Glavna karakterna crta Srba svih i svuda – kojom se još i ponose – jeste da uglavnom pojma nemaju šta rade, da to što ne znaju da rade, udarnički rade i da neodustajno očekuju da iz tog nemanja pojma kud bi šta bi, šta uraditi i kud se denuti proizađe vlažni san generacija i generacija – „bolji život“.
Svetislav Basara
Tako se mic po mic došlo do stanja da se više – sve i da se hoće – ne može ništa uraditi, bar ništa pametno, što zavedene srbske plemenske zajednice uopšte ne sprečava da udarnički rade, ali nekako u mestu, na leru, naprazno.
Šta, recimo, radi šatorsko vikend-naselje ispred Kozačke narodne skupštine i obližnje etno-selo mobilnih nužnika. (Kao čovek klozetskih metafora, preporučujem Ljilji Smajlovićki turistički obilazak.) Šta, nadalje, rade anarhisti/anarhosindikalisti u okupiranoj dvorani Kulturnog centra Beograd, šta radi studentarija po „oslobođenim“ fakultetima. O tome – i još koječemu – možete se obavestiti iz izveštaja koji je sačinila moja najbolja (i najtajnija) obaveštajna oficirka, žena za specijalne zadatke, u ovdašnjoj bezbednosnoj zajednici poznata kao Srpska Mata Hari (čije pravo ime i rezime ne znam čak ni ja, kamoli redakcija).
Evo šta piše u Matinom strogo pov. izveštaju: „Dve polovine iste jabuke, sublimirano. Tuga, siromaštvo i jad u Ćacilendu, a na ostalim mestima pseudoznanje i oholost. Na ulazu u PMF piše: Pamtimo i ko je ćutao, a na malom ulazu srp i čekić i ostalo, pa posle dva prekrečeno. Sve u svemu, na svim mestima, šaka jada ljudi.“
Nastavak izveštaja: „U Ćacilendu puno socijalnih slučajeva, verovatno ima ponešto da se pojede i popije, a kod studentarije se istovaruju iz pikapova tone ‘koka-kole’, sokova, hrane, Ćacilend očišćen, nema smeća i ne smrdi kao što govore, u šatorima samo plastične stolice i ležaljke. I naravno – nigde politike.“
Mata je u obilazak Ćacilenda išla maskirana u Jovanu Jeremić, a studentske oslobođene teritorije je novinarski izražavala perušena u Lori Anderson. Svugde je nailazila na dobar prijem u javnosti.
Ima ovde poprilično zajebancije, ali rečenice pod navodnicima su doslovni transkript poruke koju mi je – posle obilaska inkriminisanih lokacija – kroz viber, moj prozor u svet, ubacila prijateljica (ime i prezime poznato redakciji) koja (s dobrim razlogom) ne veruje medijima ni jedne od zavađenih plemenskih zajednica i koja je htela da svojim očima vidi šta se događa.
A kao što vidimo, ne događa se ništa. Ali se zato udarnički ne događa. A za to vreme Beograd svakim danom postaje sve neprohodniji, sve zagušeniji, a u grad s „najboljim provodom, najboljom hranom i najlepšim devojkama dolazi sve manje turista – pitanje je da li će i onaj naš Marsovac doći na doček Nove 2026. godine – promet svima i svuda opada, neka potuljena napetost narasta, što se obično događa pred strmopizd u 3LPM.
Ali strmopizda neće biti. Sve se već strmopizdilo. Saborno smo poslušali prvi deo saveta Alfreda Žarija da treba što više rušiti, ali nismo hteli ni čuti za drugi deo Žarijevog saveta da treba što više rušiti da bi se što više gradilo.
Kurir, 17. maj 2025.
