BEOGRAD, 22. oktobar 2025. – Ima punih sedam godina od kada sam potpuno drugačijim povodom, na jednoj drugoj lokaciji u gradu, pročitao tekst, delimično tužan, delimično ljutit i poprilično buntovan, pretpostavljam, slično intoniran kao i ovaj koji sada izgovaram.
Samo što se tada radilo o oproštajnom tekstu pred zatvaranje Galerije grafičkog kolektiva na Obilićevom vencu, a sada vam se obraćam najavljujući ovom svojom izložbom početak rada nove galerije u okviru Muzeja devedesetih, dakle, rođenje jednog novog galerijskog prostora u Beogradu.
Verujem da je ovaj događaj, ne moja izložba već inauguracija novog kulturnog prostora, osmišljenog i realizovanog upornošću Dubravke Stojanović, Igora Štiksa, Dejana Ubovića, Ljudmile Stratimirović, da pomenem samo neke od „krivaca“, važno zapisati, kao pravu retkost, u dnevnik našeg višegodišnjeg posrtanja.
Izložba se sastoji od karikatura nastalih u poslednjih 13 godina, najvećim delom objavljenih u RADAR-u, manjim delom u NIN-u, kako se Radar nekada zvao, i vrlo malim delom u POLITICI, čiji naziv sa žaljenjem izgovaram.
Karikature su vam, manje-više poznate i voleo bih da ih večeras ne gledate kao na bilo kakvu promociju autora.
Molim vas da ih tretirate kao nastavak, drugačijim sredstvima, u zatvorenom prostoru, uličnih protesta i demonstracija protiv nemogućih uslova u kojima već dugo živimo, a kojima, takođe, neumorno prisustvujem.
Karikature su, takođe, mentalna terapija, dakle ne rezultat terapije, već sam terapijski proces, kojim sam podvrgao sebe samog i publiku željnu protivotrova, ne bi li lakše, svi zajedno, pregrmeli ova nesrećna vremena.
Pisana istorija, pokazalo se, podložna je svakovrsnim korekturama, naknadnim istinama i tumačenjima. Karikatura, s druge strane, svojom specifičnom formom i sadržajem ne dozvoljava tu vrstu manipulacije. Možete je spaliti ili na drugi način uništiti, ali ako preživi, nemoguće joj je tačkama, zarezima ili drugim znacima interpunkcije promeniti smisao i poruku.
Odavno sam se pomirio sa činjenicom da politička karikatura ne može da menja sisteme i ruši autokratske vlasti, ali sam zato, možda preambiciozno, dao sebi zadatak da nekim budućim generacijama što tačnije prenesem sliku i suštinu vremena u kome sada živimo.
Ponekad smešnu, ponekad iskrivljenu, ponekad preteranu, ali ubeđen sam, duboko tačnu u svojoj biti.
Pre dve godine izložio sam crteže drugačijeg sadržaja u novoj Galeriji grafičkog kolektiva, u ulici Dragoslava Jovanovića, dakle tačno preko puta ovog Pionirskog parka, koji će u istoriji, nažalost, ostati zapamćen kao Ćacilend.
Večeras predstavljam svoj buntovni opus u novoj galeriji, sa ove strane parka, pa zaključujem da polako opkoljavamo zgradu predsedništva u kojoj potpuno neprimereno i ničim zasluženo boravi glavni lik sa mojih karikatura.
Sledeći korak bi, logično, morao da bude, da svi zajedno, sa ili bez eksponata, omasovljeni studentima i građanima sa ulica Beograda, konačno uđemo u zgradu predsedništva i na ulicu izbacimo uljeze kojima tu nije mesto.
Možda zvuči kao karikatura, možda liči na neku od mojih karikatura, ali karikature su, s razlogom, postale mračno ozbiljne i realistične.
Hvala vam što večeras protestujemo zajedno!
(Govor Dušana Petričića na otvaranju izložbe 20. oktobra u Galeriji M90. Portal Forum mu zahvaljuje na ustupljenom tekstu)
