Ретроспектива истакнутог редитеља и сценаристе Лордана Зафрановића, поводом 60 година његовог уметничког стваралаштва, биће одржана у Југословенској кинотеци од 3. до 5. децембра, у присуству аутора, а улаз на све пројекције је слободан.
Управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић захвалио је Зафрановићу што је „одабрао да овај значајан јубилеј обележи у нашој институцији“ и најавио да су на програму филмови које је београдска публика ретко имала прилику да види.
„За ту прилику смо допремили у Београд неколико филмова из Хрватског државног архива. Један фим смо добили од Чешке телевизије. Програм ће почети разговором са Зафрановићем (3. децембра у 19,30 сати). Уводну реч даће директор Кинотеке Југослав Пантелић, а модератор ће бити Наташа Мишковић, која је дала велики допринос у организацији ретроспективе“, рекао је Вујовић на конференцији за новинаре 1. децембра.
Прве вечери биће приказано седам кратких играних и документарних филмова које је Зафрановић снимао још шездесетих година – аматерски „Прича“ (1963), „Дневник“ (1964), дипломски „Недеља“ (1969) и други. Уз краткометражна остварења 4. децембра биће приказан и дугометражни играни филм који је Зафрановић снимио током егзила у Чешкој 1995. године „Lacrimosa (Освета је моја)“, а 5. децембра и телевизијски филм из периода Југославије „Филм о гостима и радницима“ (1977).
Зафрановић је истакао да је то за њега изузетан догађај јер се враћа у далеке шездесете, додајући да је први, данас изгубљени, филм режирао 1962. године.
„Посебно ми је драго што се ово дешава у Југословенској кинотеци, зато што смо у оно време ми у Кино клубу Сплит имали „филмски понедељак“ када су приказивани искључиво филмови Кинотеке. У тој селекцији сам гледао готово комплетни неми филм, као и касније звучне које смо наручивали. Један изузетан аматерски аутор из оног доба Иван Мартинац студирао је у Београду архитектуру и био члан Кино клуба Београд. Он је знао све те филмове и правио нам је програм за гледање у оквиру великог кино курса“, присетио се Зафрановић.
„За статус мајстора аматерског филма, што је интернационална титула, требало је да направимо 25 филмова, свако од нас који смо добили ту титулу, а било нас је двадесетак из кино клубова у Београду, Загребу, Љубљани, Сплиту. Од мојих 25 филмова видећете три. Иначе их је остало само десетак, остали су се изгубили по фестивалима, више не знам где су“, рекао је Зафрановић.
Програм отвара његов други филм „Прича“ (1963), сниман на осам-милиметарској траци, црно-бело. „Вероватно ће бити занимљив за историчаре филма. Увек размишљам о томе да филм има нешто више од сто година и да је тај феномен у једном пионирском периоду, а да ће за 100-150 година наши филмови бити нека врста археологије. Све ово што сада радимо је врло одговорна делатност. У суштини филма ће увек бити то да ће он остати нека основа за наредне генерације да виде какви смо били, како смо се одевали, какве смо наочаре носили, чиме смо се возили. Има и духа унутра, има неке енергије и што је најважније – на који начин смо мислили. Да нисмо били тупи, да смо живели у једном цивилизираном окружењу“.
„Мислим да филм сведочи и сведочиће какви смо заправо били. Јер филм, поред тога што се диже у неку уметност, јесте ипак једна реална слика друштва. Зато су ова Кинотека, и све кинотеке у свету, страховито важне“, истакао је Зафрановић.
Напоменуо је да ће овај прогам и њему самом бити интересантан, јер дуго није видео те аматерске филмове. „Након њих следи један пробој новог, професионалног филма. Ми смо тим кратким филмовима освајали неке слободе које до тада нису биле могуће. У том првом периоду били смо полу-аматери, створили смо неке професионалне мале кућице унутар Кино савеза Хрватске, ту смо добили прва средства од фондова и могли смо да радимо на 35-милиметарској траци. Ти су филмови мање-више добро прошли код публике која је онда била луда за кратким фимом. На темељу тога смо добили и стипендије за академије, студирали, вратили се и почели да радимо професионалне филмове“.
„Почеци у аматерском филму и први професионални филмови врло су ми драги као покушај да се изађе из окоштале кинематографије каква је била она службена. Ми смо били једна всрта анархиста, хтели смо да мењамо ствари. Ти филмови су негде на пола пута, наравно да нисмо могли све до краја, била је контрола, а и нека самоконтрола, али су ипак у естетском смислу били нешто друго, а и по темама“, рекао је Зафрановић.
Како је додао, његови филмов „Валцер, мој први плес“ и „Аве Марија“ били су „оцењени са нулом јер су застрањивали“.
„Нико ми није објаснио шта значи застрањивање, али је свакако било нешто негативно. „Валцер“ је био о плесној школи. То је нешто нормално, сви имају матуру, а за матурски плес се мора научити валцер. Била је та плесна школа у Сплиту у коју си морао да уђеш, а то је била једна врста куплераја и ту си добио прве лекције. „Аве Марија“ је сторија која се десила стварно и препричавана је у мом родном месту на Шолти. Неки дечак који је убио козу обојио се у црвено. То црвено је значило да убијам боју комунизма, то је једноставно било несхватљиво за то време. Тако су та два филма имали проблеме са идеологијом у оно време“.
„Ми смо ту идеологију покушали да мењамо, што би уметност и требало да ради – да разбија каноне, било грађанске било идеолошке“, истакао је Зафрановић.
За дипломски рад на академији ФАМУ у Прагу снимио је филм „Недеља“. Засновао га је на свом првом, истоименом филму из 1962. који је био приказан на фестивалу у Сарајеву.
„Тада је Жика Павловић добио прву награду у играној секцији, а ми другу. То нам је пуно значило, била је конкуренција између Кино клуба Сплит и Кино клуба Београд. Тај филм „Недеља“ је изгубљен. Била је само једна копија. Требало је да се у лабораторији пребаци са 16 на 35 милиметара и неко је то украо. Долазила је и полиција, али филм није нађен. Мада, не значи да се једног дана неће појавити“.
„Недеља“ из 1969. године „исто је проглашена за црни филм. Могао се приказивати унутар џаве, али вани никако, била је и та врста цензуре“, рекао је Зафрановић.
У ретроспективу је уврштен и каснији филм „Гости и радници“, који је исто имао проблем с цензуром. „То је једна комедија, коју је написао Мирко Ковач, у којој смо на неки начин исмејали самоуправљање. Био је забрањен. Много касније приказан је на фестивалу у Мотовуну у програму забрањених филмова“, рекао је Зафрановић.
Одговарајући на питање како сагледава свој опус, Зафрановић је изјавио да „има горак укус, јер је увек нападан и на крају морао да емигрира“. Присетио се како је с негативом документарног филма „Тестамент“ (о Јасеновцу и суђењу Андрији Артуковићу) деведесетих година, када је у Хрватској нападан као издајник у служби српске пропаганде, „у задњи час кренуо колима у Љубљану“, а потом у Аустрију и Чешку, где је филм довршен.
„Филм је спасен, али су моји родитељи у Сплиту страдали. У једном часу сам схватио да сам у та кола за Љубљану ставио фим, а не свог сина. Био је то час отрежњења. Морате пазити на друге кад нешто радите. Дуго сам имао осећај јаке нелагоде да неко може да страда због тога што се бавите филмом и хоћете истину“, рекао је Зафрановић, додајући да је у том периоду размишљао да напусти филм и окрене се сликарству.
„Тај осећај нелагоде је временом ослабио, јер је филм тако привлачан медиј. А ја се никад нисам бавио политиком, политика се бавила нашим филмовима. И данас је слично. Можеш радити у оквиру онога што ти даје власт или те нема“, изјавио је Зафрановић.
О условима рада у некадашњој Југославији рекао је да је било репресије, али је било и излаза, те навео пример Живојина Павловића који је када је имао проблема у Србији отишао да ради у Словенији.
„Ја сам из Хрватске дошао у Београд. Ово је једино место где могу да на свом језику правим филм. У Хрватској не постојим. Требало би да они обележе мој јубилеј, али нико се није сетио“, рекао је Зафрановић, додајући да иначе живи у Чешкој.
На ретроспективи ће бити приказан и филм који је снимио у Прагу „Lacrimosa (Освета је моја)“ (1995).
„Добио сам важне награде у тој земљи, Златни екран за „Окупацију у 26 слика“ (1978). Ценили су ме. Понудили су ми сценарио према причи Отокара Халупке, о једном интелектуалцу који се не сналази при преласку из социјализма у демократију“. рекао је Зафрановић.
Како је испричао, приказао је то као прелаз из једног система контроле у други, где нас стално снимају и можда ће једног дана и наше мисли видети на полицијском екрану. Филм је напала службена критика, не због естетике, него због идеје“.
„Говорили су да није могуће да у демократији полиција тако контролише ствари. А показало се да може. И то пуно више него некада“, изјавио је Зафрановић.
Izvor: Jugoslovenska kinoteka
