Ivana Šundić Mihovilović
Jedna od osobina Aleksandra Vučića je da igra ulogu žrtve, kaže u razgovoru za Danas Agim Musliu, stručnjak za bezbednost i direktor Instituta za studije hibridnog ratovanja „Oktopus“ iz Prištine.
U nedelji kad je A. Vučić negirao da je nosio oružje, već, kako je kazao, kišobran tokom opsade Sarajeva, usledila je fotografija srpskog predsednika sa panela o Zapadnom Balkanu gde je sedeo izdvojeno od svih lidera i sam. Da li je ovo, po vašem mišljenju, marketinški trik u skladu sa retorikom “svi nas napadaju”, “vrše pritisak” ili eventualno poruka domaćina a vezano za status ugleda Srbije i lično Vučića u svetu?
– Ovo obično sledi nakon pokušaja da se iz nekog razloga fabrikuje žrtva, počevši od toga da je on sam zlostavljan od strane drugih ili da manipuliše drugima. U političkom kontekstu, igranje uloge žrtve dolazi u slučajevima kada on ne uspe da proizvede afirmativne vrednosti. Upravo je to razlog izolacije Vučića, ne samo u Davosu, već i na drugim važnim samitima.
S druge strane, ovim uspeva da ubedi srpski narod da je to Evropa koja nas „ne voli“.
*Šta se zapravo ovim postiže?
– Stvaranjem ovakvih slika, Vučić, putem narodne reakcije, pojačava rusofiliju u Srbiji. Njegov govor tela, njegovi izrazi lica govore mnogo na bilateralnim i multilateralnim sastancima. On je majstor propagande i dobar glumac.
Ali uloga koju je izabrao je veoma loša. On, kao da želi da igra u moskovskom „Boljšoj” teatru, zaboravljajući da igra u pozorištima Evrope. Dakle, i u dramaturgiji se stilovi pozorišta razlikuju, a kamoli u političkim i diplomatskim odnosima. Pogotovo od početka ruske agresije u Ukrajini, kada je Putin pokazao svoje tiranske ambicije. Takav Putin ne može da ima evropske saveznike koji vole demokratiju. Ili, obrnuto: Vučić više ne može da kaže da je odlučan da prigrli evropske vrednosti, a da je istovremeno i saveznik Vladimira Putina.
Dakle, mislim da Vučić pokušava da se predstavi kao žrtva Zapada, kako bi u Srbiji održavao što više proruski sentiment, koja u političkom smislu, posebno među Evropljanima, nekako povećava cenu samog Vučića. Dokle god može da igra ovu ulogu, biće predstavljen kao žrtva.
Srpski dobrovoljci odlaze na ukrajinsko ratište da se bore na strani Rusa. Potom Vučić “moli” Rusiju da obustavi napore da regrutuju Srbe za rat. Zatim vlada Srbije obelodani da šalje Ukrajini opremu za održavanje energetskog Sistema a ne uvodi sankcije Rusiji. Da li je i ovo jedna od “uloga” nesuđenog glumca da se Zapadu prikaže u boljem svetlu i opravda ulogu koju su im namenili -“lidera u regionu”?
– Vidite, kada sam ranije govorio o ulogama, moramo da shvatimo da je uloga samo na sceni, ili pred kamerama. Čak i u ovom slučaju, igra je za medijske naslove, znači to je uloga. Ali lideri rade svoj najveći posao iza kamera.
Prevare su te za koje je Vučić rekao da “moli“ Ruse da ne regrutuju Srbe za rat u Ukrajini. Institut “Octopus“ koji vodim ima neke nalaze koji govore da su upravo ljudi bliski Vučiću prvi krenuli u borbu u Ukrajinu, od 2014. Jedan od njih je Dejan Vujić (sa kojim Vučić ima i zajedničku fotografiju), jedan od velikih pristalica SNS-a.
Vujić je bio jedan od najuticajnijih ljudi na početku rata na Krimu, uz Dejana Berića, koji je i dalje sa Rusima na okupiranim teritorijama Ukrajine. Ima i drugih slučajeva, na primer Radomir Počuća, koji je bio u sastavu MUP-a Srbije.
I na ovom polju Vučić je nepošten. Način na koji je ovaj put “molio“ Ruse je kao i vreme kada se žalio da su mediji, koje on zapravo kontroliše, previše proruski orijentisani. Ovo je paradoks. Možda neki od zapadnjaka i dalje veruju u njegove priče, ali mnogi drugi dobro znaju da Vučić samo pokušava da prevari.
Ukrajina je od 2014. tražila samo pomoć od Srbije – da spreči srpske dobrovoljce da se bore uz Ruse. Vi znate da je Ukrajina poslala dugu listu Srbiji za ove Srbe.
Dakle, Ukrajini nisu potrebni srpski energetski sistemi. Srbija ne treba da nanosi štetu Ukrajini, koja joj i dalje nanosi štetu ljudima u ratu.
Imajte na umu, jedna od najstrašnijih ruskih paravojnih jedinica je Vagner. I u ovoj jedinici, od početka rata u Ukrajini, bilo je Srba. Jedan od njih se davno traži iz Ukrajine. To je Davor Savičić, koji je takođe bio u ratovima bivše Jugoslavije u tadašnjim paravojnim jedinicama. U stvari, postoje velike sumnje da je on i jedan od egzekutora slučaja “Panda” u Peći, 1998. godine, kada je ubijeno šest mladih Srba, u kom slučaju je krivica za ubistvo prebačeno Albancima.
A kako da se veruje Vučiću da je iskren, kada traži zabranu srpskih boraca u Ukrajini, kada još ništa nije uradio sa slučajem “Panda”, za koji je pre skoro 10 godina obećao da će biti vrlo brzo rešen?!
Kako se može verovati Vučiću da ne voli grupu Vagner, kada se njegov sin Danilo slikao sa predstavnicima srpske ekstremne desnice, među kojima je Damnjan Knežević, glavni Vagnerov propagandista u Srbiji.
Međutim, ovo je Vučić! Nisam uopšte iznenađen, ali sam iznenađen pre svega srpskim narodom, a potom i nekim zapadnim zemljama.
Kažete da ste iznenađeni nekim zapadnim zemaljama. Kako vidite odnos Zapada generalno prema regionu – insistiraju na ZSO na Kosovu, u Crnoj Gori su dugo podržavali vlast koja je urušila gotovo sve institucije u zemlji i odvojila je od EU puta, u BiH se, uz podršku SAD i EU, dešava gotovo istovetan scenario koji preti stabilnosti ali i dovodi u pitanje granice države imajući u vidu secesionističke tendencije SNSD i HDZ. Makedonija je bila primorana na brojne ustupke radi dobijanja kandidatskog statusa EU, uvučena je u OB. Kao da Zapad nije naučio lekciju na Ukrajini svojom, dugo vođenom, popustljivom politikom prema Putinu?
– Neke od država članica Evropske unije imale su zajedničke interese sa Ruskom Federacijom i istovremeno ih se plaše. Na primer, postoji razlika između Nemačke Angele Merkel i današnje Nemačke. Dakle, Vučić se sada najviše žali u Nemačkoj.
Podrška koju je stekao korumpiranjem nekih ljudi na Zapadu je po Putinovom “modusu operandi“. Videli smo kako je počela istraga protiv komesara Olivera Varhelija. Znate da, uprkos činjenici da su zapadne zemlje manje korumpirane, postoje ljudi koji postaju korumpirani i u njima.
Dakle, i Kosovo i Crna Gora i Bosna i Hercegovina treba više da insistiraju na svojim pravima. Probleme na ovim mestima ne mogu se rešiti veštački.
Crna Gora je članica NATO-a i njena povreda, u korist proruskog krila, ovu državu pretvara u ruskog insajdera unutar NATO-a. Rat u Ukrajini je otreznio NATO, ali to ne znači da NATO treba da bude na oprezu samo na ukrajinskom frontu. Upravo, ruski hibridni rat je okarakterisan na ovaj način – u jednoj zemlji se ratuje, a iza fronta se stvaraju informacioni tokovi, koji su takođe vezani za rat.
S druge strane, Kosovo je država koja na najafirmativniji način zastupa prava manjine u svetu. Iako je bilo žrtva, podvrgnuto genocidu 1999. godine, Kosovo je pokazalo visoku zrelost prema zapadnim zahtevima za pregovore sa Srbijom, kao npr. u Bečkom procesu 2006.-2007.
Međutim, upravo je Rusija prevarila Srbiju tako da nije došlo do rezultata u prihvatanju Ahtisarijevog predloga o statusu Kosova – nezavisnosti. Zamislite, Rusi su pristali da budu deo tela, formiranog od UN za predlog budućeg statusa Kosova, koje je vodio Ahtisari, i na kraju nisu prihvatili ovaj rezultat, uprkos činjenici da je većina ovog tela je bilo za Ahtisarijev predlog.
Jer Rusija je u tome videla sopstvenu priliku – da kupi srpsku naftnu industriju po veoma povoljnim uslovima.
Kosovo je ispunilo obećanja Zapadu, dok je Srbija bila prevarena od Rusije. U stvari, ovde su svi bili prevareni od Rusije: Zapad, Srbija i Kosovo.
Koncesije imaju smisla samo kada ih svi poštuju.
*Ako je Kosovo ispunilo obećanja prema Zapadu, zašto Zapad sad ultimativno, sudeći prema najnovijoj izjavi Gabrijela Eskobara, želi da nametne Kosovu ZSO?
– Kosovu je u ovom smislu teško da prihvata ZSO, za koga se očekuje da ga vodi Srpska lista, koja od 2017. ima zvaničnu podršku Putinove partije “Jedinstvena Rusija“.
Ne zaboravite da postoji ovaj sporazum o saradnji Srpske liste i “Jedinstvene Rusije“, koji su Goran Rakić i Sergej Želžnjak potpisali u Moskvi.
I bh.entitet RS i njen lider Milorad Dodik imaju punu podršku Rusije?
– Što se tiče BiH, situacija je veoma komplikovana. U potpunosti se slažem sa britanskim istraživačem Danijelom Smitom da su Evropa i evropske vrednosti zaštićene na Balkanu.
Eksperiment sa Balkanom nije dozvoljen. Ne treba eksperimentisati ni sa Dejtonskim sporazumom. Nacionalizam je rak Balkana. Zapad mora da shvati da Putin u jednoj ruci ima fitilj nacionalizma na Balkanu, a u drugoj šibicu.
Dakle, da bi se borio protiv Putina na svim stranama, fitilj nacionalizma na Balkanu mora biti uklonjen iz njegovih ruku. Putin nije poražen samo u Ukrajini. Pre Ukrajine mora da bude poražen na Balkanu.
Insisitiranjem Zapada na ZSO, koja se šire posmatra kao neki budući entitet RS, a imajući u vidu nestabilne prilike u CG i BiH, stiče se utisak da je razrešenje kosovskog čvora deo šireg plana Zapada za region u korist Srbije – gde Srbija za priznanje nezavisnost Kosova zauzvrat dobija recimo deo BiH i CG?
– Naprotiv, mislim da će postizanje sporazuma između Kosova i Srbije na kraju stabilizovati ostatak Zapadnog Balkana. Ako se to desi, u šta sam skeptičan, onda Balkan i Evropu čekaju svetli dani.
Skeptičan sam, jer su za postizanje mira na Balkanu potrebne dve strane. Ne verujem da je Vučić dovoljno mudar da prihvati sporazum sa Kosovom. Barem tako izgleda, iako se igra, kao što sam ranije rekao uz mnogo obećanja i izjava.
Dakle, ne verujem da se problemi na Zapadnom Balkanu rešavaju tako što ćemo pustiti “Srpski svet“. Svuda, ni na Kosovu, ni u Crnoj Gori, ni u Bosni i Hercegovini.
Ako Zapad tako misli, onda će možda dobiti bitku sa Rusijom u Ukrajini, ali će je izgubiti na mestu koje je još više strateško od Ukrajine – na Balkanu.
Ruski hibridni rat već duže traje. Kako se tome odupreti? Treba li da se plašimo da će Rusija otvoriti novi front ne bi li oslabila NATO-a i EU a imajući u vidu da im rat u Ukrajini ne ide kako su zacrtali?
– Dakle, nakon povlačenja ruskog kontingenta iz sastava KFOR-a 2003. godine, Rusija se vratila na Balkan u hibridnim oblicima. Prva, što sam ranije pomenuo, bila je diplomatsko-ekonomska nedoslednost, vezana za nezavisnost Kosova. Od tada je počela ruska hibridna aktivnost na Balkanu.
Upravo ruski ambasador koji je danas u Beogradu, koji je bio deo međunarodne trojke koji je, zajedno sa Ahtisarijem, trebalo da reši pitanje statusa Kosova tokom 2006.-2007. Aleksandar Bočan Harčenko je napustio tim, navodno da bi spasio Srbiju. Međutim, rekli smo, on nije spasio Srbiju, već je Srbiju poneo sa sobom. Dakle, i danas je ima sa sobom.
Drugi korak je bio pomoć Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću da dođu na vlast 2012. Od kada je SNS došla na vlast, Rusija ima mnogo pogodnije tlo na Balkanu. Ona Srbiju koristi kao odskočnu dasku za akciju. Ruski državni mediji u Srbiji su se otvorili nakon Vučićevog dolaska na vlast.
Odmah te godine, 2012. u Nišu je otvoren takozvani “Rusko-srpski humanitarni centar“, koji je bio jedan od najvećih aktera ruskog hibridnog rata na Balkanu.
A akcija koja je rusku intervenciju na Balkanu učinila ozbiljnijom bio je pokušaj ubistva Mila Đukanovića 2016. Od tada je Zapad počeo da gleda na ova pitanja sa više interesovanja.
Ga gleda, ali ne i da aktivnije deluje da ih suzbije?
– Da, Zapad nikada nije uložio dovoljno napora da ubedi Srbiju da prekine ovu igru.
Ako uzmemo ove, a nedavno i ruske paravojne jedinice koje su se pojavile na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, onda, s pravom se može reći, postoji bojazan da će doći do eskalacije situacije na Balkanu.
Ali, uveren sam da je Zapad već́ naučio Vučićevu igru. Shvatio je da je njegovo “žrtvovanje” samo loša pozorišna uloga, koja ne odgovara ukusu evropske publike. Dakle, definitivno, ne verujem da može doći do novog rata na Balkanu. Još manje, pošto se već́ razvija u Ukrajini.
Nedavno je Džefri H. Fišer, penzionisani pukovnik američkih vazdušnih snaga u tekstu za thedefensepost.com savetovao kako da se ubuduće razgovara sa Srbijom ako NATO traži opcije koje će privući Vučićevu pažnju. Slažete li se sa konstatacijom da “Srbija jedino razume jezik kojim NATO govori”?
– NATO nije samo vojna sila. Ona se rukovodi ideološkom doktrinom pre svega, gde su demokratija i ljudska prava fundamentalni. NATO je jedina organizacija koja garantuje ne samo postojanje Evrope, nego i šire.
Iako je neko vreme u NATO-u bilo nekoliko nesporazuma, mora se shvatiti da je to jedina garancija mira i stabilnosti na starom kontinentu.
Ali, suštinski, nema NATO-a bez SAD.
Neko vreme se mislilo da će neoliberalna politika uspeti, ali se vremenom uvidelo da neoliberalne zemlje, da bi funkcionisale kako žele, moraju imati, najmanje, liberalne susede.
Dakle, trenutno u Evropi, zbog Rusije i ne samo, ne postoji tako poželjno okruženje. Dakle, Zapad mora da funkcioniše ne samo prema sopstvenim zahtevima, već́ i prema prirodi svojih suseda.
Na osnovu ovih okolnosti, na primer, posebno države članice NATO-a, koje nisu priznale Kosovo kao državu, moraju da shvate da prihvatanjem nezavisnosti Kosova uzimaju još jedno oruđe Putinu, kojim on obmanjuje Srbiju i predstavlja problem za NATO.
Zemlje NATO-a ne mogu imati iste stavove kao Rusija u vezi sa takvim fundamentalnim stavovima, kao što je nezavisnost Kosova.
Geografski mozaik NATO-a, ubuduće, ne može biti toliko raznolik u Evropi kao što je danas.
Verujem da posle 10 godina neće biti enklava unutar NATO država, kao što su sada Kosovo, BiH i Srbija. Budućnost ovih zemalja je NATO.
Dakle, Fišer je u pravu. I NATO će učiniti ono što je ispravno.
(Dnevni list Danas)
