BEOGRAD, 1. jula 2022. – U Galeriji 73 u Požeškoj ulici večeras je književnica Laura Barna govorila o „ikoni srpske književnosti“, Isidori Sekulić, koju je okarakterisala kao „najenigmatičniju“ ženu naše literature.
Isidora Sekulić je važila za najobrazovaniju ženu svog doba u Srbiji, a još 1939. godine bila je predložena za članstvo u Kraljevsku akademiju nauka (kasnije SANU). To je bio veliki šok, rekla je Barna, navodeći da je kao prva žena u SANU primljena tek 1951. godine. Već prvu zbirku priča (1913) „sahranio joj je Jovan Skerlić“, mnogi su joj zamerali što piše „dok Srbija krvari“ iako je bila dobrovoljac u I svetskom ratu i kao bolničarka pomagala ranjenicima.
Skerliću (i mnogim drugim piscima i kritičarima) bilo je krivo otkud jedna žena „piše muški“. Imala je težak život. Vladeta Jerotić, koji je kao mlad lekar često odlazio na Topčidersko brdo da sa Isidorom razgovara smatrao je da je spisateljica bila hipohondar. „Posle smrti majke i mlađeg brata ostali su joj samo brat Dimitrije i otac Danilo. Imala je zatvoren karakter. Kada je imala samo četiri godine otac je učio da čita na latinskom, a ona se nije igrala sa ostalom decom već se skrivala u svoje bure u kojem je crtala karte nekih država (Norveške, Danske, Finske…) a kada je oluja bure razbila u paramparčad razbijen je i njen svet“, kaže Laura Barna, koje je godinama istraživala sve o Isidori Sekulić.
Odabrala je život na periferiji (u Beogradu je imala nekoliko adresa), a na Topčiderskom Brdu je živela sedamnaest godina. Sada na toj lokaciji živi dramski pisac Dušan Kovačević. Novinarka Smiljana Popov, moderatorka tribine ispričala je da ih je prilikom pokušaja da snime tu lokaciju Kovačević odbio i bio „bahat“. Popov navodi da je rekao – da je znao da je tu nekad živela Isidora Sekulić nikad tu kuću ne bi kupio, a na predlog da se postavi samo mala ploča („Ovde je nekad živela i stvarala…) Kovačević je rekao da za to nema mesta.
Kitili su Isidoru raznim epitetima (poludela baba usedelica sa Topčidera…), za nju su vezani mnogi tajni detalji iz života, poput udaje za poljskog lekara Emila Stremnickog, kog niko nije video i koji je po njenoj priči umro četiri meseca posle njihovog venčanja. Zašto je ljubomorno čuvala svoju intimu od javnosti? Zašto je spaljivala sva pisma? Da li je zaista doktorirala u Berlinu, jer ne postoje dokazi za to? Da li je ikada napisala drugu knjig o Njegošu koju je navodno spalila? Zašto je bila na na udaru tračeva beogradske čaršije?
Mnogo je detalja u vezi života Isidore Sekulić ostalo nerazjašnjeno. Zamerali su joj na kosmopolitizmu, a ona je govorila da ne možemo da znamo ništa o našoj kulturi dok je ne uporedimo sa drugima. Govorilo se da je dok je bila profesorka zavela jednog učenika. Putovala je u Afriku. Pošto nije imala novca išla je sa prevoznicima uglja i s njima se i hranila, navodi Barna. Htela je da otputuje i u Japan…
Niti poznatijeg niti manje čitanog pisca, rekla je Barna, navodeći njene poslednje reči koje je izgovorila dok joj je u poseti (Bolnica „Dragiša Mišović“) bio mladi pesnik Milivoje Pavlović: „Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture“. Umrla je 5. aprila 1958. godine. U nekoliko testamenata rekla je da bude položena u običan sanduk i da niko ne govori na groblju.
D. B.
