Branko Kukić
O Filipu Davidu kao piscu srpske književnosti iz njenog najkreativnijeg posleratnog doba moglo bi dosta da se kaže, ali je malo rečeno. Uprkos toj nedorečenosti, njegovo mesto je značajno iz više razloga. Kada je objavio svoju prvu knjigu pisci tadašnje generacije su napisali važna i značajna dela. To su bili pisci koji su odmah posle toga dobili svoje epigone. Onda se taj krug zatvorio i postao ponavljanje bez izlaza. Budući da nije učio u tom razredu „ponavljača“, on je bio pisac „sa strane“, Ponovilo se staro pravilo da oni „sa strane“, oni „iskosa“ kad-tad dođu na vidno mesto. Ali Filip David nije čekao to mesto. Ono je njega književnom promišlju – čekalo, bez njegove namere, bez želje, bez sujetne ambicije. On je, opušten i lakog koraka došao i seo na to mesto.
Da li je planirao da sedne na tu stolicu? Nije. Evo jednog primera. Posle objavljenih knjiga priča Bunar u tamnoj đumi i Priča o stvarnom i nestvarnom, Filip David je prestao da objavljuje. Nadiranje književnih moda, ludovanje pomodarstva bili su u daljini od njegovih književnih interesovanja.Ali kada se 1975. u časopisu Gradac javila ideja da se prikaže jedan novi oblik književnog izraza, podstaknut tada jedva poznatim piscima sa druge strane knjioževne planete, pozvao sam Filipa Davida da učestvuje u tom malom književnom ritualu, i on se, uprkos svom „ćutanju“ tom pozivu odazvao. Bio je to trenutak Velikog Prepoznavanja nove književne struje, kao da je zakucao neki novi sat. U umetnosti se – kamo sreće da je tako i u današnjoj umetnosti – skrivalo nevidljivo, nepoznato i nemoguće. Ali kada dođu časovi otvaranja zaključanog, onda ugledamo nevidljivo i čujemo ogluvelo. Umetnici su povremeno gluvonemi, ali nam odjedared otvore vrata, vrata usta i vrata uma.
Ali Filip David taj „novi sat“ nije u međuvremenu izgubio, nego ga je čuvao u svom književnom predosećanju. U tom trenutku se ta njegova slutnja otvorila i progovorila. Iz strpljenja i trpljenja uvek se pojavi Novi Dolazak.
U ovom broju Gradca nije nam bila namera da objavimo sve važne tekstove koji su napisani o Filipu Davidu, nego nam je bila potreba da manje bude reči o tome zbiru, a više o jednoj posebnoj atmosferi i temperaturi koje dnose posebnmo strujanje, predstavljeno na poseban način, jer svaka književna epoha ima posebne stvaraove koji svet, unutrašnji i spoljašnji, gledaju iz posebnog ugla – petog – u kvadratnoj sobi. Ovaj peti ugao istovremeno ruši staru i stvara novu kuću.
Tekst iz Časopisa za književnost, umetnost i kulturu broj 233-234 iz 2024. godine koji je komlpetan posvećen Filipu Davidu.
Književnik Filip David (1940-2025) je preminuo jutros, saopštilo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat. David je jevrejsko-srpski književnik, esejista, dramturg, scenarista, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd, redovni profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i član – osnivač Adligat-a.
Spada u najznačajnije intelektualce i književnike poslednjih decenija, podseća se u saopštenuju.
Dela su mu prevođena na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slvoenački, hebrejski, a njegove pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija.
U okviru Adligata je skoro dve decenije aktivno pomagao stvaranje Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti.David se sa majkom tokom Drugog svetskog rata skrivao podno Fruške gore, dok je većina braće, sestara i rođaka njegovog oca stradala u logoru na Sajmištu i u Jasenovcu.
Talenat za pisanje je pokazao još kao osnovac i srednjoškolac, dobivši već tada dvadesetak nagrada.
Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakulettu i dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.
Jedan je od osnivača Nezavisnih pisaca (1989) i Beogradskog kruga (1990) – udruženja značajnih, nezavisnih intelektualaca.
Bio je jedan od utemeljivača nezavisne književne asocijacije Forum pisaca.
U Muzeju srpske književnosti formirao je zbirku sa svojom pisaćom mašinom, ličnim predmetima i knjigama sa posvetama. (Beta/DB)
