среда, април 17, 2024

In memoriam: Zinaid Miki Memišević (1950-2023)

Slične objave

Podeli

Dragan Banjac

Glumac Zinaid Miki Memišević preminuo je juče u Vankuveru (Kanada) u 72. godini. Vest je na društvenim mrežama saopštila njegova supruga Žanka Memišević.

Memišević je rođen u Sarajevu 26. aprila 1950. godine. Bio je pozorišni i filmski glumac. Iza sebe je ostavio na desetine uloga u teatru, na televiziji i filmu. Karijeru je počeo još šezdesetih godina, a igrao je u brojnim naslovima, od „Pozorišta u kući“, preko „Kućne terapije“ i „Boška Buhe“, do „Lovca protiv topa“ i „Zašto je pucao Alija Alijagić“.

Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Minje Dedića. Bio je i glumac Narodnog pozorišta u Beogradu, a predavao je i dikciju u 13. beogradskoj gimnaziji.

Devedesetih godina sa suprugom i dve ćerke (Una i Vanja) preselio se u Kanadu, u Vankuver. Uglavnom ča-pri slična ovoj vrtela se na većini medija, ali kao da to o ovom velikom srcu i umu ne govori dovoljno.

Jednog davnog dana dok je rahmetli Jugoslavija još uveliko postojala ostavio mi je poruku u “novinarnici” BORBE na Stradunu. Znanac/prijatelj Drago Denić (inače čuvar u dubrovačkom zatvoru) često bi pomagao supruzi koja je radila u toj butigi koju ne bih zvao trafikom jer se prodavnicu ulazilo na vrata, pult je bio s leve strane. Našli smo se i odmah “usvojili” jedan drugog.

Kada sam se, pošto sam ispratio krvavi rasplet na jugu bivše Juge, vratio na Trg Marksa i Engelsa ubrzo se pojavio. Beše gadan vakat. Naša zemlja se rastakala, mržnja je cvetala a Miki se nije, možda je dobar izraz – snalazio. U tom zlom vremenu gledali smo svake subote u podne. Đa u sali opštine Stari Grad, đa u nekim prostorijama na Terazijama blizu Fudbalskog saveza… Potom redovno u Domu omladine. Držim da sam dobro poznavao gospodina glumca ali uvek će mi ostati delimično tajnovita i nerazumljiva njegova dobroćudnost. Nikad nije izgovorio rđavu reč za nekoga, makar se radilo o nevažnim skarabejima (insektima, balegarima), a kada bi za to imao jak razlog to bi prebacivao na plan šupanja, kako Mostarci zovu bezazleno zavitlavanje.

Dugo sam se kolebao da li da ovo objavim. Jedne večeri, možda godinu pred njegov odlazak, posle jedne predstave(?) svratili smo u “pozorišnu kafanu”. U Dositejevoj ulici, s leve strane Narodnog pozorišta, ako se ne varam nekoliko stepenika ispod nivoa ulice. Šareno društvo. Jedan doktor (lekar) bi da “drži banku”. Kako doca sve navodi na “ozbiljne” teme Miki sve okreće na šalozbiljno. Posle smo se, pred ponoć, zaputili kod Žanke i njega u General Ždanovu, blizu Male madere. Mislim da je u istom ulazu živeo i nekadašnji šmeker Vladimir Šeks koji će docnije postati Tuđmanov nacoš. Puna kuća. Mikijeva supruga Žanka otvara donji deo hladnjaka, vadi mesište kako vole reći Beograđani. Priča se o svemu, ali Doktor (ime nebitno) stalno navraća vodu na sovju, nacional-šovinističku vodenicu. Žanka peča, meso stiže na tanjire/pladnjeva, a Doktor, malo-malo pa “mrzi Muslimane”. Supruga ga gurka ispod stola ali gedža ne anlaiše. Doturim mu ceduljicu sa – ej, bre, doture, on i dalje ništa ne kapira. Na kraju mu supruga, jedna plemkinja, kaže: Kako te nije sramota ločeš i prežderavaš se u kući Muslimana i tako baljezgaš. Kao dopunu kaže mu da je Miki, zapravo Zinaid, a gluperda će: Pa ne liči! Utom će Žanka sa onim velikim viljuškama roštiljskim u rukama: Da ne bi trebalo da ima rogove…?  Plemkinja je ubrzo ostavila Doktora!

Miki, Žanka, Vanja i Una bili su već odlučili da – idu, iako se jedna od naslednica kolebala zbg momka. Privremeno su živeli u delu ulice Svetozara Markovića spram Beogradskog dramskog. Zovu na sedeljku.

Odgovarao sam ih od iseljavanja. U jednom trenutku Memišević mi je govorio o redovnim pozivima (na iseljavanje) koji su sledili iza pola noći do tri ujutro. Potom mi je rekao da bih trebalo da ga razumem jer su mu u Majke Jevrosime (Policija SO Stari Grad) kazali da i mene zovu. Ispratili smo ih sa Slavije. Ne znam zašto, zapisao sam registarske tablice tog autobusa i ne uspevam da nađem tu “tablicu” u mojim sveskama. A imao sam je i to sam mu slao kasnije uz žarku želju da bih da je, ako mi izađe pred oči, razbijem.

Dolazio je. Jedne večeri zove da hitn dođem u “Polet”, znan i kao “dalmatinski restoran” na početku Njegoševe ulice kod Cvetnom trga. Žanka, on, Ivica Matijević (generalni sekretar Atletskog saveza Jugoslavije), nekoliko sati ćaske.

Nekako sam sve vreme dok smo se, recimo redovno čuli preko skype, mislio da će jednog dana da se vrati u – svoj Beograd.

Prie nekoliko godina za jednu beogradsku novinu (Danas) rekao je da Kanadu poredi s bivšom pokojnom državom. Ima hiljadu stvari koje ne valjaju, ali deset hiljada koje valjaju, a na pitanje da li bi se ikad vratio na tle nekadašnje države rekao je: “Kad su me iščupali jednom, mogu me sad bacati gde god hoće”.

Adio, dragi moj Miki!