Rade Radovanović
Uprkos opšteprihvaćenoj zabludi da je lako prepoznati psihopate, doktor Robert Her u svojoj studiji sa krakterističnim naslovom „Bez savesti“ iznosi zastrašujuće podatke kako psihopate često izgledaju i ponašaju se kao sasvim normalne osobe.
Psihopate su sasvim dobro prilagođene sredini u kojoj žive, sa savršenom mimikrijom ponašanja, prihvaćeni kao uzorni građani, uspešni biznismeni, porodični ljudi, sve do onog časa, kada u određenim okolnostima otkriju svoju pravu prirodu, nasilničku, bezdušnu, kada se ne otkrije krupan nedostatak koji je deo njihove konstitucije – da su ljudi „bez savesti“.
Po nekim procenama, blizu deset procenata stanovništva ima ovu vrstu skrivenog poremećaja ponašanja, onu vrstu patologije koja, pre ili kasnije, izbije na površinu u nekim manje ili više dramatičnim situacijama.
Biti osoba bez savesti nije samo metafora za pojedine oblike asocijalnog ili neprilagođenog ponašanja. To je ona vrsta prikrivenog odnosa prema drugima koja predstavlja pravu tempiranu bombu za sredinu u kojoj ličnost bez savesti živi, opasnost za porodicu, prijatelje, za politički i socijalni sistem. LJudi bez savesti, upravo zato što su važne osobine njihovog karaktera beskrupuloznost i bezobzirnost uspevaju u političkim karijerama, uspinju se nezaustavljivo, uporno i bez milosti do samog vrha vlasti. A kada zasednu na vrhu, čitav politički sistem biva korumpiran patologijom. Jednom se domogavši vlasti oni postaju opasnost za sve čega se dotaknu. Njihova vladavina se najčešće završava opštom tragedijom jer vlast dragovoljno ne napuštaju ako su je već jednom osvojili, ne napuštaju je bez velikih žrtava i stradanja ponekad i planetarnih razmera.
O psihopatologiji koja dolazi sa najvišeg nivoa vlasti mogli smo se uveriti u ratnim devedesetim godinama. Takva psihopatija povremeno je dostizala razmere kakve znamo iz kinotečkih filmova i udžbenika istorije o Nemačkoj sredinom tridesetih i početkom četrdesetih godina. Naša, srpska psihopatija sa početka devedesetih potvrđuje kako čitava društva postaju psihopatska pod uticajem svakodnevne propagande, kontrolisanih medija i kvazipatriotizma, kada se psihopatija pretvara u državni projekat, podržan od uticajnih intelektualaca, crkvenih krugova i svemoćne vlasti. Naravno, psihopatije je bilo i u srpskom okruženju, ali masovne mitinge, podrške Vođi koji je na izborima pobeđivao sa 104 procenta glasača, paravojne formacije koje su predvodile osvedočene psihopate, to je ipak najvažnije obeležje tadašnje srpske politike na početku raspada Jugoslavije.
Kriminalna psihopatska politika spuštena sa vrha političke vlasti u narod, u mase, pravi je primer kako pojedinci delujući u ime svog naroda svaljuju na čitavu zajednicu kolektivnu krivicu, kako je uvaljuju u zločinačke poduhvate koji će na žalostan način obeležiti njenu noviju istoriju. To je poučna slika do čega psihopate, ljudi bez savesti, kako se psihijatrijski definišu, mogu dovesti čitave države, obeležiti ih kao parije među narodima i privesti do ivice moralne, političke i ekonomske kataklizme. Još uvek nedostaju stručne, detaljne analize ovog perioda, koje se neće baviti samo analizom jedne štetne i opasne politike nego i njenom psihopatološkom suštinom. Nama takva analiza nedostaje, a bila bi važna, jer bi objasnila na pravi način mnoge nerazumne postupke, mnoge strašne zločine, za koje se često, bez pravog pokrića govori i piše kako su „iracionalni“.
Danas
