Razgovarala: Tamara Nikčević
Za razliku od svog šefa Vučića i njegove Srpske radikalne stranke, premijerka nije imala priliku da devedesetih bude učesnica zločinačke politike, pa sad nadoknađuje propušteno, pod geslom – nikad nije kasno za genocid. Predsjednik Crne Gore Milo Đukanović, potpredsjednik Vlade Dritan Abazović i šef diplomatije Vladimir Radulović prisustvovali su 11. jula ove godine komemoraciji žrtvama genocida u Srebrenici. Premijerka Srbije Ana Brnabić to nije učinila. Naknadno je objasnila da „nije pozvana“ u Potočare i prekorila vlasti u Bosni i Hercegovini zbog toga što, kako je rekla, još niko nije odgovarao za napad na predsjednika Aleksandra Vučića u Srebrenici jula 2015., tokom obilježavanja dvadeset godina od srebreničkog „užasnog zločina“.
„Ovo je redak primer doslednosti premijerke Brnabić“, kaže za Pobjedu srpski pisac i novinar Tomislav Marković. „Kada je reč o negiranju i relativizaciji genocida – Brnabić tu nikada ne zakaže, nikada ne izneveri očekivanja, već svaki put potone još dublje u močvaru beščašća. Brnabić je ovim izjednačila genocid, u kojem su snage Ratka Mladića pobile 8372 nevinih civila za nekoliko dana, i napad na Vučića, u kojem niko nije stradao.
Za razliku od svog šefa Vučića i njegove Srpske radikalne stranke, premijerka nije imala priliku da devedesetih bude učesnica zločinačke politike, pa sad nadoknađuje propušteno, pod geslom – nikad nije kasno za genocid. Tako se premijerka objavljuje kao živi dokaz teze da je poricanje poslednja faza genocida. Prema klasifikaciji profesora Stenlija Koena, Brnabić ovde kombinuje dve strategije poricanja“.
Razgovor novinarke i autorke emisije “Teleskopija” Tamare Nikčević sa Tomislavom Markovićem prenosimo integralno:
POBJEDA: Koje dvije strategije?
MARKOVIĆ: Prva je optuživanje optužilaca čiji je cilj da se “pažnja skrene sa sopstvenog ponašanja” i da se pošalje sledeća poruka: “Drugi su grešni – i u tome je pravi problem”.
Druga strategija je ona koju Koen naziva poređenje u sopstvenu korist, a njen cilj je relativizacija sopstvenih zlodela ukazivanjem na zločine koje su počinile druge strane, kako bi se istakla vlastita ispravnost. Dakle, reč je o razradi kolokvijalne formulacije: „A šta su oni nama radili?!”. Ova strategija obično pribegava zločinima druge strane, ali evo, premijerka pokazuje da se može biti i blago inventivan u negiranju genocida, pogotovo kada vam proradi genocidna mašta.
Direktor Memorijalnog centra Srebrenica-Potočari Emir Suljagić na Twitteru je objasnio pozadinu premijerkine izjave koju ste citirali.
„Ana Brnabić laže. Već godinama lični izaslanik Aleksandra Vučića moli, vapi i preklinje da mu dopustimo da dođe na komemoraciju u Potočare. I uvijek dobije isti odgovor: kada Srbija genocid nazove pravim imenom, imaće mjesto na komemoraciji”.
Brnabić sada pokušava da opravda to što srpski zvaničnici, na čelu s njom i Vučićem, dobrovoljno ispisuju Srbiju iz civilizacije.
POBJEDA: Premijerka Brnabić, kažete, nije bila dio zločinačke politike Beograda devedesetih, što joj ne smeta da izgovara besmislice poput one o „zaboravljanju prošlosti“ i „okretanju budućnosti“. Isto poručuje i vlast i dio opozicije. Zašto to rade?
MARKOVIĆ: U Srbiji su na vlasti učesnici zločinačkog poduhvata devedesetih: Vučić je bio gensek Srpske radikalne stranke, koju je vodio osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj; Ivica Dačić portparol Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, Aleksandar Vulin visoki funkcioner JUL-a Mirjane Marković… Oni brane svoju grešnu mladost i projekat u kojem su aktivno učestvovali; brane činjenicu da su svoje političke karijere napravili na brdu leševa.
Neki opozicionari u Srbiji slažu se sa ratnim politikama i velikosrpskom ideologijom. Na primer Dveri, koje i dalje maštaju o „ujedinjenju svih srpskih zemalja“. Drugi se, pak, ne slažu, ali nemaju snage, ni znanja, ni intelektualnog, a ni moralnog kapaciteta da se odrede prema prošlosti. Mada je i to neslaganje pod znakom pitanja, jer najveći deo opozicije brani Kosovo, a gotovo svi su podržali litijaški pokret u Crnoj Gori. U tom smislu, veliko je pitanje šta je srpska opozicija u ideološkom, vrednosnom, etičkom, idejnom smislu. Bojim se daje reč o golom oportunizmu, a oportunista usvaja dominantni ideološki model, u ovom slučaju nacionalistički i hegemonistički.
POBJEDA: Iste rečenice ponavlja i potpredsjednik Dritan Abazović.
MARKOVIĆ: Abazović time pokušava da zabašuri činjenicu da je tu prošlost, oličenu u četnicima i negatorima genocida, doveo na vlast.
Pre dve godine, nakon što je izgovorila formalnu rečenicu lažnog saučešća, Brnabić je genocid u Srebrenici proglasila – nesporazumom, što je vrhunac cinizma, moralnog idiotizma i beslovesnosti.
„Ako se stalno vraćamo na jedne pa iste nesporazume među nama, neslaganja, prošlost, a ne gledamo u budućnost, onda ni region neće biti nikako drugačiji nego što je bio u prošlosti”, rekla je tada.
Zamislimo da neki političar u Nemačkoj proglasi Holokaust za „nesporazum“. Pa, bio bi to kraj njegove političke i javne karijere! Današnja Nemačka izgrađena je upravo na nezaboravu Holokausta, na kulturi sećanja, na ovladavanju prošlošću, na radikalnom kritičkom otklonu od nacističkog nasleđa.
POBJEDA: Ni u Njemačkoj taj proces nije lako tekao?
MARKOVIĆ: Naravno da nije. I u Nemačkoj je posle Drugog svetskog rata bilo političara koji su bagatelisali nacističko nasleđe. Šef kabineta Konrada Adenauera, na primer, bio je Hans Globke, čovek koji je u Hitlerovo doba bio tumač Nirnberških rasnih zakona. Adenaueru je trebalo deset godina da prvi put poseti neki koncentracioni logor. Suočavanje s prošlošću u Nemačkoj počelo je kasnije, i to kao proces koji je obuhvatio i politiku i sve segmente društva. A traje i danas. Jer teško je pogledati u ogledalo, odrediti se prema nemerljivom zlu koje su počinili pripadnici jedne nacije, napraviti rez i stvarati društvo na suprotnim pretpostavkama. Nemački primer govori da je to ipak moguće i da nema drugog puta do ozdravljenja zemlje i do normalnih odnosa sa drugima do povratka u civilizovani svet.
Za dominantni narativ srpskog nacionalizma Srebrenica nije genocid, već „užasan zločin“.
POBJEDA: A agresija na Bosnu i Hercegovinu je…?
MARKOVIĆ: Srpski nacionalisti odbijaju da priznaju da je Srbija izvršila agresiju na susednu, međunarodno priznatu državu; odbija čak i da imenuje ono što se dogodilo. Za njih su to nekakvi apstraktni sukobi, a ne masovni pokolj Bošnjaka samo zato što su Bošnjaci.
Pomenuti Stenli Koen ovu strategiju poricanja zove poricanje tumačenja. Kolokvijalno rečeno: “Desilo se nešto sasvim drugo”.
POBJEDA: Što se desilo?
MARKOVIĆ: Kroz iskrivljenu optiku nacionalističke propagande, za ratove na prostoru nekadašnje Jugoslavije krive su republike koje su se otcepile; Srbi su hteli da sačuvaju Jugoslaviju i da žive u jednoj državi; Srbija i Milošević su imali najbolje namere; Srbi su najveće žrtve rata; sve strane su činile zločine… Na stranu masovno odbijanje da se saznaju elementarne činjenice, danas svima dostupne na internetu, ali meni je tu zanimljivo kako ogromna većina ne vidi samo jednu vapijuću nelogičnost.
POBJEDA: Koju?
MARKOVIĆ: Milošević je preuzeo JNA, jednu od najvećih vojnih sila u Evropi, a oni koje je napao bili su praktično goloruki. Kome u takvoj situaciji rat ide u prilog? Zar to nije dovoljno da se posumnja u zvanični narativ?
POBJEDA: Jeste, ali ko sve kreira taj narativ?
MARKOVIĆ: Oni koji su rat i napravili: nacionalistički intelektualci, akademici, Srpska pravoslavna crkva, mediji kao verne sluge i propagandisti tog sumanutog projekta, stari i novi ratni huškači, šovinisti svih boja, političke snage koje su direktno učestvovale u ratnom huškanju i stvaranju paravojnih formacija, ratni profiteri koji su se obogatili na tuđoj nesreći… Dug je spisak, uvek neko izostane.
POBJEDA: Haški tribunal nedavno je izrekao presudu ratnom zločincu Ratku Mladiću. Ratni zločinac je plakao; kako je reagovalo srpsko društvo?
MARKOVIĆ: Reagovalo je očekivano – poricanjem zločina i glorifikacijom zlikovca. Dakle, plakalo je s Mladićem, dok im za njegove žrtve nije ostalo suza. Provladini mediji proglašavali su Mladića za heroja, tvrdili da je nevin i osuđen na pravdi Boga. Ukratko: masovna solidarnost sa masovnim ubicom.
Bez obzira na to što smo decenijama izloženi nacionalističkoj propagandi, ipak je porazno da je toliki broj ljudi spreman da se solidariše sa čovekom koji je ubijao žene, decu i starce; sa čovekom koji je odgovoran za smrt stotinu hiljada ljudi, za raseljavanje miliona, za ogromnu patnju i razaranja. Kao da smo u stanju masovne hipnoze, u noćnoj mori iz koje ne možemo da se probudimo.
POBJEDA: Kažete – masovna solidarnost. Zar i vlast i veliki dio opozicije i Srbiju i Srbe ne identifikuje sa genocidom i sa ratnim zločinima?
MARKOVIĆ: Vlast tako brani sopstveno učešće u ratnom projektu: prebacivanjem krivice na sve Srbe, Vučić i kompanija zapravo se skrivaju iza naroda koji, navodno, toliko vole. Oni brane Srbiju i Srbe od onoga za šta ih niko ne optužuje. To je reketaška logika mafijaških klanova: onaj koji ti nudi zaštitu zapravo je onaj ko ti preti. Ponovo ću citirati Emira Suljagića:
„Kada je riječ o navodnom pripisivanju krivice cijelom srpskom narodu za genocid, ne mogu da vjerujem da neko ko ima iole zdrave pameti može da ispostavi srpskom narodu nedjela Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Slobodana Miloševća. Ko god to radi srpskom narodu, najviše mrzi srpski narod od njegovog postanka. Njemci se 80 godina ograđuju od zločina nacista, ovi trče u zagrljaj Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću. Pa, to je suicidno!“
Emir Siljagić ima pravo: nema većih mrzitelja sopstvenog naroda od njegovih nacionalista, od onih koji se kunu u taj isti narod. Velikosrpski ideolozi, političari i razne prišipetlje mirno bi sve nas da proglase saučesnicima genocida. Čak i one koji se sve vreme bore protiv njihove zločinačke teorije i prakse. Samouništenje sopstvene nacije i jeste krajnji cilj nacionalista. Pa, i Hitler je prema Nemcima osećao prezir i doveo ih do propasti.
POBJEDA: Je li burna reakcija Beograda na crnogorsku Rezoluciju o zabrani negiranja genocida u Srebrenici bila očekivana?
MARKOVIĆ: Jeste. Što reče jedan filozof, autor zanimljivog izraza „samoograničenje“ (sinonim za svesrpsko ujedinjenje): „Kada brat ujede, to mnogo više boli“. Pošto srpski nacionalisti negiraju crnogorsku naciju, Crnogorce smatraju Srbima, a Crnu Goru „srpskom Spartom“, iz njihove perspektive ispada da su Srbi i jedna od srpskih zemalja osudili genocid u Srebrenici, zabranili njegovo negiranje i distancirali se od zločinačkog nasleđa. I nebo im nije palo na glavu! Znači, moguće je biti Srbin a ne biti pristalica genocida. To dalje znači da bi i Srbija jednog dana mogla da krene istim putem, ali bi onda propalo sve što se ovim zaluđenicima priviđa kao smisao života: proširenje Srbije, šovinizam, budući ratovi za oslobođenje i ujedinjenje, zadržavanje sopstvene zemlje u jadnom, nesrećnom, zaostalom i siromašnom stanju.
POBJEDA: Iako je URA glasala za Rezoluciju o zabrani negiranja genocida u Srebrenici, njenog predsjednika beogradska štampa nije kritikovala. Čime je Dritan Abazović zaslužio takav status?
MARKOVIĆ: Nisu ga izostavili, samo su na njega ispalili manje verbalnog streljiva. Pisali su tabloidi da je „Abazović Srbima zabio nož u leđa“ i slično, ali su im u prvom planu ipak bili njihovi litijaši, koje je Abazović doveo na vlast. Od njega dovoljno.
POBJEDA: Koji litijaši su u prvom planu? Predsjednik Skupštine Aleksa Bečić, koji je govorio na komemoraciji u Potočarima?
MARKOVIĆ: Bečić je abolirao velikosrpski nacionalizam od odgovornosti za ratne zločine, etnička čišćenja i genocid, što nije ni čudo za nekog ko je ponikao iz stranke Momira Bulatovića. Karadžić i Mladić su ubijali Bošnjake upravo zato što su Bošnjaci i muslimani, odnosno zato što nisu Srbi i pravoslavni. I to u ime Srba, srpstva, Srbije, pravoslavlja… Bečićevu tezu da zločinci nemaju veru i naciju demantuju crkveni velikodostojnici koji već decenijama tvrde da je Bog upravo na strani ratnih zločinaca. Mnoge od njih su i blagosiljali. Zato se i čudim kako su se vernici poput Demokrata uopšte osmelili da udare na sopstvene vladike i da tako bogohule. Jer to što Demokrate govore o navodnoj individualizaciji krivice na prvi pogled zvuči plemenito. Ipak, trebalo bi ih podsetiti da je čak i to ogroman posao.
POBJEDA: Što je ogroman posao?
MARKOVIĆ: Trenutno je u srpskom tužilaštvu 2.500 predmeta koji se tiču ratnih zločina, a procenjuje se da je u Srbiji na slobodi oko 6.000 ratnih zločinaca. Koliko ih ima u RS, ne smem ni da pomislim. Reč je samo o izvođačima radova. A gde su ratni huškači, ideolozi, crtači mapa, političari, ratni profiteri, vozači hladnjača, kopači masovnih grobnica..?! Pa onda i svi oni milioni građana koji su glasali za Miloševića i Šešelja dok je trajalo komadanje susednih država. I oni snose odgovornost, bar političku i moralnu.
Dakle, individualizacija krivice nije jednostavan proces kako to zamišljaju „Miloševićevi siročići“ (tako ih je nazvao Aleksandar Radoman). Uostalom, od svih individua koje snose različite vrste krivice – krivičnu, političku, moralnu, metafizičku – na kraju ispadne poveći kolektiv. Premalo Demokrate imaju članova čak i za popisivanje svih tih individua. Kada ih sve popišu, neka se jave da popričamo o individualnoj i kolektivnoj odgovornosti. Za taj posao bi najbolje bilo da angažuju anonimnog pisca onih partijskih saopštenja u kojima strelja svakog ko iole vredi, da malo čovek odmori ostatke zaklane duše.
POBJEDA: Poslanice crnogorske Skupštine koje su glasale za Rezoluciju o Srebrenici zadržavane su i maltretirane na graničnim prelazima sa Srbijom. Očekujete li da bi prijetnja ministra Aleksandra Vulina crnogorskim parlamentarcima koji su glasali za Rezoluciju mogla biti ispunjena?
MARKOVIĆ: Vulin bi to voleo, ali mislim da nije realno. Maltretiranje Draginje Vuksanović Stanković na aerodromu najviše je dokle će ići u tom smeru. Tako valjda naši političari zamišljaju vođenje politike. I hajde što su nacionalisti, korumpirani i nesreća za sopstvenu zemlju, nego su povrh svega i kreteni.
POBJEDA: Kako Vam izgleda „oslobođena“ Crna Gora? Je li „osvježilo“?
MARKOVIĆ: Toliko je osvežilo da to ponekad ledi krv u žilama. Jedina dobra stvar u tom osveženju četništvom je to što se građanska, antifašistička Crna Gora konsolidovala i što je sve glasnija. Crna Gora ima ogromnu snagu, neverovatan broj ljudi svih generacija spremnih da stanu na branik pravih vrednosti i da se za njih bore, da sačuvaju svoju zemlju i njen multikulturni, multireligijski, građanski, demokratski i antifašistički karakter. Moram priznati da na to veliko buđenje gledam sa zavišću: u Srbiji je to margina.
POBJEDA: U kojoj mjeri Srbija kontroliše političke prilike u Crnoj Gori, što mislite?
MARKOVIĆ: Beograd je odigrao ogromnu ulogu u litijaškom pokretu i smeni vlasti u Crnoj Gori. Uticaj Srbije i dalje je veliki, ali mi se čini da se i nekim beogradskim pulenima sve manje dopada uloga posluge, inače jedina moguća u takvom odnosu.
POBJEDA: Trideset godina od početka jugoslovenskih ratova, sve države regiona imaju manje-više skladne odnose; samo je Srbija u sukobu gotovo sa svima. Zašto?
MARKOVIĆ: Zato što jedino Srbija ima pretenzije na teritorije drugih država. Doduše, imaju pomalo i neke političke strukture u Hrvatskoj na delove BiH… Uglavnom, na snazi je ista ideološka priča, s tim što je Velika Srbija abdejtovana i preimenovana u „srpski svet“. Zvanična politika Beograda granice na Balkanu smatra privremenim i provizornim, pa je za vladajuću ideologiju Crna Gora „klasična srpska država“, kako to reče ministar spoljnih poslova Nikola Selaković, Republika Srpska, „najmlađa srpska država“, kako to reče pokojni patrijarh Irinej. Kosovo je srce Srbije, što reče Slobodan Milošević, odnosno najskuplja srpska reč, što reče Matija Bećković. I to ako može bez Albanaca, naravno. Suština takvog pansrpstva, kao i svakog drugog panpokreta, je u neprijateljstvu prema državi, tj. prema uređenom sistemu, prema zakonu, o čemu je pisala Hana Arent u „Izvorima totalitarizma“, kada je govorila o „plemenskom nacionalizmu“.
POBJEDA: Zašto onda Zapad tako dugo toleriše politiku zvaničnog Beograda?
MARKOVIĆ: U početku su verovali da će Vučić priznati Kosovo, a sad im je teško da priznaju kako su ispali budale. S druge strane, nemaju nikog ozbiljnog u opoziciji na koga bi mogli da računaju, jer su opozicionari takođe veliki čuvari Kosova, uprkos činjenici da je to odavno nezavisna država. Lako bi bilo uskratiti podršku Vučiću, ali je problem što se iz opozicije niko ne javlja kao ozbiljan kandidat da ga zameni.
POBJEDA: U gotovo svim istraživanjima javnog mnjenja u Crnoj Gori i Srbiji, Srpska pravoslavna crkva je insitutucija od najvišeg povjerenja građana. Kako to objašnjavate?
MARKOVIĆ: Tradicionalno, građani naviše poverenja imaju u autoritarne institucije kao što su vojska, crkva i policija – zatvorene, rigidne, naizgled monolitne. Mi smo autoritarna društva, nesklona demokratskim vrednostima, pa je takvo opredeljenje građana sasvim razumljivo. Kada bi televizija uživo prenosila crkvene sabore, kao što prenosi skupštinska zasedanja, mislim da bi to poverenja znatno opalo. Ne u potpunosti, jer ovde se još nije uobičajilo da više verujemo svojim očima nego rečima raznih autoriteta. Odgovornost za sopstveni život terba prebaciti na drugog, a institucije kao što su crkva ili voljeni vođa uvek dobro dođu. Čeka nas dug put odrastanja i dostizanja punoletstva, odnosno prosvećenosti koja je „izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti“.
POBJEDA: Pišete za portale i u Crnoj Gori, Vaše tekstove redovno prenose mediji u regionu. S obzirom na njihovu sadržinu, osjećate li se bezbijedno?
MARKOVIĆ: Zapravo, da. Nisam na društvenim mrežama, pa nisam lako dostupan raznim personama koje nalaze zadovoljstvo u pretnjama, crtanju meta, raspisivanju poternica, potpaljivanju lomača i sličnim dušekorisnim aktivnostima. Mada bi bilo lepo živeti u društvu u kojem je čovek manjina po nekim drugim osnovama, a ne zato što se ne miri sa zločinom.
POBJEDA: Nemate mnogo istomišljenika u Srbiji?
MARKOVIĆ: Ustvari nas i nema tako malo, samo nismo dovoljno vidljivi u javnosti. Sve su okupirali ovi što toliko vole svoj narod da bi mu najradije došli glave. Ima mnogo ljudi koji misle slično, samo nisu prisutni u javnosti, nisu ovako direktno angažovani. Razgovore o politici nemoguće je, naravno, izbeći, samo se, usled neprekidnog ponavljanja istih uzaludnosti, istih gluposti, istih promašaja – sve svodi na tužnu sliku zajednice koja predugo glavinja, ne zna šta bi sa sobom i nema nameru da se pomeri s mrtve tačke. Sa prijateljima više volim da pričam o drugim stvarima – o književnosti i umetnosti, na primer. O onome što će ostati kad ova ujdurma prođe, a i mi s njom.
(Dnevni lst Pobjeda)
