петак, мај 24, 2024

Latinka Perović, In memoriam

Slične objave

Podeli

Milivoj Bešlin

Vest o smrti nije vreme za racionalne i suve analize. Latinka Perović, koja je preminula 12. decembra 2022. prezirala je patetiku i prazne floskule. Njenu biografiju navodim u formi koju je i sama primenjivala u ophođenju sa drugima – na osnovu objektivnih i proverljivih kriterijuma i višegodišnjeg rada na izvorima prvoga reda.

***

Latinka Perović je rođena 4.10.1933. u Beloševcu kod Kragujevca. Osnovnu školu i gimnaziju je završila u Kragujevcu. Dolazi u Beograd na studije 1952, gde je u rekordnom roku diplomirala srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu (1954). Na istom fakultetu završila je i magistarske studije, odbranivši tezu pod naslovom „Dopunske i odredbene sintagme u jeziku Ive Andrića“ (1956). Drugu magistarsku tezu, „Kulturna politika u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata“, odbranila je na Visokoj školi političkih nauka, kasnijem Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1965. Članica KPJ postala je 1951. Sa nepunih 28 godina, 1961. postala je predsednica Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije, krovne ženske organizacije u zemlji (nekadašnji AFŽ). U multinacionalnom okruženju se učila, kako će kasnije reći, razumevanju Jugoslavije kao složene države u kojoj „svi mogu da budu to što jesu“. Na toj funkciji će ostati do kraja 1964. kada je na Petom kongresu Saveza komunista Srbije (1965), izabrana u najviše republičko partijsko telo, Centralni komitet. Na Šestom kongresu Saveza komunista Srbije, novembra 1968. izabrana je za sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, čime je postala najbliža saradnica predsednika CK SKS, Marka Nikezića.

Sve vreme rada u političkom vrhu, posebno tokom 1971. i 1972. sumnjičena je zbog antisovjetizma i zapadnjaštva i osporavana zbog protivljenja represivnim merama, a posebno zbog dijaloga koji je povela sa kritički orijentisanim intelektualcima iz Srpske književne zadruge. Zbog neprihvatanja konzervativnog kursa jugoslovenskog predsednika Tita tokom 1972. i liberalnog odnosa prema disidentima i medijima, Marko Nikezić i Latinka Perović su, tokom četvorodnevnih razgovora sa partijskim vrhom politički stigmatizovani i podneli su neopozive ostavke u oktobru iste godine. Iz SKJ je isključena dve godine kasnije, nakon višečasovnog ispitivanja pred Komisijom Centralnog komiteta, na kojem je odbila da prihvati krivicu („samokritika“) zbog rada na funkciji sekretara CK SKS (1968-1972).

Nakon izgona iz javnog i političkog života, a tokom višegodišnje medijske kampanje protiv nje, posvetila se naučnom radu. Doktorirala je 1975. na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Iste godine zaposlena je u Institutu za istoriju radničkog pokreta, kasnijem Institutu za noviju istoriju Srbije. Do 1983. joj je bilo zabranjeno da objavljuje. Objavila je 22 monografije: Kultura u socijalizmu (Beograd, 1965), Savez komunista u novim uslovima (Beograd, 1967); Savremena uloga avangarde (Beograd, 1969), Pera Todorović (Beograd, 1983); Od centralizma do federalizma (Zagreb, 1984); Srpski socijalisti XIX veka 1-3, knjiga 1: Prvi poznavaoci i pristalice socijalističkih učenja u Srbiji, knjiga 2: Ideje i pokret Svetozara Markovića, knjiga 3: Doktrina narodnjaštva teorijski okvir srpskog socijalizma (Beograd, 1985-1995); Planirana revolucija (Beograd-Zagreb, 1988); Zatvaranje kruga (Sarajevo, 1991), Srpsko-ruske revolucionarne veze (Beograd, 1994); Nikola Pašić u Narodnoj skupštini (Beograd, 1997); Ljudi, događaji, knjige (Beograd, 2000); Između anarhije i autokratije (Beograd, 2006); Zoran Đinđić – etika odgovornosti (Beograd, 2006); Zoran Đinđić i srpsko društvo (Beograd, 2013); Dominantna i neželjena elita (Beograd, 2015); Zatvaranje kruga, drugo izdanje (Sarajevo, 2018); Ruske ideje i srpske replike, (Sarajevo, 2019); Zemlja, ljudi, knjige (Podgorica, 2020).

Priredila je za objavljivanje 21 knjigu istorijskih izvora za XIX i XX vek sa opsežnim predgovorima, među kojima i spise: Pere Todorovića, Nikole Pašića, Avrama Petrovića, Ivana Đurića, Olge Popović Obradović, Zorana Đinđića, Marka Nikezića, Bogdana Bogdanovića, Ivana Stambolića itd. Napisala je desetine naučnih radova i prikaza, kao i više desetina predgovora i pogovora za knjige istorijskih izvora za XIX i XX vek i različite istoriografske monografije. Njena bibliografija broji više od 300 jedinica. U naučnim radovima pre svega je istraživala: istoriju društvenih ideja u Srbiji, korene i istoriju socijalističke misli u Srbiji, ideologiju ruskog i srpskog narodnjaštva, uticaje ruskih ideologija u Srbiji, srpsko-ruske revolucionarne veze, modernizacijske procese u Srbiji, istoriju liberalnih ideja u Srbiji.

Od 1993. do 1999. bila je glavna i odgovorna urednica naučnog časopisa Tokovi istorije koji izdaje Institut za noviju istoriju Srbije, na kome je bila zaposlena od 1975. do 1999, kada je penzionisana u najvišem zvanju – naučnog savetnika. Na navedenom institutu pokrenula je projekat Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka. Kao rezultat višegodišnjih istraživanja do sada su u Beogradu izašla četiri istoimena zbornika koje je uredila (I-IV, 1994, 1998, 2003, 2006). Bila je glavna i odgovorna urednica knjige Jugoslavija: poglavlje 1980-1991. (Beograd, 2021).

Od 1995. do gašenja lista (1998) bila je predsednica Saveta Naše Borbe, najuglednijeg nezavisnog dnevnika u Srbiji tokom 1990-ih godina. Sve vreme ratnih devedesetih bila je jedan od najoštrijih i najkonsekventnijih kritičara srpskog nacionalizma i ratne politike Srbije, zbog čega je često bila izložena negativnoj medijskoj kampanji. Nakon nestanka bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića (2000) bila je na čelu Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića. Bila je urednica biblioteke Koreni podgoričke izdavačke kuće CID; članica uredništva časopisa Helsinška povelja; članica Saveta Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji; predsednica Saveta za obeležavanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Svojevrsnu autobiografiju u dijaloškoj formi objavila je u knjizi: Olivera Milosavljević, Činjenice i tumačenja. Dva razgovora sa Latinkom Perović (Beograd, 2010). Dobitnica je brojnih nagrada u Srbiji i regionu u oblasti ljudskih prava, međunacionalne saradnje i antiratnog aktivizma.

Tokom postjugoslovenskih ratova bila je jedan od najistaknutijih kritičara velikosrpskog nacionalizma i ratne politike. Koren uzroka pada u varvarstvo, zločine i mržnju nije tražila u personalnim nosiocima vlasti već u dubinskim strukturnim problemima društva. „Nikada Srbiju nisam objašnjavala Miloševićem, već Miloševića Srbijom“, govorila je. Smatrala je da Srbija mora da se posveti svom razvoju, modernizaciji, da napusti velikodržavni program i koncentriše se na razvoj realne države i društva. Vladavinu prava, građansko društvo, liberalne reforme po zapadnom uzoru i evropsku orijentaciju držala je vrhunskim humanističkim ciljem i preduslovom izvlačenja Srbije iz zaostalosti. Zalaganje za saradnju i afirmaciju svih identiteta u regionu kao i retko razumevanje nacionalne ravnopravnosti u periodu dugom više od pola veka, pribavilo joj je neuporedivo poštovanje na čitavom (post)jugoslovenskom prostoru.

Za sve koji su je znali: radna etika i racionalnost će ostati njene najistaknutije karakteristike. Naučna preciznost, etika odgovornosti prema istoriografiji, strpljivi rad sa mlađim koleginicama i kolegama kao i duboki osećaj odgovornosti prema društvu, vodili su je do poslednjeg dana. Nekoliko sedmica pre smrti završila je veliki esej o Krleži za Peščanik, a iza nje su ostale još tri nedovršene knjige. Naučno, intelektualno, misaono, društveno i političko nasleđe Latinke Perović još dugo će ostati orijentir u društvu za koje je verovala da mora biti pluralno. A u njemu, krhka vertikala koja je opstajala jer društvo da bi bilo demokratsko moralo je negovati alternativu. Ona, moderna, evropska, prosvetiteljska alternativa je nešto što povremeno trpi poraze, ali se ne predaje i odsudno utiče na pluralizaciju društva, rekla je ove godine na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Sutradan se na Peščaniku pojavio tekst u kome je pisalo da „ima nečeg izuzetno privlačnog u optimizmu Latinke Perović“. Radovala se toj oceni…

Peščanik.net, 13.12.2022.