Iznenada visoko vrednovanog jedinstva u Skupštini nije bilo, možda i zato što ni posle dva dana „debatovanja“ nije bilo jasno šta to Vučić neće a mora, odnosno šta to mora, a nikako ne bi hteo
Vesna Mališić
Kao što kaže pesnik: „Išli smo. I put je bio dug. Na kraju puta shvatismo da put je bio krug.“ Možda bi to mogao da bude siže dvodnevne skupštinske rasprave o Kosovu, povodom izveštaja o pregovaračkom procesu, koji je trebalo da podnese predsednik republike, a poslanici tražili raspravu o francusko-nemačkom predlogu, dokumentu, platformi, ultimatumu, zavisno kako ga ko zove. I našli smo se opet na nekoj tački tog kruga, na početku ili na kraju Gordijevog čvora naših posrtanja i istorijskih zabluda, u epicentru posledica nebrojenih promašenih političkih poteza i očiglednog nesnalaženja u vremenu i prostoru. Sa više istorije nego što možemo da potrošimo i više junaka nego što možemo da izdržimo.
A nekako u međuvremenu, krupne reči su išle šumom, a stvarnost drumom. Pa smo se, u toj šizofrenoj kolektivnoj psihozi o izdaji, u koju je uterano društvo, kretali sve klizeći lagano u novu realnost koju pokušavamo imaginarno da izbrišemo crtanjem debelih, tankih ili još tanjih zamišljenih crvenih linija, da „nećemo priznati Kosovo“. I u tome su se gotovo svi poslanici složili. Ali, tog iznenada visoko vrednovanog jedinstva ipak nije bilo, možda i zato što ni posle dva dana „debatovanja“ u Skupštini nije bilo jasno šta to, u stvari, Vučić neće a mora, odnosno šta to mora, a ne bi hteo. Zato je smisao cele predstave izmicao zdravom razumu.
Razmena mišljenja o budućnosti zemlje sa poslanicima koje je naprednjački buldožer godinama bezdušno gazio, bila je unapred osuđena na propast. Doduše, niti ih je predsednik zvao na konsultacije o tajnom dokumentu, kao što je najavio, niti je dobar deo opozicije na njih hteo da dođe. I bez toga, naelektrisanje je bilo ogromno. Hteo je predsednik, tog dana, na klik, jednokratno, da parlamentarnu raspravu, koja inače liči na veliko sudilište, pretvori u civilizovani dijalog u kome se, tobože, poštuje sagovornik i kad se sa njim ne slaže.
A na svaku oštru repliku odgovarao je, bez ustručavanja, vađenjem ispod klupe kompromitujućih materijala kojim je diskreditovao i izvrgavao ruglu poslanike. Stalo mu je bilo do slike koja će sa sednice otići u svet, a predsednik Skupštine Vladimir Orlić je sistematski potpaljivao inače pregrejane strasti, kršeći poslovnik i dajući izgovor takozvanom patriotskom bloku da od Skupštine napravi cirkus kakav ne pamtimo od vremena kad su njom harali radikali. Mogao je tako predsednik belodano da pokaže u kakvom se smeru kreće srpska desnica koja sada naziva izdajnicima one koji su to do juče činili drugima. I da se ponada da će u senku zaborava otići odgovornost baš ove vlasti za jačanje desnice i izrazitog antizapadnog narativa.
Hteo je predsednik da pokaže i kako ga sa balkona Skupštine Srbije podržavaju predstavnici Srba sa Kosova. Upravo to je bila najbizarnija slika ovog dvodnevnog zasedanja.
Briselskim sporazumom se srpska država faktički povukla sa Kosova i celokupan sistem paralelnih institucija integrisan je u sistem pravosuđa, policije i lokalne samouprave Kosova. Ironija je da poslanici Srpske liste, koji su polagali zakletvu na ustavu Kosova, aplaudiraju sa balkona Skupštine Srbije najvećem čuvaru Kosova u istoriji.
Da slika bude kompletna tu je kao obavezni dekor bio i Simo Spasić sa megafonom da vikne „Kosovo je Srbija“ i zaurla „izdajnici“ onima koji su i zbog potpisivanja Briselskog sporazuma tog dana osuđivali Aleksandra Vučića. Na sve to, kao tiha muzika u pozadini ovog teatra apsurda, po televizijama koje podržavaju vlast, razleteli su se dežurni analitičari za podršku, da okrenu list i zamene antizapadnu propagandu pozivima na racionalnost i razum. Zato delu racionalne opozicije nije bilo lako da pronađe put kako da zadrži otklon prema Vučiću zbog njegovog samovlašća i uzurpacije, a da istovremeno ne gurne Srbiju u još dublji ambis ukoliko ne podrže novu nemačko-francusku pregovaračku platformu.
A Aleksandar Vučić? Hteo je, ovog puta, da se predstavi kao vesnik nove politike dijaloga, korifej mira, a pokazao se kao vešti manipulator koji je iskoristio parlament da se pred biračima, kojima se sve vreme obraćao uoči istinski važnih odluka, predstavi kao glas razuma, između ekstrema – onih koji bi predali Kosovo i onih koji bi da „ratuju tuđom krvlju“.
Za velike iskorake potrebni su hrabri državnici, a ne politički kalkulanti koji kupovinom vremena osiguravaju svoju vlast. (NIN)
