BEOGRAD,16. maja 2022. – U Domu omladine večeras je predstavljen novi roman Ivana Srdanovića Zar je to ljubav o kome su, pored autora, govorili Zoran Stefanović i Adrijan Sarajlija.
Roman Ivana Srdanovića Zar je to ljubav? je sa humorom ispričana priča o potrazi formule ljubavi u okvirima izmišljene „kvantne psihofizike“. Radnja se, navodi u recenziji Dejan Ajdačić, dešava u uslovno savremenom dobu i čudesnim onostranim prostorima. Živi su likovi genijalnog ili ćaknutog naučnika Zarkova i njegove privlačne ćerke Cefeide koji uz pomoć zaljubljenog pomoćnika Mikajla vodi profesorove zvanice na večeru u „prvu naučnu ekspediciju u smrt“ i nikada ranije ispitani „veliki ljubavni sudarač“. Smešni su opisi spoznaje gostiju da će umreti od gljiva persefone – povratnice. Priča je građena kao Mikajlova rekonstrukcija šta se desilo sa „mortenautima“ tokom dva sata koliko su oni bili na onom svetu do povratka u stan Zarkova, iako se nekima činilo da su na onom svetu bili mnogo duže u vlasti Cefeidine bake starice veoma mladolikog izgleda. U završnom delu knjige posle povratka mortenauta prikazuje se neočekivan rasplet njihovih ličnih sudbina. Pitanje identiteta zaljubljenih i potpunog predavanja voljenom biću se u finalu knjige
opredmećuje i kroz staroindijsku priču o ljubavi. Pitko i čitljivo napisan roman sadrži jednostavnu, ali zanimljivu radnju, ali dobro izgrađene i uverljive likove koji su „svoji“ i na ovom i na onom svetu.
„Zajednička nit za autora je istraživački estetsi opus“, rekao je Stefanović na početku na šta je autor odgovorio da mu ja svaka knjiga „pokušaj da uradim mali iskorak“ Da li mu je važnija priča ili svet? Srdanović kaže da je svet ovog romana „sasvim drugačiji“.
Adrijana Sarajliju je ova knjiga „oraspoložila“, dodajući da su hibridna vremena kako bi kazali političari, a roman govori da „i posle smrti ima života, jer tu je – ljubav“. Knjiga daje optimizam da će na kraju sve – biti u redu, otkrivajući deo svesti koji to govori. „Ovo je knjiga od koje ne boli gava, sve je lepršavo i pisac vodi u ravan u kojoj on prikazuje svoj svetonazor.
Autor je pak zahvalan Galileju koji je napravio ideju o kretanju a sledeća ideja došla mu je od Ajnštajna, „koji je uradio jedan misaoni eksperiment u kome je zamislio sebe kako putuje brzinom svetslost i pogledao se u ogledalcu, shvativši da je svet jedan zatvoreni sistem“. Srdanović je rekao da je dok je bio u Vojsci (JNA) u njegovom ogledalcu video Natali Vud, a njegov lik Cefeida „je žena koja je u stanju da zakrivi ljudske misli, što je znak da je duhovni svet dosta ograničen“.
Knjiga, napominje Sarajlija, oslobađa čitaoca stalnog nagona za životom i posedovanjem, vraćajući nas onom iskonskom, knjiga daje razmišljanja čoveka koji je veoma učen i promišljen.
Srdanović naglašava da je „lepota najčešći izazov ljubavi i zato, iako bi nam se misao mogla usporediti sa brzinom svetlosti,ona ne može ići pravo jer – ima mnogo stvari koje će je privući“.
D. B.
