Kain i kainisti

„Poslije govoraše Kajin s Aveljem bratom svojim. Ali kad bijahu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svojega, i ubi ga./…/ A Bog reče: šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni.“ (Postanje, 4, 8; 10)

Nenad Ž. Petrović, književnik 

Dubinska psihologija poslužila se mitološkim i biblijskim predanjima kako bi objasnila ljudske nagone i nastanosti. Jedan od najpoznatijih takvih pokušaja vezan je za Zigmunda Frojda (Siegmund Freud) i njegovo tumačenje Edipovog kompleksa. Manje je poznato u široj javnosti da je jedan od njegovih sledbenika Leopold Sondi (Szondi) uzeo za objašnjenje porekla  zla i ubistva  motiv Kaina i Avelja iz Biblije.

Postoje osobe, otpilike oko 20% populacije, koje imaju u sebi „kainov nagon“. Većina od njih su dobro zakamuflirani „socijalnom maskom“, društvenim obzirima i civilizacijom te više ili manje uspešno skrivaju svoju mrziteljsku i ubilačku narav. Najgore je što do psihijatara stižu oni „niži“ kainisti koji se zbog nepodnošljivih duševnih tegoba i griže savesti javljaju lekaru ili su pak hospitalizovani tek pošto su počinili zločin ili ga pokušali. Najgore je, tvrdi Sondi, što oni kainisti koji su na vrhu društva: političari, profesori, intelektualci, novinari, umetnici… ostaju dobro sakriveni a suštinski oni nanose najveće zlo narodima i čitavom čovečanstvu. Dok obični mali kainisti nanose pojedinačno zlo sebi i svojoj okolini dotle ovi „vrhunski“ kainisti nanose štete kolektivitetima. Kako se prepoznaje kainista?

Anamneza: Osoba puna egoizma i narcizma, bolesno sujetna, tip prepredenjaka, klevetnik koji ruži svakoga a sebe uzdiže, manipulant… Težnje su mu vlast proširena do neograničenih razmera, bogatstvo i uvažavanje, strahopočitanije mu godi iznad svega, uživa da pokazuje moć i  ponižava svakoga koga može a to su svi na lestvici ispod njega. Njegov bezmerno napumpani Ego pothranjuje okolina koja mu laska a sastavljena je od parazita i hohštaplera koji mu se ulizuju jer je moćan i pun para. Rečju, koriste ga dok mogu. (Treba li uopšte reći da čim osete da ovaj pada okreću mu leđa i odriču ga se.)  Sa druge strane našem egomanijaku/kainisti čankolizi trebaju da mu potvrđuju osećaj veličine i neograničene moći. Težnja mu je: „Sve biti, sve imati, sve znati.“ On ne trpi prigovore i sve zna bolje od drugih.

Dijagnoza: Manično-depresivan tip sa ubilačkim i/ili suicidalnim porivima. Obično je u porodičnoj etiologiji imao epileptičare, ubice ili samoubice, incest ili homoseksualizam. Najčešće  i sam ima nešto od navedenog  što skriva kako od drugih tako i od sebe (nije mu rasvešćeno). Kako kainista, bilo da je mali ili veliki, čini zločin?

Kada je afekt doveden do svog paroksizma (vrhunca) tada bolesnik gonjen neodoljivim nagonom vrši ubistvo lično ili sa pozicije moći organizuje da ubistva čine drugi pojedinci, čitavi kolektiviteti. Postoje slučajevi kada bolesnik iz nekog razloga ne može da svoju mržnju i agresiju ispolji prema spolja (prema stvarnom ili izmišljenom neprijatelju koga mrzi jer mu zavidi) te se tada okreće prema sebi i ranjava se ili se ubija. To je zamena za ubijanje drugog (pojedinca ili kolektiviteta) bilo stoga što nema na kome da iskali ubilački poriv, bilo što mu to neka jača sila i okolnosti ne dopuštaju, bilo što mu moralni nagon (savest) tako nešto preči. (Poslednji razlog je najmanje prisutan.) Tada se kainista od silne muke i besa ubija ili sa sadomazohističkim uživanjem nanosi sebi  patnju i ozlede ili se sa nekom perverznom nasladom svojevoljno spušta u društveno blato u znak protesta! Protiv nepravde koju mu je učinio strogi otac, posesivna majka ili čitav svet i svi drugi koji postoje na svetu. Poslednje se u psihijatriji zove nostalgie de la boue (nostalgija za kaljugom). Kako psihijatar prepoznaje kainistu koji je dobro društveno zakamufliran i nalazi se u vrhovima društva?

Iako se trudi da odglumi prisebnost i staloženost (one na vlasti  učitelji glume i psiholozi obučavaju u veštini body language)  kainistu kad padne u zanos i izgubi samokontrolu odaju grčevi facijalnih mišića, posebno mišići vilice koji pokazuju ukočenost. Podrhtavaju mu usne i vilični mišići. Još više, melodija jezika ga odaje. Normalni tok rečenice je isprekidan, on nepotrebno naglašava veznike i nevažne reči u rečenici. U govornu kamuflažu kainiste na vrhu spada i svečan, propovednički, mesijanski ton u situacijama kada  je izlišan. Držanje i ponašanje ovakvog kainiste je preterano šarmantno i prevarantski ponizno kada je pred osobama kojih se plaši i od kojih ima nešto da očekuje. Kako ipak ovi tipovi uspevaju?

„Činjenica da car ili kralj, političar ili vođa sa sumanutom idejom o svojoj veličini uspeva da za svoje najsramnije postupke svuda u svetu, u svim epohama, mobiliše milione ljudi i oduvek je sposoban da ih podstakne da čine zločinačka dela, jeste i uvek je bilo moguće zbog činjenice da se i takozvani „narod“ delimično sastoji od skrivenih kainista. Ovi ultrašovinisti i rasisti su samo čekali, kamuflirani u „patriote“, da konačno zaštićeni ižive svoje kainističke porive. „Masa“ po sebi je već pogodno kamuflažno ruho, u kome kainist može da se sakrije, jer masa ukida ličnu odgovornost.“ (Leopold Sondi, Kainov kompeks.)

Sistem u kome neodgovorna anonimna masa spuštanjem listića izabira sebi slične dušu je dao za ustoličenje kainista i kainizma. Da se ne govori o tome kako vam  neko uticajan i moćan   iz zemlje ili inostranstva može instalirati histeričnu budalu na vlast tako što se milioni investiraju u njega i njegove,  puste ga u sve medije dok ga drže u šakama time što  imaju nešto čime ga mogu kompromitovati.

Konačno, teoriji profesora Sondija dodajemo da osim suicidalnih pojedinaca kainista po našem mišljenju postoje i suicidalni kainistički kolektivi: poznata su ritualna samoubistva članova fanatičnih verskih organizacija od kojih je poslednje za koje znam iz sedamdesetih godina prošlog veka u prašumi Gijane kada se više stotina sledbenika  „Prečasnog Džonsa“ u istom času otrovalo. Ali, mene zanima nešto drugo: Uzmimo npr. neki kolektivitet (narod) koji decenijama živi pod jakom frustracijom koju mu neprestano odozgo pothranjuju da je žrtva (a nema sumnje da je u nekim vremenima zaista bio žrtva); pa je taj takav mučenik-narod zaveden od kainista na vrhu  nahuškan i poveden  u osvetnički revanš za zlo nad sobom tokom koga  je on počinio zlo nad drugima a da zlo bude najveće pritom izgubio ratove. Neće li on proći kao kainista iz Sondijeve teorije – u nemogućnosti da mržnju i agresiju iživi prema spoljašnjem entitetu  koga mrzi jer mu zavidi što ga je pobedio u ratu i stekao međunarodno uvažavanje –  koji se od muke i besa  okreće prema sebi i ranjava se ili ubija? Kainisti na vrhu dovode milionsku masu malih kainista do samouništenja? Jer nemaju više prema kome spolja da iskale  agresivnost pa se okreću jedni protiv drugih i proždiru se na zluradost vaskolikog sveta koji u tome vidi logičan i zaslužen kraj jedne mržnje, zavisti i manije veličine?

(Autor je član Predsedništva Građanskog demokratskog foruma)