
prošlosti i raduje se pojedinostima iz nje.
Umoran provodim dane a noću se budim
iz sna i samo čekam, čekam sve samotniji,
iako znam da ću jedino smrt ovde dočekati.
Ali nisam ni prštanje vode i razbijanje leda,
a nisam ni kotrljanje kamena i cvetanje šljive.
22.7.2024.
ČISTI SRPSKI JEZIK
Benefiti su ovde baš ukalkulisani.
Ekskluzivni ljudi su izmanipulisani.
Tu su profiti i neofiti, a šta ćemo piti,
niko ne pita, i reč je o piti, nju kupiti
treba i puno je dana kovid pandemija.
Ali kod nekih persona ima i uremija.
Da, blondinke misle i o vibracijama.
U postelji nisu sklone pasivizacijama.
Ne znam koje nam dolaze evokacije.
Sve to su zaista jako velike senzacije
što nas dižu daleko od emancipovanja
ili i nekoga suštastva manifestovanja.
Brinete vele da ne brinete o lokacijama.
Da se ne opterećujete gneva vokacijama.
2.8.2024.
KROZ PROZOR
Kroz prozor
gledao je stablo
što raste iza kuće.
Čuo je krik
u dubokoj tišini.
Video je izbijanje
zelenog lišća stabla.
Prazninu je punio
biljni sok.
Još su daleko ratovi,
još su daleko pokreti
večnoga uništenja,
još su daleko od nas
bezdani crnog i ništavila.
12.8.2024.
