BEOGRAD, 2. februara 2023. – Sinoć je (u Kafeu 16 – Centra za socijalnu integraciju mladih) predstavljena knjiga Partizani prohodu istoričara i pisca iz Splita Dragana Markovine.Naslov ove veoma interesantne poeme preuzet je od Iva Vojnovića (konte Ivo Vojnović, Dubrovnik, 9. oktobra 1857. – Beograd, 30. avgusta 1929), u vreme kada Francuzi ulaze u Grad (Dubrovnik). Frančezi dohodu, rekao je jedan, a drugi mu je odgovorio Frančezi prohodu.
Kako su nekad davno Francuzi došli u Dubrovnik tako su i otišli, a Markovina je svoju poemu posvetio partizanima, nečemu što je došlo i prošlo na bivšim jugoslovenskim prostorima. Knjiga podseća na Štark čokoladu za kuvanje, teška je samo sto grama, a za korice je „krivac“ Jelena Jaćimović.
„Premda Markovina piše i o Splitu i brojnim njegovim (splitskim) fenomenima“, kazao je pesnik i pisac Goran Babić, „ovo je štivo ponajviše storija o Mostaru i njegovoj burnoj novovjekovnoj istoriji u koju, nažalost, spada i žalosna današnjica. Markovina se latio teškog posla jer njegov Mostar (uz italijansku Lampeduzu) predstavlja jedan od dva najveća današnja evropska problema. I kao što oni autori otprije stotinjak godina nisu riješili probleme tog doba, ni Evropa danas ne uspijeva obuzdati rat (čitaj: nacionalizam) u Mostaru ni zaustaviti migrante (počevši od Lampeduze) da nastanjivaju bogati stari kontinent, čije je bogatstvo dobrim dijelom nastalo na njihovom siromaštvu“.
Babić dalje pominje da je u razgovoru sa Aleksandrom Nenadovićem svojevremeno Koča Popović „izrazio nadu da će višepartijska parlamentarna demokratija nadvladati nacionalizam. Kao što vidimo to se nije dogodilo“.
Markovina je u svom djelu uspio evocirati ljude koji su po cijenu vlastitog života nastojali opovrći ono što je Fransoa Fire nazvao iluzijom. I dok Koča Popović kritiku jednopartijskog sistema (a time i Staljina i staljinizma) daje već u dubokoj starosti, Markovina svoj obračun sa nacionalizmom obavlja u mladim danima. Sve neka je riječ o iluzornoj raboti (rekao bi Fire i još neki), upravo je u toj juvenalnoj pobuni protiv epohe nacionalizma, protiv njegovog duha, najveća vrijednost ovog spisa kroz koji zbori poznat stih Čedomira Minderovića „neka baklju nosi nova smjena“, a Markovina je jedan od njegovih najboljih predstavnika, kazao je Bebić.
Goran Babić je rekao da govori kao jedan od starijih Mostaraca i da ima „pozvanijih“ iako su mnogi već „otišli“. On je posebno naglasio značaj da je ovo delo pisao mladi čovek i da je mislio da to mlade ne zanima. Dobro je, rekao je, da se pojavio mlad čovek koji mnogo zna o ovoj materiji.
Babić ističe da je mostarska situacija najteža u Evropi i da je slična sarajevskoj, gde se takođe „sučeljavaju katoličanstvo, pravoslavlje i islam“. Srbi su proterani iz grada na Neretvi, kaže i nada se da će se jednog dana grad vratiti na stare brojke, da u njemu bude po 30 odsto Hrvata, Bošnjaka i Srba i deset odsto onih „Sejdić i Finci“.
Nije baš optimista. „Kad-tad opet će da dođe do rata jer se to krije u ljudskom biću. Ne treba zaboraviti da i danas veoma mali broj ljudi prelazi Bulevar. Mene to brine i zbog činjenice da je nekad bilo drukčije, da je čitav Mostarski bataljon posle Bitke na Sutjesci u gradu proživio zimu a da ga niko nije otkucao okupatoru“. Svega pedeset godina posle „dolazi do ovoga“. Slično je, veli Babić, bilo i u Solitu, iz kojeg je izašao Prvi splitski bataljon, a na vlast dođe (Željko) Kerum.
Markovina priznaje da mu je dugo trebalo da shvati da je kao pripadnik manjine – poražen. Najpre je Babiću odgovorio da je čitava familija Željka Keruma bila u partizanima. Naveo je još jedan splitski primer. „Na zgradi hotela Park na Bačvicama stajala je ploča, bez petokrake… na kojoj je samo pisalo da je na tom mjestu potpisana kapitulacija okupatorke vojske a Split u to vrijeme bio najveći oslobođeni grad u Evropi. Ploča je skinuta, direkotor je rekao da je to komunističko i slično, a kada ga je pokojni Vladimir Matijanić (novinar Feral tribjuna) upitao: A gdje su Vaši bili od 1941-1945, direkot rmu je odgovorio da mu je iz familije 21 član – bio u partizanima. Jedino se u Hercegovini i Dalmaciji unuci ne stide djedova ustaša“, kaže Markovina.
„Nešto se menja. Obnavljaju se spomenici iz NOB-e, u Mostaru se živi relativno normalno“, uz podatak da novodoseljeni čine 70 odsto stanovništva današnjeg Mostara.“
„Moja knjiga je moje psihološko stanje i izašla je kada sam osjetio da sam kao manjina poražen“, a ako govorimo o Splitu postoji nešto što u tom gradu može da ujedini sve – Hajduk!“.
„Nakon svega, ostale su samo kulise
Scenografija velegrada i mladog doba.
Zavodljivost Vračara u ranu toplu jesen
Grafiti i zastave.
S jednog od zodova smješi nam se Stjepan Bobek
A stotinjak metara dalje Ratko Mladić
Sve u izvedbi navijača Partizana.
Vrije koje je prošlo i vrijeme koje traje.
Malo Zagreb, malo zločina
Sve onako zajedno.
Postmoderna u domaćoj verziji.
I zastave Nesvrstanih zemalja
Veselo šarenilo svijeta koji je minuo
A glumi da je živ
I Savezna skupština bez saveza
I Rosandićevi konji iz Meštrovićevog Splita.
Beograd koji vibrira
Dok se stari pas odmara od lutanja
I hvata ranojesenje sunce na Novom groblju
Posve svjestan vremena koje je zauvijek otplovilo.
Markovina je govorio i o svojoj baki koja, Muslimanki, mostarkoj skojevki koja se udala za Srbina (!) i najduže živela na beogradskom Bulevaru revolucija. „Uvijek je glasala kao većina glasača, za Slobodana Miloševića, za Vojislava Koštunicu, na kraju i za Aleksandra Vučića a olovka sa natpisom Srpska napredna stranka stoji na stolu. Kad bih videla da sam donio Vreme rekla bi: Opet si išao kod onih tvojih, i protestovala na pomen Čede Jovanovića…“
Posle Beograda sledi još jedna promocija ove poeme, večeras u Novom Sadu.
Dragan Banjac
