BEOGRAD, 18. januara 2023. (Beta) – U Medija centru danas je održana komemoracija ekonomisti i politikologu Vladimiru Gligorovu (Beograd, 24. septembra 1945 – Beč, 27. oktobra 2022), na kojoj su govorili Izvršni direktor bečkog Instituta za međunarodne studije Mario Holzner, profesor Fakulteta dramskih umetnosti i dramski pisac Nenad Prokić, profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Pavlović i urednik u Novom magazinu Mijat Lakićević.
Mario Holzner: Liberal i u ekonomiji i u politici
Prije gotovo 23 godina upoznao sam Vladimira Gligorova. Početkom te godine tražio sam posao preko ljeta, pošto sam sve seminare studija okončao te samo još završavao diplomski rad, a u jesen mi je počelo civilno služenje vojnog roka u jednom izbjegličkom kampu. Jedno od mojih 50 pisama koje sam slao bilo je adresirano Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije, gdje sam već ranije u biblioteci istraživo za moj diplomski rad. I zaista, dobio sam poziv za intervju. Tamo su bili tadašnja direktorica gospođa Ingrid Gazzari, kolegica Hermine Vidović, te Vladimir u svom karakterističnom puloveru.
Pitali su me o mojem diplomskom radu, gdje sam više žurnalistički analizirao utjecaj MMF-a na ekonomsku politiku Hrvatske, te općenito o ekonomijama bivše Jugoslavije i o privredi Jugoslavije 80-ih. Pričao sam da mi je djed bio profesor ekonomske geografije na faksu u Zagrebu te o teškoćama monetarne politike u jugoslavenskom i post-jugoslavenskom kontekstu. Mislim da sam brbljao svakojake polu-istine, a na kraju još i pobrkao inflaciju i devalvaciju, šta je možda u tom kontekstu donekle i razumljivo.
U svakom slučaju mi je Vladimir došao u pomoć i reinterpretirao moje elaborate u jednu formu s kojom su i drugi bili zadovoljni. Imao sam posao. Postao sam Vladimirov asistent. Bio sam između ostalog zadužen za potpomaganje jednog velikog novog projekta pod imenom „Global Development Network – Southeast Europe“. Taj tako zvani „GDN-SEE“ projekat je trajao u sedam faza punih 15 godina i bio je baza financiranja i Vladimirove i moje pozicije u Bečkom institutu. Organizirali smo cijeli niz regionalnih istraživačkih natječaja za koje su ljudi pisali znanstvene radove, koji su kasnije postali poznati kako u regiji tako i izvan nje. To su naprimjer bili: Ivan Krastev, Jože Damijan, Isa Mustafa, Fikret Caušević, ili Boris Vujčić. Zajedno smo išli na godišnje konferencije globalne GDN mreže u daleke zemlje.
Nakon civilnog roka vratio sam se u institut. Te moje rane godine u institutu bile su poput novog studija, pogotovo zbog mojeg mentora Vladimira Gligorova. Bili su tamo i drugi intelektualci kao na primjer bivši znanstveni ravnatelj Kazimierz Łaski, koji se zapravo rodio kao Hendel Cygler i preživio holokaust pod drugim imenom kod jedne poljske obitelji i koji je sudjelovao u varšavskom ustanku, te koji je kasnije bio učenik Michała Kalecki-a, od njega sam naučio mnogo o post-keynesianskoj teoriji.
U usporedbi, Vladimir je bio liberal – i u političkom kao i u ekonomskom smislu. Njemu su bile i teorija i empirija važne. I što je najvažnije, on nije bio dogmatičar. On je stalno čitao i stare klasične knjige, kao i najnovije radove. Bio je jedan od onih koji su u stanju, kada se činjenice mijenjaju i razmišljanje mijenjati. On je sigurno promijenio neke stavove naprimjer nakon početka globalne financijske krize, te se bavio i teorijama koje mu nisu od početka bile nužno veoma bliske, a da nije naravno odjednom nužno postao post-keynesianac. Redovito je kolegama u institutu slao email-e sa svojim novim tekstovima, koji su se često bavili velikim problemima društva i globalne privrede te važnim ekonomskim debatama. Najčešće predmet spisa je bio prazan ili je imao kriptične sadržaje kao naprimjer: „not terribly important“ ili „not particularly important“. U njegovim zadnjim takvim email-ima krajem sedmog i osmog mjeseca prošle godine, kritički se bavio i Keynesom i Kaleckijem.
No, najviše sam naučio od njega o privredama jugoistočne Europe. Ne mislim da je na tom području postojao veći ekspert od njega. Ne samo da je poznavao ekonomsku povijest tog prostora, već i mnoštvo aktera ekonomske politike tog djela Europe, kako iz prošlosti, tako i suvremenih. Dok su drugi samo deskriptivno komentirali promjene nekih pokazatelja ili ponavljali standardne preporuke međunarodnih financijskih institucija, on je uvijek tražio mogući uzrok nekih kretanja, te iz toga povlačio ekonomsko-političke zaključke, i to često s nekim manje-više paradoksalnim preokretom u argumentaciji, što mi se čini da je dosta tipično za velike intelektualce naše regije. U tim trenucima sjajili bi mu se oči i vidio mu se osmjeh na ustima, to mu je davalo jedan mladenački izraz.
I u tom smislu nikad nije izgubio tu primarnu radoznalost mladog čovjeka za svijet, koju je imao za vrijeme studentskih protesta 68., za vrijeme svoje Fulbright stipendije 71. i 72. na Columbia University u New York-u, na faksu i u institutu ekonomskih nauka u Beogradu, te kad je morao napustiti grad 91. i 92. te otišao na George Mason University u Fairfax-u, do 94. na faks u Uppsala-i, te nakon toga u Beč. Vladimir očito nije bio ni ideolog ni nacionalist. Ako išta, nacija mu je bila svijet a ideologija mu je bila racionalizam.
Ja mu nisam bio jedini učenik u Bečkom institutu i izvan njega. On je bio mentor za nekoliko generacija kolegica i kolega, kojima je mogao objašnjavati ekonomska pitanja u kontekstu političkih razvoja, sa dubokim znanjem povijesti ekonomske i političke misli, sa filozofskim refleksijama, analogijama iz američke i sovjetske politike, te literature i kinematografije. I svi mi smo imali momente prosvijetljenosti, nakon dužih razgovora, naprimjer petkom u kasnije poslijepodne, kad bi većina drugih već davno započela vikend, dok se nama vrijeme činilo na magični način rastegnutim i intelektualno obogaćenim.
On, osim da vidi familiju i najnovije filmove, za čiji je download potrošio veliki dio internetskog kapaciteta instituta, nije poznavao slobodno vrijeme. On je stalno pisao, čitao, debatirao ili objašnjavao. Mislim da me tadašnja direktorica između ostalog zaposlila kako bi Vladimir imao nekoga s kojim može na poslu svakodnevno govoriti našim jezikom. Rezultat toga je da sam na bazi zagrebačkog dijalekta i socijolekta 70-ih moje majke ugradio mnoštvo srpskih riječi, te preko svega toga navukao švapski akcent. Želim vjerovati da smo se na neki način dobro razumjevali iako on nije bio čovjek emocionalnih izjašnjavanja. Nije to trivijalna plitkost tvrditi da će Vladimir živjeti u našim mislima, koje je on tako fundamentalno oblikovao.
Nenad Prokić: Saradnik istine
„Znate li zašto je KGB strpao u ludnicu velikog ruskog pesnika Lozinskog, prevodioca Dantea na ruski jezik? Jer je tvrdio da je u Sibiru hladno“, rekao je na početku profesor Prokić.
„Vladimir Gligorov spada u najugroženiju kategoriju ljudi u Srbiji: On je saradnik istine. Govorio je ono što su svi u Srbiji znali, ali se nisu usuđivali da izgovore, ili čak ni sebi da priznaju. Ogromna većina je radije pripadala korpusu svakodnevnog udovoljavanja. Brutalnost kojom su se oduvek obrušavali svi ti korumpirani mitomani u svojim lažljivim desetercima na saradnike i zagovornike istine u Srbiji, dovodila je tako često do kolapsa humanosti u srpskom društvu, i u mnogo širem i dubljem društvenom kontekstu nego što su to pojedine ljudske sudbine. Što je veća istina, to je veća kleveta. Ispostavilo se opet da je ludilo ostati mudar među ludacima.
Jer, ne ispoljava se ovde brutalnost samo prema zagovornicima i saradnicima istine, već prema svemu i prema svima: susedima, saputnicima, invalidima, prema sopstvenim građanima, prema zelenim površinama, saobraćaju, deci, psima, svinjama, šumama, rekama, jezerima i potocima… Srećom, pa somnabulni narodi nemaju more. Valjda zato što mesečari ne mogu da hodaju po njemu, već samo po zemlji.
To laganje u ime neke blentavo zamišljene više istine u srpskom društvu je, takođe kao i sve ostalo, neuspešnije nego u drugim društvima, i utoliko brutalnije. Jer, malo šta čoveku daje samopouzdanje koliko završena samo osnovna škola u Srbiji. I pitati njene zločince zašto su zločinci, to je gubljenje vremena. Napolju hladne kiše padaju, a ovde uporno svoje zablude slavimo kao istine, i svoje zlo kao dobro – dok se istorija ponavlja, prvo kao farsa, a zatim obavezno i kao tragedija. Od gluposti je u Srbiji stradalo više pojedinaca i naroda nego od bilo koje epidemije.
Vladimir Gligorov nije završio u ludnici kao Lozinski, ali je kao i svi mi, život proveo u unutrašnjem i spoljašnjem izgnanstvu – dok se oko nas šepurilo šizofreno društvo, kojem je uvek bila potrebna velika doza morfijuma i laži, dok piruje i umire u bolovima koje je samo posejalo. Sada iznova posmatramo kako se rastaču njihove šizofrene strukture. Ali, ne zavaravajmo se: srpsko dno nema dna. Politički sistem koji vitalnost crpi iz šizofrenije je neizlečiv, pa se bolest i ne leči. Takođe se takav politički kobajagi sistem može definisati i kao sifilis: raspada se, a živi. I omogućuje uspon banalnog čoveka-klimoglavca, amoralnog gegule, koji se blesavo cereka nad događajima koji ga uništavaju.
Vladimir je, kao nepogrešivi politički meteorolog, prvi napustio grupu osnivača Demokratske stranke, jer je odmah prepoznao u njima to ljigavo humano lice srpskog nacionalizma. Milošević je naravno bio ono brutalno.
Upoznali smo se sredinom osamdesetih u francuskoj školici, blizu njegovog doma, gde su Vladin sin Vava i moj sin Luka pohadjali nastavu u predškolskom uzrastu. Preko dece smo počeli da se družimo i to traje, eto, skoro četiri decenije, jer su nam sinovi vršnjaci i četrdesetogodišnjaci.
Ubrzo nas je bekstvo od ovdašnjeg sifilisa razdvojilo. Ne znam gde je Bog bio tog dana kada je Vlada je otišao u Englesku, zatim i Švedsku, u Upsalu, ali u Srbiji nije bio. Odnos snaga i činjenica je na to primorao i Boga i Vladu. Ja sam otišao u Sloveniju. U telefonskom razgovoru mi je rekao kako su kupili bicikl ‘gospodinu Vavi’, kako je Vlada zvao svoga sina, pa sad zadihani trče za njim po Upsali, bez ikakvih šansi da ga stignu. I onda je sledio onaj njegov prepoznatljivi ironični smeh koji nikog nije vređao. Jer je Vladimir Gligorov uvek bio bespoštedno kritičan, a da pritom nikog ne uvredi. Bio je inkarnacija ljudske dobrote.
Nekoliko godina kasnije Gligorovi su došli u Beč, a to nije tako daleko od Štajerske i Maribora. Opet smo se družili, spavali kod njih u bečkom stanu, išli po galerijama i muzejima. U bečkim muzejima sam se uverio da je Vladino poznavanje umetnosti možda i sveobuhvatnije od onog o ekononomskim naukama. Pred svim izloženim eksponatima imao je predavanje dostojno kustosa. Dok su Vava i Luka žurili ka muzejskoj poslastičarnici Vladu su žuljale cipele. Rekao je: ‘Bila mi je mama u poseti neki dan i kupila mi je ove cipele’.
Kada smo osnovali LDP, zamolili smo Vladu da napiše Ekonomski program stranke. On je program napisao, i to je sigurno najbolji Ekonomski program koji je ikada neka politička stranka u Srbiji imala.
Bili smo – osim ličnim i porodičnim prijateljstvom – povezani i paklom.
Taj je pakao i sada ovde i te kako prisutan, možda i više nego ranije, dodatno obogaćen novim političkim sedativima, gnusnim prevarama i pogrešnim opredeljenjima. Taj pakao i dalje ima potrebu da unizi veličine, kako bi uzdigao ništarije. Kakva grdna greška dopustiti da vas izmuči bagra! Oni su dosledni jedino kao jarbol za sve zastave. U srpskom društvu ništarije su svojta, a veličine su tuđinci. Poredak, propisi, zakon – nama su strani. Takva društva nemaju tradiciju, nego izvikana tradiciija ima društvo. Šarlatani i podmukli demagozi nastupaju kao korumpirani kvislinzi, patrioti jedne tuđe zemlje. Intelektualni integritet je i dalje retkost. Ali da znate, uverenja naše očigledne manjine ne mogu biti uništena nijednom osobinom koju ovde vlast poseduje. Naš kapacitet smetanja vlasti u ovom društvu se neće smanjiti. Ostaće doveka nasilnici mučeni vatrenim pljuskom. I uvek će biti nas koji će reći Trojanu kakve uši ima.
Dragi moj tuđinče Vlado, saradniče i zagovorniče istine, komšijo u izgnanstvu, protivniče populističke ideologije, hvala ti što si mi pomogao da prebrodim pustoši ovdašnjeg života. Tvoje kašike meda u buretu katrana su neke od nas sudbinski odredile. Valjda je dovoljno za jedan ljudski vek. Što ne boli nije život, što ne prolazi nije sreća.
I naposletku, kao što bi ti na kraju pisma napisao: Tvoj Vlada – ja ti otpisujem –
Tvoj Nenad“.
Dušan Pavlović: Jedna loša procena
Profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Pavlović Gligorova je upoznao u Beču 1999. godine, „posle bombardovanja“. Bio sam u Beči i hteo sam da ga upoznam, rekao je Pavlović, podsećajući da je Gligorov tom prilikom imao jednu od retkih loših prognoza, misleći da će Slobodan Milošević vladati još dvadeset godina.
Pavlović je rekao da je jedno vreme bio asistent na Fakultetu političkih nauka upravo na predmetu (savremena politička ekonomija) koji on danas predaje. Gligorov je bio sposoban da prati literaturu u tempu kako se ona pojavljuje i kako je aktuelna, što je za mnoge ljude u društvenim naukama veliki izazov, rekao je Pavlović i izrazio nadu da će mnogi njegovi radovi koji nisu ugledali svetlo dana u Srbiji, da se objave, naročito analize koje je radio za Bečki institut.
„Šteta je što nije ostao da radi na FPN. Možda bi mnoge stvari danas izgledale drukčije“, kazao je Pavlović i dodao da ima jedan Vladin tekst od pre dvadeset godina na engleskom, da je nedovršen i da je sa njegovom suprugom dogovorio da se to dovrši i objavi.
Mijat Lakićević: Poluvekovno prijateljstvo
„Vladimira Gligorova sam upoznao pre gotovo pola veka. Bilo je to, ako me sećanje ne vara, početkom osamdesetih godina, u redakciji Ekonomske politike. Bio sam tada mlad novinar a Vlada redovni kolumnista. Njega i Dragana Veselinova doveo je Milutin Leka Bogosavljević, formalno zamenik glavnog i odgovornog urednika (kojeg je postavljao Socijalistički savez) ali je u suštini vodio novinu. Bila su to dva anfan teribla jugoslovenske ekonomsko-političke misli.
Posle toga, novine u kojima sam radio, osim jednog vrlo kratkog razdoblja, nije bilo moguće zamisliti bez Vladimira Gligorova. Ne samo kao kolumniste, nego i kao, naravno neformalnog, savetnika, čoveka koga ste mogli da pitate za mišljenje o svakoj stvari koja se trenutno dešavala u zemlji, regionu, Evropi, svetu. Sve je to Vlada pratio. Ne znam da li je držao predavanja u Australiji, na svim drugim kontinentima jeste. I u Kini, razume se.
Nema ekonomiste koji je bolje poznavao prilike u zemljama bivše Jugoslavije. I nema zemlje na tom prostoru za čije medije nije davao intervjue, gde ga nisu zvali za komentare aktuelnih zbivanja, u većini je imao redovne kolumne. Za ekonomske novinare, kako je to rekao Dimitrije Boarov, Vladimir Gligorov je bio neka vrsta orijentira. Naročito je to, moram da istaknem, važilo za Beograd i Srbiju. Pored Ekonomske politike, pa Ekonomist Magazina i Novca (Blicovog subotnjeg dodatka), bio je stalni kolumnista Peščanika i Novog magazina. Kad mi je tog utorka, 25. oktobra, javio da neće stići da napiše tekst, nisam pomislio da je išta ozbiljno. Posle samo dva dana, u četvrtak, kada inače naše novine izlaze, Vlada je napustio i ovaj svet.
Teme o kojima je pisao jesu najčešće bile ekonomske, ali je on suvereno vladao i drugim oblastima društvenog života. Vladimir Gligorov je zaista, to nije nikakvo preterivanje, bio čovek enciklopedijskog znanja – iz ekonomije, prava, sociologije, političkih nauka, filozofije. Kulture. Njegovi tekstovi ne retko su sadržali citate iz književnih dela, navodio je filmske replike, stihove rok legendi.
Vladine analize presude Međunarodnog suda u Hagu ne bi se postideo ni najbolji pravnik. Raspravljao je o Hegelu. Još u svojim najranijim radovima. O Marksu da i ne govorimo. Praktično nema predstavnika prosvetiteljstva i klasičnog liberalizma koji nije bio na njegovom spisku. Stari Grci se podrazumevaju. Još sedamdesetih pozivao se na Hajeka, Bjukenena, Nozika, Fridmana, Rolsa.
Ovo ukazuje na opseg tema: Politički zakoni, Šta su ekonomski zakoni, Cene i stihija, Politička vrednovanja, Socijalistički preduzetnik, Ideološka globa, Vlast i tržište, Idejna borba, Inflacija, Intelektualci i kritika, Marksizam je deo problema, Dobit, Svest i autoritet , Građansko društvo i država, Socijalistički kredit, Sloboda i jednakost, Laissez-faire… Ovo su naslovi iz dve njegove knjige, Socijalistički žanr i Politička vrednovanja, obe iz sredine osamdesetih, ali su u njima sadržani i tekstovi objavljeni petnaestak godina ranije. Kako tada tako do zadnjeg dana, samo još šire, i još temeljnije i utemeljenije.
Vladine tekstove odlikuje analitičnost i principijelnost, nikada nije bio ličan, pogotovo ne maliciozan. I to je odlika njegovog pristupa od samog početka javnog delovanja. „Politička strast omogućava učestvovanje u politici.., ali ona ne omogućava i kritičko sagledavanje političkog uma. Time ona (a posebno vlast) biva predmet naše želje ili ljutnje, ali ne i predmet naše destrukcije” – pisao je 1971. godine.
Ipak, ako bi trebalo da izaberem najomiljenijeg, da tako kažem, Vladinog filozofa, onda bi to bio Imanuel Kant. Ne čak, pre svega, njegov kategorički imperativ, nego ideja svetskog mira i svetske države. Jer jedno bez drugog nije moguće. I jedno i drugo, zajedno, jedini su garant slobode. Individualne pre svega.
To je uzrok i posledica, izvorište i utočište, Vladinog liberalizma. Već sam napisao, ali ovde sa još čvršćim uverenjem mogu da kažem, ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova.
Mislim da je tu filozofiju Vladimir Gligorov i lično, u sopstvenom životu, praktikovao. I nije da to nije imalo, ne baš malu, cenu. Evo jedne anegdote koja o tome svedoči. Jednom kada se iz Beograda vraćao u Beč, jer je već radio u Institutu za međunarodne studije, policajac mu je prilikom kontrole prtljaga, zatražio da pogleda novčanik koji je Vlada inače držao u ruci. Međutim, Vlada nije hteo da mu da novčanik. Policajac je insistirao. Možete da mi ga otmete, rekao je Vladimir, ali novčanik vam nedam. I službeno lice je popustilo. Nisu sve priče, međutim, imale tako srećan kraj.
Vlada je bio, bar se meni tako čini, jedan sasvim neortodoksni liberal. Nije robovao šemama ni ustaljenim shvatanjima. Ono što je pre 100 godina izgledalo i možda i jeste bilo liberalno, danas to više ne mora biti. Za Vladimira Gligorova istorija nema unapred zadati smisao, istorijski zakoni ne postoje, čovečanstvu će biti onako kako samo odluči, zato je sve podložno preispitivanju, borba je neprestana. Ipak – „Socijalizam je neostvarljiv.., jer se zasniva na pogrešnim načelima”, poručio je u trenutku dok se Jugoslavija lomila i dvoumila, u Predgovoru za zbornik „Kritika kolektivizma”, 1988. godine, za koji je, uzgred, Zoran Đinđić preveo dva teksta Maksa Vebera.
Globalizam, kao najviši stadijum liberalizma, da se malo našalim, za Vladimira Gligorova je u suštini odgovor na nacionalizam. Mada ni svaki nacionalizam za njega nije bio isti, u njemu je video potencijal za najveće zlo. Zato je krajem osamdesetih podržavao vladu Anta Markovića. To ga nije sprečilo da njegov program kritikuje zbog nastojanja da političke probleme rešava ekonomskim sredstvima, odnosno kasni izravni ulazak u politiku. Vladimir Gligorov je bio jedan od „13 veličanstvenih“ utemeljivača Demokratske stranke ali je iz nje istupio, posle svega nekoliko meseci, zbog odluka Glavnog odbora da odbije razgovore sa demokratskim snagama kosovskih Albanaca.
Nije to, međutim, bilo prvi put da se Vlada neposredno politički angažovao. Krajem šezdesetih nalazio se u rukovodstvu Saveza studenata Jugoslavije. Ubrzo je, u martu 1971, (zajedno sa predsednikom Đurom Kovačevićem – sa kojim će, uprkos kasnijim političkim razlikama, ostati prijatelj sve do Đurove prerane smrti – i Damirom Grubišom) podneo ostavku. Nedugo zatim, Savez studenata je, kao subverzivna organizacija, ugašen, tj. uključen u Savez omladine Jugoslavije.
Vest o ostavkama, što bi se danas reklo, mladih lidera, imala je, da se još malo našalim, imala je i međunarodni odjek. Zabeležena je, naime, u projugoslovenskom emigrantskom časopisu Naša reč koji je izlazio u Londonu, a vodio ga je Desimir Tošić, sa kojim će se Vlada upoznati dve decenije kasnije, 1991. godine, u Demokratskoj stranci.
„Opozicija je pokazala nesposobnost da se liberalizmom odupre nacionalizmu“, zabeležio je Vladimir Gligorov u svojoj kolumni u prvom broju mesečnika Demokratija danas, što ga beše pokrenuo Zoran Gavrilović, maja 1990. godine.
U tom kontekstu, izgleda mi da je Vladimir Gligorov žalio za Jugoslavijom. Ne u nekom sentimentalnom smislu, nego iz filozofsko-političkih razloga, sa stanovišta najveće dobrobiti za njene stanovnike, tj. narode i narodnosti. Zato je pokazao da žalopojke svih nacionalista da su njihove nacije bile eksploatisane od drugih nisu zasnovane na činjenicama, kao i da su sve nacije u Jugoslaviji napredovale manjeviše ravnomerno. Pišući priloge za istoriju Jugoslavije koju je u dva toma objavio Helsinški odbor u Srbiji, našao se na istom poslu, ne po prvi put, sa urednicom, predstavnicom liberalne misli u Srbiji, takođe nedavno preminulom, istoričarkom Latinkom Perović. Prethodno ih je povezala sudbina srpskih (komunističkih) liberala.
Naročito je Vladimir Gligorov, prelomnih devedesetih, bio nezadovoljan ulogom spske intelektualne elite. „Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast pa sve do danas imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet i pre svega shvatanje nacionalizma i politike nacionalnih interesa bilo osporeno ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način, nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi, i Akademija nauka i Dobrica Ćosić i Matija Bećković i Srpska pravoslavna crkva i najveći deo Pravnog fakulteta, da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i politici, već bi to bio moralni i intelektualni poraz“. Tekst je objavljen 2006. ali se komotno može reći da važi i ove 2023. godine, gotovo dve decenije kasnije.
Reč je, zapravo, o Vladinom prilogu za knjigu „Etika odgovornosti”, posvećenoj Zoranu Đinđiću. Uprkos primedbama, koje nisu bile male, napis je okončao zaključkom da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati”. Nekako mi se čini prirodnim da u ovoj godini, kada se navršava 20 godina od atentata na premijera Srbije, i u ovoj prilici, to dalekovido razumevanje bude pomenuto.
Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak je ne samo nenadoknadiv, nego će i praznina koja je za Vladimirom Gligorovim ostala biti sve veća“.
Dragan Banjac
