Svetislav Basara
USFRJ-otu ni u njenim najrigidnim danima nije bilo cenzure, u smislu institucije koja odlučuje šta se može, šta ne može štampati u novinama, prikazivati u bioskopima ili igrati u pozorištu.
A opet – osim u retkim, vrlo kažnjivim izuzecima – nikada nije štampano, prikazivano ni igrano ništa što bi izazivalo mrštenje SFR-jotovih državnih vrhova.
Pa kako je to bilo moguće? Lako. Evo kako. Svi su znali koje su teme zbog kojih bi se državni vrhovi namrštili, sledstveno niko – osim retkih koji su prolazili ko bosi po trnju – nije ni pomišljao da štampa, prikaže ili odigra nešto zbog čega bi se državni vrh namrštio.
Od sredine osamdesetih – dakle još za SFRJ-otovog vakta – već se moglo štampati, prikazivati i igrati praktično sve bez ikakve bojazni da će se neki od mnogih potonjih državnih vrhova namrštiti. Manjim delom zbog „demokratizacije“, većim delom zato što je potonjim državnim vrhovima pucao qwrz šta se štampa, prikazuje i igra.
I tako je to išlo sve dok se nije pojavila novoupravnica Ateljea 212 Gordana Goncić, koja sa suprugom Svetislavom tvori neku vrstu upravničke dinastije i koja je (prećutno) cenzurisala moj komad „Slatki život“, inače zastupljen u „Antologiji novije srpske drame“, dakle u dramskom best ofu XX veka. (Komad je napisan 1997)
Evo kako sam pod starost cenzurisan. Prethodni upravnik Ateljea 212 Novica Antić prošle godine je moj komad stavio na repertoar za 2024/2025. godinu, izabrao je reditelja, Milicu Kralj, Milica je uradila adaptaciju, napravila podelu i komad bi verovatno bio uveliko igran da na poziciju upravnika nije došla Goncićka.
Dobri običaji nalažu da prigodom smene novopostavljeni upravnik dovrši projekte koje je započeo prethodni. Goncićka nije eksplicitno rekla da neće postaviti „Slatki život“, ali je – pretpostavljam u strahu od reakcije s Najvišeg Mesta i gubitka parčeta ljeba – „Slatki život“ stavila na led, onako prećutno, dok se stvar ne zaboravi i dok ne završi u ropotarnici istorije Ateljea 212.
U strahu su velike oči. Garantujem da Visoko Mesto i većina srednjih i nižih mesta – osim možda Ane Brnabićke – ne samo da nikad ne bi pogledali predstavu nego nikad ne bi ni čuli da je u Ateljeu 212 odigran moj komad „Slatki život“.
Sve da su i Visoko Mesto i sva ostala mesta pogledali predstavu, ne bi videli ništa što u mojim proznim i dramskim tekstovima nisu čitali i gledali već nekoliko decenija, tj. ako su čitali i gledali, u šta čisto sumnjam. Naime „Slatki život“ je komendija apsurda koja se sprda sa opštim mentalitetskim mestima, ideja komada je da nasmeje, a ne da izvodi (para)političke burgije. Za to mi služi „Famozno“.
Ne mogu garantovati za tačnost informacije, ali podozrevam da je uzrok Goncićkine cenzure bila Milica Kralj, sjajna rediteljka i dama koja povremeno kritikuje Visoko Mesto, pa se Goca u strahu da bi „Slatki život“ u režiji Milice Kralj mogao strmopizditi Visoko Mesto odlučila na cenzuru. Ne znam šta da kažem, osim da Visokom Mestu preporučim da Goncićki pošalje SMS s porukom: „Hvala, Goco, spasla si mi vlast.“
Naredna kolumna Svetislava Basare biće objavljena 31. marta zbog odlaska autora na odmor.
Famozno, Kurir, 5. mart 2025.
