Dragan Banjac
Juče je preminuo Dan Tana. Rođen je daleke 1935. u Beogradu kao Dobrivoje Tanasijević. Otišao je večiti mladić, nemirna duha, sagovornik koga ste s užitkom mogli slušati satima. Bio je fudbaler,ugostitelj, sportski menadžer, aktivista FIFA i UEFA, filmski glumac i producent.
Izdržao je devet godina pod Titovim komunizmom. Fudbal, svet filma i mnogo toga što mu je nedostajalo u nekadašnjoj Jugoslaviji odvelo ga je preko Belgije, Nemačke i Kanade u Sjedinjene Države. Bio se već „snašao“ i „odomaćio“ kada se u SAD sreo sa Josipom Brozom Titom.
„Doveli su me kod njega, pozdravili smo se i Tito me je odmah pitao jesam li radio protiv Jugoslavije. Kratko sam rekao NE, a on me je pitao da li želim jugoslovenski pasoš. Rekao sam da želim i on je svojim ljudima rekao da mi daju ‘našu’ putnu ispravu“.
Sa Dan Tanom me je upoznao zajednički prijatelj Filip David koji je preminuo nešto ranije ove godine. Pričao nam je o svetskom fudbalu, glumcima, filmovima i o svojoj avanturi u Crvenoj zvezdi kada su mu u kancelariju upadali „neki čudni ljudi i naređivali koga da stavim u prvu tim“. Trebalo mu je skoro osam meseci da vidi s kim ima posla i – otišao je.
Dan je bio među veoma retkim pričalicama koje sam slušao netremice. Bilo da je reč o Karl Maldenu, Frenk Sinatri, ručku sa Džems Dinom nekoliko sati pre stradanja ili susretu sa Titom.
Producirao je nekoliko jugoslovenskih filmova, ali ga je najviše okupirao restoran italijanske hrane u Los Anđelesu, omiljeno mesto holivudskih zvezda. Nedavno je nabrajao sva imena konobara i kuvara iz Splita i drugih krajeva bivše Jugoslavije. On i Fića (Filip David) bili uz londonski Čelzi, iako je Dan akcionar u Brentfordu koji danas ide u goste Nitingem forestu.
Kao funkcioner evropske i svetske fudbalske asocijacije (UEFA i FIFA) mnogo se trudio oko jedne novoratije. Naime, Dan je mislio da bi označeni prostor za ubacivanje lopte iz ugla (korner) ako bi se produžio za tri metra prema centru terena „obogatio fudbal“. Nije uspeo.
Pre otprilike godinu dana proveo je nekoliko dana u bolnici. Čim je izašao eto ga u „Smaragd“. „Dan, šta ćete?“ – upitala je konobarica Dobrila. Neću ništa, samo sam došao da ovo platim…
Često mi je govorio da Mančester junajted „nikad više neće da osvoji Premijer ligu“. Uzvraćao sam mu da najpre treba da se reši(mo) Megvajera i titula će biti izvesna. „Tu si, druže, u pravu, onaj smlata nema pojma!“
Negde proletos krenemo iz „Smaragda“ u Palmotićevoj Filip on i ja. Ispratimo Fiću dvadesetak koraka do broja 17 i pođemo uzbrdo ka Skupštini, gde bi on skrenuo levo u Majke Jevrosime prama Takovskoj.
Hajde sa mnom u ovu radnju sa ortopedskim pomagalima. Šta ćeš tamo? – pitam ga. „Video sam da imaju fine „konjiće“ kako je zvao štaku. Ušli smo u radnju, odabrao je pomagalo, a na trotoaru sam mu rekao: Dan, šta će ti to, samo će ti dvadesetak godina sakupljati prašinu u nekom ćošku. „Neka stoji, ovo će za dvadeset godina koštati mnogo više“, rekao je uz osmeh.
Posle nekoliko koraka se vratio. „Druže, mnogo pričam, treba da me zaustavite Lordan (Zafranović), Fića i ti.
Ne, Dan. Uživamo slušajući te.
Priči je došao kraj.
Slava ti!
