четвртак, јун 20, 2024

Malter i mistrija

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Nisu juče pomenute personae dramatis, uhvaćene u kozaračko kolo kojim se proslavljala pobeda Milatovića, ni čestito povadile prste iz bratskih dupeta, a pobednik Milatović im je priredio žestoku trt Milojku. U jednom od prvih postizbornih obraćanja, Milatović je izjavio da će i u Carstviju Njegovom Crna Gora nastaviti evropskim putem, a da sve bude crnje i gore, rekao je i da „povlačenje priznanja Kosova nije realno“.

Nije nerealno očekivati da će, u „svetlosti najnovijih saznanja“, juče (takođe) pomenute žutare umesto konkursa za Jakova raspisati poternicu za Jakovom. A nastavili li Jakov putem kojim je naumio da ide, lako mu se može dogoditi da, kao i njegov prethodnik Milo, bude proglašen za diktatora. Neću, naravno, doživeti, ali kao da vidim naslovnice Politike, Blica iz Nove na dan 5. aprila 2056. godine – „konačno pao crnogorski diktator Milatović“.

Kad smo već kod diktatora i diktatura, jučerašnji Danas je u rubrici „Pitanje, odgovor“ upriličio anketu na temu da li je Milo Ðukanović bio diktator. Šta su anketirani rekli, o tome se možete obavestiti u Danasu, a ja ću u Kuriru reći šta imam da kažem na tu temu. Po mom mišljenju, Ðukanović je bio premalo diktator, a isto važi i za ostale balkanske diktatore, uključujući Najvišeg.

Jedini srpski diktator vredan pomena, naravno, posle najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti, bio je Slobodan Milošević. Nevolja je što je Milošević bio neprosvećeni diktator s pogrešnim predznakom. Umesto da solidnu diktaturu iskoristi da zaptom i pendrekom ukroti razularenu raju i uredi razvaljenu državu, Milošević je naseo na Ćosićev dubar, stao da ostvaruje Gedžovanove snove i da razvaljuje region.

Rečju: Milošević je straćio diktaturu, a usput je straćio i državu. Posle kratkotrajnog pokušaja restauracije države, Koštunica je uspostavio kontinuitet s Miloševićevim ruševinama, demolirao Beograd i na kraju se povukao u belanovički pičkovac da piše „knjigu o ujaku četniku“, koja će iz štampe izaći otprilike kad padne diktator Milatović, dakle oko 2056.

Posle te godine – koja će u istoriju ući kao godina Milatovićevog strmopizda i izlaska Koštuničine knjige – Srbija će popričekati još nekih četrdesetak godina pre nego što dobije sledeću šansu da se izvadi iz govana.

A do tada će životariti pod diktaturama, ali ne diktaturama budućih Miloševića, nego pod diktaturama sublunarnog Tviter ološa, poput onog koji se nedavno obrušio na Janketića, a koji suštinski kroji paradržavnu politiku. Jeste mistrija kod formalnog diktatora, ali je ološ malter, kužite, stari moji.

Moja neznatnost je pod Titovom diktaturom poživela punih dvadeset sedam godina – plus sedam-osam poludiktatorskih godina do Osme sednice – i sve to vreme mislila da je Najveći Sin nesnosan diktator, da bi tek pod starost dokonala da je Tito, kao i svi balkanski diktatori, bio premalo diktator. Ili ovako: možda je Tito ipak bio dovoljno diktator, ali nedovoljno dugo. Da je poživeo još desetak godina – a on je planirao i duže – možda bi doakao pritajenom ološu.

(Kurir, famozno, 6. aprila 2023)