Tolika sr.nja, a nigde toaleta!
Piše: Božidar Andrejić
Mnogima će ova (bezobrazna) rečenica zazvučati kao da se odnosi na opšte stanje ovdašnjih prilika.
Pa i jeste, kako ko uzme, ali ipak radi se o jednom posebnom, konkretnom stanju koje, naravski, doprinosi tom opštem. Pa ako hoćemo, govori i o trendu usta puna – ekologije.
Eto, proteklih dana dok su kreni-stani epidemiološke mere lavirale oko nikad neiscrpljene a besmislene teme ekonomija ili život, mogao se ponovo zapaziti problem iz naslova. (Uzgred, kad smo kod laviranja, prisetimo se da se tu skoro naš Vrhovni Sveznadar zalagao za otvaranje ugostiteljstva da bi ŽIVELA ta kafanska ekonomija, a samo koji dan potom energično bio protiv, pozivajući se na CIFRE SMRTI, doduše uz napomenu da smo i u tome bolji od OSTATKA sveta.)
Dosta okolišenja – istraživačko novinarstvo na terenu i u Bgd. i u ovom jednom manjem gradu pokazuje surovu činjenicu, a i to je KORONA KRIZA OGOLILA, kao i mnogo toga drugog – ako čoveka na ulici pritera bilo na veliku ili malu (naročito vlasnika prostate) nuždu, polunadrljao je. Kafići i restorani, po pravilu prilično gostoljubivi i raspoloženi za ovakve usluge – zakatančeni.
Klozetska alternativa su benzinske pumpe, jao pešacima, i uobičajen širi repertoar klozeta što se obilato koristi i kad nema korone…
Dakle, tesnaci između zgrada i iza njih, žbunjaci na neočekivanim mestima, pa i uz parkove, samonarasle gradske šume ako ih gradonačelnici ili zamenici nisu istrebili zarad samonaraslih i divljih investitora, ćoškovi i budžaci skrajnutih privremenih i često takođe divljih i samoniklih parkinga, prikrajci iza sklepanih garaža, pored započetih, pa da li privremeno ili trajno napuštenih objekata divlje gradnje, kraj urušenih i zažbunjenih manjih magacina i objekata koji nisu bili primamljivi pohlepi investitorske nadriarhitekture, među sasušenim stablima lanske ambrozije i pelina kraj kesama okićenih obala, u jendecima i jarugama kraj raskopanih i udarnim rupama prošaranih državnih, regionalnih, lokalnih i seoskih puteva, pred kućom na travnjaku, iz inata susedu s kojim si u svađi, u trnjacima pored vašarišta i grobalja…
Brojna su, ali stidna i rizična mesta za nužn(d)ni izbor izdajničkog stomaka ili prostate.
A sve to jer mahom nigde, pa ni u najurbanijim centrima nema, ne dovoljno, već gotovo uopšte nema – javnih WC-a.
Prebrojavajući one po Beogradu naći će se onih nekoliko po parkovima koji sporadično i nasumično rade.
A pitajući se da li dobro pamtim postojanje jednog u centru mog gimnazijskog grada, uvere me da me pamćenje nije izdalo: ali pre nego što je ukinut bio je adaptiran u – stomatološku ordinaciju.
Još gore, nema onog civilizacijskog i kulturnog osećaja da su uopšte potrebni.
I da ih ne mogu nadoknaditi nacionalni ili gradski stadioni.
Zaboravljeno je i nekad poštovano pravilo da kad čovek gradi kuću, pre kopanja temelja najpre obezbedi klozet / jamu i bunar.
Uz to, uvenuo je i onaj osećaj da ovo dvoje ne valja da budu jedan pored drugog.
Toliko o tome, a ako mislite da je to ta ekologija, slažem se!
(Danas)((
