Milica Maksimović (Novi magazin)
„Mislim da veštačka inteligencija i moderna tehnologija mogu značajno da nam pomognu, ali postoji i ozbiljna pretnja — ne samo u smislu da ćemo masovno gubiti poslove, što je trenutno glavna tema kada pričamo o AI-u, već i u tome koliko ćemo mi kao ljudi postati pasivni. Ako se prepustimo algoritmima da nas vode kroz život, pitanje je da li je to nešto što zaista želimo. To je, po mom mišljenju, jedno od ključnih pitanja koje naš film postavlja“, kaže producent filma Real Life Marko Živković za Novi magazin.
U razgovoru sa Markom Živkovićem, mladim producentom i aktivistom, otkrivamo ne samo kulise njegovog najnovijeg filma RealLife, već i duboku refleksiju o uticaju tehnologije na savremene ljudske odnose. Film, koji se bavi pitanjem kako veštačka inteligencija oblikuje intimne veze putem dating aplikacija, dolazi kao ozbiljno upozorenje u komičnoj formi. Marko nas vodi kroz proces stvaranja ovog diplomskog filma, razmatrajući kako današnji algoritmi menjaju naš svakodnevni život. Da li će tehnologija zaista postati naš vodič kroz svet ljubavi, ili nas gura u sve dublju pasivnost? Marko, sa velikim entuzijazmom i vizijom, priča o ovom projektu kao početku nečeg mnogo većeg, dok u isto vreme postavlja pitanje: „Koliko smo spremni da se prepustimo digitalnom svetu, a da ne izgubimo ličnu spontanost i povezivanje sa stvarnim svetom?“ Kroz razgovor dotakli smo se i trenutnog stanja u društvu i saznali poruke koje Marko šalje neistomišljenicima i predstavnicima vlasti.
Kako bi publici koja nije gledala film objasnio njegovu suštinu – šta je srž priče koju ste želeli da ispričate?
Suština priče koju smo želeli da ispričamo jeste naš pogled na blisku budućnost – kako će tehnologija i veštačka inteligencija uticati na svakodnevni život ljudi. Posebno smo se fokusirali na jedan zanimljiv aspekt: strah od ličnog kontakta. U filmu smo to prikazali kroz dating aplikaciju koja korisnicima omogućava da ne idu lično na sastanke, već da šalju svoje avatare – idealizovane, lepše verzije sebe. Sve se dešava preko njihovih profila, dok algoritam odlučuje koliko su dvoje ljudi kompatibilni. Na taj način, lični kontakt postaje gotovo suvišan, a odluke o odnosima prepuštaju se tehnologiji.
RealLife se bavi bliskom budućnošću i tehnologijom koja zadire u ljudske odnose – veštačkom inteligencijom u kontekstu upoznavanja. Da li ti je ovaj žanr blizak? Vidiš li sebe u budućnosti kao producenta filmova sa sličnim futurističkim temama?
Iskreno, nisam bio preterano zainteresovan za taj žanr sve dok mi moj prijatelj, reditelj i scenarista filma Srđan Janković, nije poslao scenario – to je ujedno bio i njegov diplomski film kojim je završio akademiju. Kada sam ga pročitao, ponovo sam shvatio koliko imam genijalnog i kreativnog prijatelja. Tek tokom rada i priprema shvatio sam koliko se iza tog, na prvi pogled, komičnog pristupa krije ozbiljna tema.
Zanimljivo je da smo film počeli da spremamo pre nego što su aplikacije poput ChatGPT-a postale masovno popularne. Kako su se te tehnologije sve više uključivale u moj život, priča iz filma postajala je sve realnija. Danas me ne bi začudilo da u bliskoj budućnosti možemo iz kreveta da šaljemo svoje avatare da plaćaju račune ili zakazuju termine za ličnu kartu.
Deluje pomalo jezivo jer algoritmi već sada utiču na naš svakodnevni život – od toga kada ćemo objaviti vest ili najavu za projekciju filma, do izbora ključnih reči i pesama kako bismo postigli što veću vidljivost. U mnogim profesijama kvalitet sadržaja često pada u senku broja pregleda, prodaja ili klikova.
Mislim da veštačka inteligencija i moderna tehnologija mogu značajno da nam pomognu, ali postoji i ozbiljna pretnja — ne samo u smislu da ćemo masovno gubiti poslove, što je trenutno glavna tema kada pričamo o AI-u, već i u tome koliko ćemo mi kao ljudi postati pasivni. Ako se prepustimo algoritmima da nas vode kroz život, pitanje je da li je to nešto što zaista želimo. To je, po mom mišljenju, jedno od ključnih pitanja koje naš film postavlja.
Da li bi rekao da je ovaj film svojevrstan komentar na savremene odnose?
Apsolutno. Iako smo želeli da film ima duhovitu notu, mislim da on u suštini nosi ozbiljno upozorenje. Sve češće primećujem kako se odnosi među ljudima menjaju – ranije je bilo potpuno normalno da neko u kafiću priđe drugoj osobi, započne razgovor, bilo da su u pitanju momci, devojke ili jednostavno ljudi koji žele da se upoznaju i druže. Danas je to postalo komplikovanije. Prvo se traži nečiji Instagram, pa se gleda šta voli, gde izlazi, čime se bavi, i tek onda, možda, sledi poruka – uz razmišljanje da li staviti smajli, tačku ili zarez.
Deluje da je sve teže da jednostavno priđeš nekome i kažeš: „Ćao, ja sam Marko, hajde da pričamo.“ To gubljenje spontanosti i prirodnosti u odnosima tema je koja se suptilno provlači kroz film.
Ono što je zanimljivo jeste da je Srđan, kao autor, prvo video ovu priču kao futuristički scenario – nešto što bi moglo da se dogodi u nekoj bliskoj budućnosti. Ali kada smo prvi put pogledali gotov film, shvatio sam da to nije samo plastičan prikaz budućnosti, već nešto što već sada polako živimo, samo toga možda nismo svesni u potpunosti.
Film otvara pitanje: koliko nas tehnologija i društvene mreže približavaju, a koliko nas, paradoksalno, udaljavaju jedne od drugih? Ne mislim da su društvene mreže loše – naprotiv, mogu biti korisne i poslovno i društveno – ali problem nastaje kada izgubimo lični kontakt, kada prestanemo da predstavljamo sebe kao osobe, a počnemo da komuniciramo samo kroz algoritme i unapred isplanirane poruke.
To je ono što film, kroz svoju priču i humor, suštinski postavlja kao temu za razmišljanje.
Kada razmišljaš o budućim projektima, da li te više privlače filmovi koji istražuju inovacije i distopijske teme ili bi voleo da radiš na projektima koji su direktno vezani za društvene probleme i aktivizam?
Iskreno, kada razmišljam o budućim projektima, moj fokus nije nužno na tome da film mora da ima neku veliku, revolucionarnu temu koja će promeniti svet. Ono što mi je važno jeste da film bude kvalitetan i autentičan, da ima jasnu i preciznu poruku – kakva god ona bila. Može to biti socijalna drama s ozbiljnom pričom ili komedija koja na prvi pogled deluje lagano i bezazleno, ali iza koje stoji dobra ideja i promišljen koncept.
Mislim da se, zbog masovne produkcije i ogromne količine filmova i serija koje se danas snimaju, često gubi ta početna poenta – da stvorimo dobar film. Umesto toga, fokus se prebacuje na to kako da se taj film bolje proda. Verujem da ako je film zaista kvalitetan, pronaći će svoju publiku, bez obzira na to koliko je novca uloženo, koliko je poznat glavni glumac ili da li je tema trenutno „vruća“.
To se vidi i kod nas – desi se jedan ili dva uspešna filma s nekom tematikom, recimo kriminalom, i onda odjednom imamo dvadeset pet filmova koji obrađuju istu temu, ali bez suštinske poruke. Nije mi bliska ideja da filmovi moraju da „vaspitavaju“ publiku, jer mislim da to nije njihova uloga.
Ono što smatram bitnim jeste da svaki projekat ispuni očekivanja autora – da taj autor može da kaže: „Ja stojim iza ovog filma, ponosan sam što sam ga radio.“ To je ključno. Naravno, lakše je raditi kada imaš sva potrebna sredstva, ali podjednako je važno da kao autor budeš spreman da svoje ime staviš iza tog filma, da te nije sramota onoga što si stvorio.
Kao potencijalni producent, moja uloga je, na neki način, manje vidljiva – publika prvo gleda glumce i reditelja, dok producent ostaje u pozadini. Ali meni je važno da, bez obzira na to, mogu za deset godina da se osvrnem na projekte na kojima sam radio i da kažem: „E, baš sam ponosan što sam bio deo ovih filmova.“ To mi je mnogo vrednije od samog komercijalnog uspeha.
Film je prikazan već na nekim festivalima i pomenuo si da je on diplomski kratkometražni film. Da li imate ambicije da ga razradite i možda od njega napravite film koji će moći da odgovori na ovu kompleksnu temu u svim segmentima?
Da, ovo jeste diplomski film, ali zapravo nosi mnogo veće ambicije. Ono što je zanimljivo jeste da je to diplomski film za školu iz Nemačke, ne iz Srbije. Srđan je od svoje škole dobio budžet za snimanje, ali je odlučio da ga realizuje ovde, jer je želeo da radi u svojoj zemlji, na svom jeziku, a i realno, kod nas je još uvek jeftinije snimiti film sa budžetom koji dobiješ nego negde u Zapadnoj Evropi.
Iako je budžet bio skroman, imali smo veliku sreću da su nam mnogi ljudi nesebično pomogli. Na primer, dobili smo opremu besplatno, a Stefan Milenković i Nele Karajlić su nam ustupili muziku, što je zaista velika stvar. To je jedna od lepota studentskih i diplomskih filmova – uvek postoji taj krug ljudi koji prepoznaju trud i kreativnost i žele da pomognu, a da ne očekuju nikakvu materijalnu korist zauzvrat.
Međutim, ono što nas posebno raduje jeste što ovaj film vidimo kao nešto više od diplomskog rada. On je za nas neka vrsta vizit karte – početak stvaranja jednog novog dugometražnog filma sa istom temom. Ideja je da kroz ovaj kratki film predstavimo koncept, atmosferu i priču, i da time privučemo pažnju producenata, festivala i drugih potencijalnih partnera koji bi mogli da podrže snimanje dugometražne verzije.
Zbog toga smo film poslali na brojne festivale u Evropi, a sada čekamo odgovore i iz Amerike. Plan nam je da obiđemo što više festivala, da predstavimo svoj rad i pronađemo ljude koji veruju u našu ideju. Siguran sam da ćemo pre ili kasnije uspeti da pronađemo način da snimimo taj naš dugometražni film – koji će, za razliku od ovih devetnaest i po minuta, imati mnogo više prostora da odgovori na sva pitanja koja smo postavili i da dublje istraži temu kojom se bavimo.
Rekao si da je budžet bio skroman, ali da to ne znači nužno manjak kreativnosti. Da li misliš da veći budžet utiče na umetničku slobodu ili je to više stvar tima i vizije?
Iskreno, ne mislim da je skroman budžet automatski prednost ili mana. Naravno, kada su sredstva ograničena, moraš da budeš kreativniji u rešavanju produkcijskih, kreativnih i logističkih problema, ali to ne znači da bi nas veći budžet učinio manje maštovitima. Mislim da, ako bi nam neko dao pet miliona dolara da snimimo film, mi bismo i dalje sačuvali isti pristup i kreativnost – samo bismo mogli da pružimo bolje uslove ljudima s kojima radimo.
Često čujem da se manjak sredstava koristi kao izgovor za loš kvalitet, ali verujem da to nije opravdanje. Ono što je važno jeste vizija i koliko si spreman da izvučeš maksimum iz onoga što imaš. Konkretno, na ovom filmu, imali smo ljude koji su ozbiljni profesionalci, poput direktora fotografije Ace Jankovića, koji je pristao da radi besplatno jer je u scenariju i priči video nešto što ga je privuklo. To pokazuje da kvalitetan projekat može da privuče prave ljude, bez obzira na budžet.
Ipak, ono što bih voleo – a verujem i svi moji saradnici – jeste da dođemo do tačke gde možemo da radimo filmove s većim budžetom, ne da bismo izgubili kreativnost, nego da bismo mogli da platimo ljude u skladu s njihovim znanjem, iskustvom i trudom. Jer koliko god da je film umetnost, to je i posao, i ljudi od toga žive. Cilj je da ostanemo verni svom pristupu, ali da stvorimo uslove u kojima će svaki član tima biti pošteno plaćen i motivisan da daje svoj maksimum.
Na kraju dana, mislim da budžet može olakšati neke stvari, ali ako nemaš kreativnost i jasnu viziju, ni sav novac ovog sveta ti neće pomoći da napraviš dobar film. To je nešto što dolazi iznutra – iz tima, reditelja, scenarija. Mi, producenti, smo tu da spojimo te kreativne ideje sa sredstvima koja imamo i stvorimo projekat koji je i umetnički vredan i produkcijski izvodljiv.
Kako je izgledala saradnja sa rediteljem i ekipom? Da li je bilo trenutaka tokom snimanja koji su posebno oblikovali način na koji danas razmišljaš o filmskoj umetnosti?
Iskreno, sve je počelo potpuno spontano. Mene je pozvao moj drugar iz klupe i rekao: „Snimam diplomski film, hoćeš da radiš?“ – a ja sam, bez da sam uopšte pitao o čemu se radi, odmah odgovorio: „Hoću!“ Tek kasnije mi je palo na pamet: *“Čekaj, ja ovo nikad nisam radio – misliš da ja to mogu?“ Na šta je on, naravno, rekao: „Ma da, možeš sigurno“. Tako da je prvi korak bio to neko slepo poverenje.
Kada smo počeli da okupljamo ekipu, zvali smo još jednog našeg drugara iz gimnazije koji ima daleko više iskustva od mene. Srđan, kao reditelj, već je radio studentske filmove, bio asistent režije i učestvovao u raznim projektima u Nemačkoj, tako da su svi imali neku ozbiljniju pozadinu.
Glumci koje smo pozvali – Magdalena Mijatović i Marko Pavlović – stvarno su nam bili ogromna podrška, ne samo kroz svoje uloge, već i kroz savete i iskustvo koje su podelili s nama. Tu su bili Senad Milanović i Una Kostić. , koji su imali manje uloge, ali su svojim doprinosom filmu dali poseban pečat.
Ono što mi je bilo fascinantno jeste ekipa iza kamere. Kad su nam rekli šta su sve radili do tada, ja sam pomislio: „Čekaj, jesam li ja uopšte pogledao toliko filmova?“ Ali, uprkos svom iskustvu, svi su se potpuno stavili u službu Srđana i njegovog koncepta – niko nije bio onaj „matorac“ koji će reći: „Ma, sine, nemaš ti pojma.“ Naprotiv, rekli su: „Ti si reditelj, ti si kapiten tima – mi tebe slušamo“.
Snimanje je trajalo samo tri noći zaredom, što je bilo i iscrpljujuće i intenzivno, ali je prošlo neverovatno brzo. Kad se sve završilo, sedeo sam dva dana i razmišljao: „Čekaj, jesmo li mi stvarno snimili film? Je l’ moguće da je sve u redu?“
Najvažnije je bilo to što je cela ekipa – i ispred i iza kamere – bila svesna i skromnog budžeta i Srđanove vizije. Svi su došli sa jasnim ciljem: da podrže priču i daju sve od sebe. I mislim da je upravo to zajedničko poverenje i entuzijazam učinilo da, i pored ograničenih sredstava, napravimo nešto na šta smo ponosni.
Kada možemo da očekujemo projekciju filma u Beogradu?
Trenutno smo u procesu čekanja odgovora sa nekoliko festivala u Americi, i trebalo bi da do aprila znamo rezultate. Pravila većine festivala nalažu da film ne sme biti javno prikazivan pre nego što učestvuje na njima – može jedino da bude prikazan u okviru drugih festivalskih projekcija.
Do sada smo imali priliku da prikažemo film na festivalima Venecija shorts, Karmarten bej u Velsu i Festival diplomskog filma u Nišu – svaki put je reakcija publike bila jako lepa, što nam je dalo dodatni podstrek.
Što se Beograda tiče, plan je da, čim prođu ovi festivalski krugovi, organizujemo premijeru u Beogradu. Nakon toga, sigurno ćemo učiniti film dostupnim i online – tako da će svi imati priliku da ga pogledaju. Iskreno se nadamo i nekoj festivalskoj turneji koja će filmu otvoriti vrata i ka međunarodnoj publici, jer verujemo da tema koju obrađujemo može biti podjednako zanimljiva i van granica Srbije.
Nakon ovog filma radio si još jedan projekat. Kakvi su ti utisci sa drugog projekta?
Drugi projekat na kojem sam radio zove se Cooked with Love, dugometražni igrani film koji je trenutno u montaži i nadam se da će biti gotov do kraja godine. Pozvao me moj dobri prijatelj Antonio Skarpa i rekao: „Imam nešto, hoćeš sa mnom?“ Ja sam, bez imalo ideje o čemu se radi, odgovorio: „Važi“, jer sam potpuno verovao njemu i znao da me neće odvesti na nešto loše. Spakovao sam se i otišao na dvadesetak dana u Vukovar, sa ekipom koju nisam poznavao i sa Skarpom, kojeg sam tada poznavao samo tri meseca.
Bilo je to jako zanimljivo iskustvo jer je film bio micro-budget, znači radili smo sa vrlo malim sredstvima, ali sa sjajnom ekipom profesionalaca u filmskom svetu. Tu su bili Dario Matić, fenomenalan direktor fotografije, Tomislav Hećimović, i mnogi drugi talentovani ljudi. Imali smo i glumce iz inostranstva, glumac iz USA Rafael Albaran, italijan Alesio Medas, hrvatska glumica Jona Zupković i poznati stand up komičar Goran Vinčić koji uskoro sprema svoj spektakl u Beogradu. Skarpa je, osim što je bio izvršni producent, čak i glumio u filmu.
Ekipa je bila kombinacija iskusnih profesionalaca i ljudi koji su prvi put radili na filmu, kao glumci ili deo ekipe. Atmosfera je bila sjajna, jer su svi bili ili zaljubljenici u film ili prijatelji reditelja koji su došli da pomognu iz iskrene želje.
Raditi u nepoznatom gradu, poput Vukovara, bilo je izazovno. Moj zadatak bio je da organizujem tehničke i logističke stvari po tom gradu, a to je bio zaista interesantan i izazovan proces. Iako sam bio stranac u tom okruženju, ekipa, glumci, i lokalni tim su se jako lepo ponašali prema meni, olakšavajući komunikaciju i posao. S obzirom na to da dolazim iz Srbije, tretirali su me kao svog gosta, što mi je mnogo značilo.
Pored toga što smo napravili film koji ćemo tek videti, nadam se da će biti dobar, stekao sam nova poznanstva i prijatelje. Bilo mi je zabavno da upoznam njihov način rada, koji nije mnogo različit od našeg, ali ima svojih specifičnosti i „tajnih recepata“. Drago mi je što sam bio deo tog projekta i što su mi oba projekta na kojima sam radio počela iz prijateljstva i jednostavne ponude: „Hoćeš sa mnom?“ i mog odgovora: „Hoću“.
Tvoj profesionalni put je podeljen između umetnosti i aktivizma. Da li je to bila tvoja svesna odluka, ili je prosto nemoguće danas živeti isključivo od filmske produkcije u Srbiji?
Mislim da aktivizam i umetnost ne isključuju jedno drugo – naprotiv, često idu ruku pod ruku. Prvo sam počeo da se bavim aktivizmom, a tek nakon toga sam skupio hrabrost da priznam sebi da želim da se bavim filmom. Smatram da nije važno koliko neko zarađuje – da li jedva krpi kraj s krajem ili zarađuje ogromne cifre – svi imamo podjednako pravo i obavezu da se borimo da društvo bude bolje. Čak i da sam u situaciji da zarađujem ogromne cifre, i dalje bi mi bilo teško da gledam nepravdu i prijatelje koji ne žive kako zaslužuju.
Vidimo, na primer, kako studenti FDU-a koriste trenutnu društvenu situaciju da stvaraju fenomenalne materijale koji pozivaju na podršku njihovoj borbi, i to mi je jako inspirativno.
Kao neko kome je od domaćih filmova omiljeni Crni bombarder, verujem da umetnost nije samo beg od stvarnosti – ona može da nosi jasnu poruku sistemu, da provocira i pokreće ljude. Umetnost ima tu moć da oblikuje stvarnost i da hrabro zauzme stav.
Da li misliš da umetnost ima moć da utiče na svest pojedinaca u društvenim promenama? Dosta se polemisalo o tome što su se radnici kulture odazvali na poziv studenata na generalni štrajk – neki misle da je to dobro, a neki da gube prostor da publici prenesu važne poruke, kako ti to posmatraš?
Nisam siguran da znam odgovor na sve ovo, ali mislim da je sa jedne strane dobro što je poziv studenata na štrajk podržan, ali sa druge strane, važno je i to da postoje predstave. U svim društvenim krizama na svetu, izlaz je često bio u kulturi. Kada odeš u pozorište i pogledaš predstavu, saznaš neku poruku koja te inspiriše da se boriš za bolje društvo.
Kada se baviš umetnošću, nemaš prostora da ostaneš imun na društvenu krizu. Svaka javna ličnost, ne mora da bude umetnik, treba da ima odgovornost prema ljudima koji cene mišljenje te osobe. Uvek ima i biće onih koji ćute. Ne znam da li je to iz straha ili sitnih interesa, ali mislim da će uvek većina biti na pravoj strani.
Hoću da živim u normalnoj zemlji, gde za dvadeset godina neću morati da pričam deci o tome kako sam vodio revoluciju, dok oni vode svoju, kao što meni danas pričaju moji roditelji kako su bili na ulicama devedesetih. Voleo bih da o devedesetim i o svemu što se sada dešava, deca u budućnosti uče u školi kao o davnom istorijskom događaju koji se više ne ponavlja, jer žive u normalnoj zemlji.
Učestvovanje u protestima može biti mladim ljudima zabavno – baviš se svojom zemljom, učestvuješ u nekoj promeni, ljudi te podržavaju. Sigurno je divno biti deo tih trenutaka, kad pešačiš po Srbiji i dočeka te masa uplakanih ljudi kao oslobodioce. Ali, voleo bih da više ne moramo da se borimo. Želim da bude lepo sada, i nikada više.
Išao sam od Niša do Niške Banje sa studentima. To je smešna kilometraža u odnosu na druge, ali sam se osećao fenomenalno. Ljudi izlaze, mašu, grle, plaču, i u tom trenutku se oseti prava solidarnost. Ali problem je u tome što nas te šetnje oslobađaju od nečega što ne bi trebalo da postoji. Oslobađamo se istorijskih trauma, od Turaka, Nemaca, Miloševića… Voleo bih da živimo narednih trista godina normalno, bez da se stalno oslobađamo nečega. Da ti, kao novinarka, napišeš tekst koji kritikuje nešto što ne valja, a da niko ne crta metu na tvojoj glavi. Da ako kažem nešto, ne budem targetiran od strane tabloidnih medija. Da ako neka organizacija želi da poboljša sistem, ne bude suočena sa naoružanom policijom koja im dolazi u kancelariju. Da svi zajedno iz svojih pozicija poboljšavamo društvo, onako kako možemo.
U sferi filma, voleo bih da postoji standard o tome kako se dobija novac na konkursima, kako se taj novac raspoređuje, da sve bude transparentno. Na poslednjim konkursima Filmskog centra Srbije, ako nisi reditelj koji nosi šešir i ima sukobe sa glumcima, nećeš dobiti milion dinara. Na kraju, dolazi do toga da se glumci ograđuju jedni od drugih, jer jedan hoće da se slika sa Vučićem i pravi film za koji dobije previše novca, a nije ga iskoristio kako treba. Tako dolazi do toga da se bori protiv svojih kolega, umesto da dele ljubav prema umetnosti. Taj pristup na kraju samo srozava njihov ugled. Onda im se karijera završava istupanjem iz udruženja glumaca, dok njihove kolege komentarišu: „Dobro je.“
Mislim da svi treba da se bavimo poboljšanjem sistema kroz svoje sfere, naravno i kroz aktivizam, jer on ne treba da bude isključen.
Kako posmatraš ulogu medija i nekulture koju smo počeli da živimo?
Kultura i obrazovanje imaju ogromnu moć da donesu promenu. Kao Nišlija, najviše mi smeta što je moj grad danas prepoznat po korumpiranim vlastima i rijaliti zvezdama, dok je zapravo grad koji je dao Branka Miljkovića, Ljubišu Samardžića, Kokana Mladenovića… Verujem da je mnogo važnije za čovečanstvo to što je u Nišu rođen Branko Miljković, nego Miljana Kulić. Nažalost, danas mnogo više ljudi zna ko je Miljana, nego ko je Branko Miljković.
Ovo je direktna posledica onoga što nam mediji plasiraju. Kada dođem u Niš, osuđen sam na nacionalne i lokalne frekvencije, i nakon nekoliko dana gledanja toga, mogu da razumem ljude koji misle da smo svi mi koji idemo na proteste narkomani, jer je upravo to ono što im se svakodnevno servira. Zato mislim da su ove studentske šetnje toliko važne. Kada ti ljudi izađu na ulice i vide te studente, videće da su to normalna deca, poput njihovih unuka, da nisu neki „ludaci“ ili „narkomani“.
Mediji, zajedno sa obrazovanjem, igraju ključnu ulogu u svim društvenim promenama. Ako mediji nisu slobodni, ni društvo neće biti slobodno.
Već tri meseca sva pažnja je usmerena na studente, šta je ono što je tebi glavni utisak ovih studentskih protesta?
Studentski protesti su doneli dve veoma važne stvari.
Dve važne stvari su pokazali studente za vreme blokada i protesta. Prva je da su mladi ljudi pokazali da znaju više i da se bore za pravu stvar. Druga stvar koju su protesti doneli jeste vraćanje naših simbola, poput zastave, pesama… nama. Naša vlast, pre nego što je postala vlast, dok su još bili radikali, prisvojila je zastavu i patriotizam kao nešto svoje, a to nikada nije bilo njihovo. Nikada nisu radili u interesu građana Srbije. Za vreme radikala, gde god su branili Srbe, tamo više Srba nije bilo. Zastava Srbije pripada svakom građaninu Srbije, a ne samo njima. Šešelj i Vučić nisu više Srbi od mene, čak mislim da sam ja veći patriota jer svojoj zemlji želim dobro. Iskreno se nadam mladi žele da ostanu u Srbiji, ali se plašim da je ovo poslednja šansa. Došli smo do onoga sad ili nikad – ćemo da promenimo nešto ili da pakujemo kofere.
Da imaš priliku da se obratiš čitavoj naciji šta bi poručio neistomišljenicima, a šta predstavnicima vlasti?
Poruka neistomišljenicima je da probate malo da upoznate svoje komšije i ljude koji ne misle kao vi, da saslušate argumente. Verujte mi, posle nekog vremena ćete shvatiti da su možda oni u pravu. Nemojte da se mrzite međusobno, šta god mislili, jer mržnja nikada ništa dobro nikome na svetu nije donela.
Poruka režimu je – ispunite zahteve, angažujte dobre advokate i spremite se da odslužite ono što ste zaslužili.
Dogodio se istorijski protest 15. za 15 na koji su građane pozvali studenti u Beograd, kakvi su ti utisci nakon protesta?
Studentski protesti su pokazali da ovaj narod nije odustao od borbe za postovanje zakona i za slobodu. Studenti u svim gradovima rade fenomenalan posao i pokazuju da su spremni da istraju u svojoj borbi i na svima nama je da ih podržimo zato sto su pokazali da su bolji, pametniji i organizovanije nego bilo ko do sad. Ja nisam očekivao da će se zahtevi ispuniti 15. marta, ali sam mislio i da vlast neće imati hrabrosti da izaziva incidente i koristi nelegalno oružije.
Borba za slobodu je dug proces. I da vlast ispuni studentske zahteve to ne bi bilo dovoljno, pritisak mora da se nastavi, ali je za to potrebno da se konačno probudi opozicija i krene u neke konkretne korake, a ona, čast izuzecima, većinski spava i čeka da se situacija sama razreši. Zato mislim da ukoliko želimo slobodno društvo moramo da radimo svakodnevno na tome da ga poboljšamo i da se borimo protiv svega što ne valja u ovoj zemlji. Svako na svoj način. Studenti su uradili ogroman posao, ali to je samo prvi korak do kraja puta koji se zove slobodna, demokratska Srbija u kojoj neće biti afera, pada nadstrešnica, zvučnih topova, kriminala i korupcije.
