субота, јул 20, 2024

IN MEMORIAM Ratko Božović (1934-2023)

Slične objave

Podeli

Dr Jelena Đorđević

Postoji li neko u Beogradu, Crnoj Gori i svim delovima Jugoslavije, a i mnogo šire ko nije sa suzama primio vest o smrti Ratka Božovića. Te suze teku danima i dugo će još biti sa nama. Svaka reč o njemu nedovoljna je, suva, netačna, obična, jednoznačna, a Ratko je bio višeznačan i zato pomislim da bi samo pesnik mogao da govori o njemu.

On je bio čovek koji je u sebi spajao toliko svojstava, često u paradoksalnim odnosima da bilo koji suvi govor o njegovim intelektualnim dostignućima i društvenoj ulozi zauzima samo jedan ograničen prostor. Pesnik bi svojim jezikom i slikom umeo da obuhvati ta suprotstavljena, isprepletana svojstva koja izmiču racionalnom govoru. Ratko je bio od suptilne, osetljive emotivne građe, ali precizan i oštar kada je govorio o ljudskim i društvenim posrnućima. On je bio ljut na tehnokratsko društvo sveopšteg postvarenja, ali je umeo u njemu da nađe svetlost koja je isijavala iz Čoveka. Mogao je da bude gnevan, razočaran, užasnut zbiljom koja nas okružuje, ali, uprkos svemu, uvek odmeren u svom gnevu. On je bio antropološki optimista uprkos znanju da ljudi ne pripadaju baš najboljoj sorti u ovoj božijoj bašti. Bio je bespoštedno kritičan, lucidnog uma, ali zaljubljenik u ljudsku kreativnost i dobrotu. Bio je tmuran učestvujući u našem društvenom padu i raspadu, ali nikad očajan i bez nade. Njegovo zabrinuto čelo osvetljavale su nasmejane oči i vedri duh, njegov strah od budućnosti osvetljavala je vera u neuništivost univerzalnih vrednosti u koje je verovao. On piše lepršavo o najozbiljnijim stvarima i umno raspravlja o lažnim, površnim, lepršavim iskustvima u konzumerističkom neoliberalnom „raju“ ispunjenom medijskim prividima stvarnosti. Ratko je nežna duša koja podstiče njegovu oštrinu uma, senzibilan, ali razorno kritičan prema svemu što šteti i unižava ljudsko dostojanstvo. Njegova erudicija je ogromna, ali je on ne ističe već pušta da se sama otkriva u njegovim mislima i jezičkim igrama. On je umeo da uživa i poštuje dokolicu, da je analizira i preporučuje, a opet, bio je svugde, na svakom mestu, odakle se čula njegova reč, aktivan i neumoran do poslednjeg časa. On je bio harizmatičan, i te kako harizmatičan, ali na poseban, gotovo stidljiv način. Plenio je ljude i mlade i stare, i žene i muškarce i intelektualce i neuke. Pre svega u učionicama mnogih fakulteta, na tribinama, razgovorima, javnim događajima, medijima. Igrao se rečima, ali je svaka reč bila precizna i na svom mestu. Bio je zaljubljenik u život i umeo je da ga živi vazda svestan obesmišljavajuće rutine, pogubne ispraznosti koje prete sa mnogih mesta savremene kulture kojom se celog života bavio. Pisao je sa strašću, ali u dubokom miru. Jednom rečju, neobičan čovek. Redak.

Ratko Božović je u našem gradu bio energetsko čvorište iz koga je zračila njegova posebna ljudskost. Pad te energije osećamo svi koji smo ga znali i voleli, a mnogo nas je više nego što je moguće pojmiti. Voleli smo ga jer je on umeo da voli nas. Pored njega su se ljudi osećali vrednim jer je on umeo, na poseban način, da vidi u nama ono što ni mi ne znamo da posedujemo. Ne postoji osoba u kojoj je Ratko prepoznao neki talenat, nešto dobro a da je neumorno nije podržavao, podsticao, pohvaljivao, davao snagu, pisao preporuke, pomagao pri padu, otvarao vrata. Ratko je bio superioran čovek jer je sa razumevanjem i dobronamernošću uspevao da u ljudima prepozna dobro. Zato je njegovo bavljenje složenom i kontroverznom materijom kulture, ma koji pristup ili metodologiju da je koristio, uvek, u krajnjoj liniji imao jedan osnovni cilj – da u kulturi nađe smisao za čoveka, pojedinca, a time i društvo. Za njega je problem smisla primaran i nezaobilazan, jer društvo koje obesmišljava ljude, pretvarajući ih u rutinizirane marionete u spektaklima potrošnje ili manipulacijama politike, zaslužuje bespoštednu kritiku, stalnu budnost da bi se očuvalo ljudsko dostojanstvo. Te poruke izviru iz ogromnog opusa Ratka Božovića, poruke koje je on umeo da prevede na plan ličnih odnosa, Ratko je učio i pokazao šta i koliko znači podržati i voleti drugog. U bezdušnom svetu to je veliki nauk koji nam je podario.
Možda najveća vrednost koju je Ratko cenio, ali i živeo, bila je lepota. I to ona platonovskog tipa koja podrazumeva uzdizanje od Lepog ka Dobrom do njihovog konačnog spoja, prožimanja bez koga se ni jedno ni drugo ne mogu pojmiti. Podsticaj i snaga tog kretanja od lepog ka dobrom leži u erosu, ne samo kao životvornom, već prevashodno kao estetskom principu, utkanom u najviše vrednosti duha. Ratko je eros živeo i razumeo u svoj punoći značenja koje su vekovi taložili u taj pojam i središnji princip postojanja, osnovni impuls stvaranja i ljubavi. Taj estetski odnos prema svetu je dubinski odredio mnoge puteve istraživanja i mnoge ideje koje su Ratka interesovale i zavodile. Kažem zavodile, jer u svemu što je on pisao i o čemu god je govorio morao je da postoji naboj privlačnosti koji je i činio da u njegovim kulturološkim, sociološkim, pa i u politikološkim analizama i kritikama nema ni traga dosadne analitičnosti, bez supstance, dubljeg značenja i radosti otkrivanja. Obraćajući pažnju na fenomene, pojave, analizirajući njihovu unutarnju dinamiku i uticaj na ljudski život, Ratko je uvek tražio smisao, neupitne vrednosti, plasirajući ih bez dociranja, sa strašću nezasite znatiželje i umnošću jednog izuzetnog erudite i znalca.

Ratko Božović je u našu sociologiju kulture i uopšte nauku o kulturi, kulturologiju, uveo sve inovacije koje su šezdesete i sedamdesete godine unele u filozofiju, nauku o jeziku, komunikologiju, kulturalne studije, što se odrazilo na to da kultura postane „zlatni“, noseći pojam kojim su se bavile ne samo sve humanističke discipline, od antropologije do lingvistike, i teorije umetnosti, već i društvene nauke. Taj i takav sveobuhvatni, pregnantni i kontroverzni pojam uveo je Ratko Božović u našu akademsku zajednicu, ali i mnogo šire. On je među prvima legitimisao takozvane teme „male ( sitne)“ sociologije, analizirajući reklame, pornografiju, snobizam, stereotipe, žensko pismo, kulturu siromaštva, ukuse, modu, dokolicu, da nabrojim samo neke od mnogo više tema. Te „male teme“ zapravo čine samo tkivo kulture.

Igra je možda najšire teorijsko polje koje je Ratko otkrio našoj publici i sa čijih pozicija je mogao da se bavi mnogim kulturnim a i društvenim fenomenima: od formi teatralizacija društvenog života, rituala, umetničkog stvaranja do igre moći u dijalogu, igre značenja jezika, komunikacije, medijskih slika. Paradoksalna kakva jeste, kao ishodište kulture igra podrazumeva neograničenu ljudsku kreativnost kao differencue specificu ljudskog roda i svakog društva. Međutim, u toj neograničenoj kreativnoj slobodi nužna su pravila i iz tog spoja se rađa kultura, što istovremeno čini i najveću zamku u koju se upliću mnoga društva. Kad se pravila nametnu, očvrsnu i stope sa moći, ona prerastaju u zločine prema ljudskoj slobodi i kreativnosti. Kad se potpuno ukinu, ona vode nasilju i haosu.
S obzirom na ograničenost novinskog prostora, rekla bih kratko da je odnos nerazrešive napetosti između poretka i slobode okvir u kome Božović analizira sve bogatstvo kulturnih, društvenih i političkih pojava. U tom okviru on otkriva postvarenje savremene civilizacije spektakla, simulakruma i konzumerističkog preterivanja. Ali i razloge temeljnog razaranja postjugoslovenskog srpskog društva, izmanipulisanog, moralno i duhovno poraženog i poniženog. Njegove kritičke oštrice su onespokojavajuće. On jeste voleo i poštovao ljude, ali je prezirao masu. Zato se bavio uporno i pitanjima šta i ko i sa kojim ciljem od ljudi pravi masu – tupu, idolopokloničku, površnu i, u krajnjoj liniji, opasnu. Stotine stranica je napisao o društvenim, kulturnim, političkim ali i psihološkim uslovima koji od pojedinaca čine masu, od slobodnih ljudi podanike, te o ciljevima moći politike i kapitala koji učestvuju u podloj igri porobljavanja razuma i ljudskog integriteta.

Ratko nikada nije popustio pred popularnošću postmodernističkih relativizacija, ideologijom „ sve je dozvoljeno“, monopolu postistine pridržavajući se vrednosne vertikale koju nikada nije napuštao. Zato je on spadao u red onih velikih teoretičara koji su osvetlili 20. vek kao što su Bloh, From, Bart, Eko, Kajoa, Divinjo, Adorno, Ortega i Gaset, Makluan… Ratko ih je voleo i čitao i bio je jedan od njih. On je dobro znao da je naše doba i te kako ispalo iz zglobova ali je znao i umeo da nam otkrije gde da u sebi nađemo prostor otpora i suprotstavljanja. Čitanje njegovih knjiga je svakako put da taj prostor osvetlimo i osvetimo i hvala mu mnogo na tome.

NIN, 30. novembra 2023.

1 KOMENTAR

Comments are closed.