Milan Ćulibrk
Sve kritičare predsednik je zamolio da „ne pričaju gluposti“, neke je nazvao i „plagijatorima“. Verujem da nije mislio na Sinišu Malog, jer je „brzinom munje“, umesto argumenata, sipao neistine
Sumirajući rezultate iz 2022, predsednik Srbije poručio je naciji da „ne možemo da ne budemo zadovoljni, jer imamo rast BDP-a između 2,3 i 2,5 odsto, uprkos tome što smo dve prethodne godine bili prvi u Evropi, pa je naša osnovica bila viša, a uspeli smo da podignemo plate i penzije najviše u Evropi i mislim da samo jedna zemlja može po tome sa nama da se poredi, uprkos tome što su svi drugi bili suočeni sa stopom inflacije, koja je bila veća ili jednaka inflaciji u Srbiji“. Predsednik se pohvalio i stopom javnog duga od 55 odsto BDP-a, po čemu smo „u prvih pet zemalja Evrope“.
Tako Srbija stoji ako je verovati čoveku koji „argumente sipa brzinom munje“ ili onima koji su ga filovali „argumentima“, koje je servirao između praznika, u nadi da će neko punog stomaka i ovu papazjaniju lakše svariti. A znaju da i nema baš mnogo „nevernih Toma“. I da i najveći neverni Toma ćuti otkako je, o našem trošku, smešten u državnu vilu na Dedinju.
Istina je, međutim, da je predsednik ovoga puta otišao i korak dalje. Kao kada je rekao da u SAD „svakih deset sekundi pogine po jedan perač prozora“. Jer, dok su svi u Evropi bili suočeni sa većom ili bar istom inflacijom kao Srbija, na sajtu Trading Economics lako se može videti da su u čak 28 od 44 evropske države cene rasle sporije. Pri tome je u 17 država inflacija bila jednocifrena (Švajcarska, Lihtenštajn, Albanija, Kipar, Danska, Farska Ostrva, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Island, Irska, Luksemburg, Malta, Holandija, Norveška, Portugal i Španija), a rast cena manji od 15,1 odsto bio je i u Velikoj Britaniji, Sloveniji, Austriji, Belgiji, Rusiji, Hrvatskoj, Švedskoj i „onome što se naziva Kosovom“. Elem, „jednaka ili viša stopa inflacije od Srbije“ postoji u samo 15 evropskih država, s tim što se u Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, BiH, Bugarskoj, Češkoj, Estoniji i Crnoj Gori kreće u rasponu od 15,4 do 17,6 odsto, a ubedljivo je najviša u Turskoj (64,3 odsto).
Istina je, takođe, da Srbija nije nikada imala najveći rast BDP-a, jer je on 2022. bio 8,9 odsto veći nego 2019, dok je u istom periodu BDP Irske povećan 31,5 odsto. Uzaludan je i pokušaj predsednika da usporavanje rasta opravda tvrdnjom da smo „dve prethodne godine bili prvi u Evropi, pa je naša osnovica bila viša“. Kako, ako je nama „osnovica“ 2020. pala 0,9 a irska porasla 6,2 odsto, da bi sledeće godine Irska rasla duplo (13,6 prema 7,2 odsto), a lane i četiri puta brže od Srbije (9,0 prema 2,3 odsto)? Na stranu što je, prema podacima Svetske banke, BDP po stanovniku u Srbiji 9.230, a u Irskoj 100.172 dolara, skoro 11 puta veći.
Istina je da, prema podacima Trading Economics, manji javni dug od Srbije početkom 2022. ima ne pet, već 20 država Evrope – Estonija, Rusija, Bugarska, Luksemburg, BiH, Moldavija, Belorusija, Danska, Švedska, Švajcarska, Turska, Češka, Norveška, Litvanija, Letonija, Rumunija, Severna Makedonija, Holandija, Poljska, pa čak i ratom zahvaćena Ukrajina. Udeo duga u tim zemljama kretao se u rasponu od 18 do 54 odsto BDP-a, s tim što je, prema najnovijim podacima Eurostata, do kraja drugog kvartala 2022. većina članica EU smanjila udeo svog duga u BDP-u.
Šta tek reći o platama? Iako je prosek za 2022. dogurao na 627 evra, realno su, prema podacima Ministarstva finansija, plate porasle samo 2,3 odsto. S tim što više od polovine zaposlenih zarađuju manje od 492 evra, jer je medijalna zarada u poslednjih godinu dana povećana sa 50.000 na 57.810 dinara, za koji promil više od prosečnog rasta cena. Istovremeno, prosečna neto plata u Crnoj Gori je prošle godine porasla 33,9 odsto, sa 531 na 711 evra. S obzirom na to da je u Crnoj Gori inflacija 17,5 odsto, tamo su realne zarade povećane oko 15 odsto, šest i po puta više nego u Srbiji. Iako nas vlast u Srbiji neprekidno uverava da smo po platama odavno pretekli Crnu Goru.
„Meni je drugi predsednički mandat i nemam potrebe da prikrivam činjenice od naroda“, rekao je Aleksandar Vučić. Možda će nam jednog dana otkriti zašto onda to, ipak, radi. A obećao je i da se neće „smiriti“ dok nam BDP ne dostigne 100 milijardi evra, „a onda će neki drugi preuzeti dužnost (predsednika)“. Uh, šta ako to misli ozbiljno? Kao i kada je kritičare zamolio da „ne pričaju gluposti“, nazivajući ih „plagijatorima“. I ni po jada da pored njega sve vreme nije sedeo Siniša Mali.
Istina je, osnovano sumnjam, da predsednik nije mislio na Malog kad je „plagijatorima“ poručio da ućute i da mu ne kvare novogodišnju i božićnu bajku.
(NIN)
