Piše: Novica Milić
Vlast je još uvek legalna, barem u načelu, ili na papiru, dok je protestni pokret sebi pribavio legitimnost, odnosno legitimnost preneo sa vlasti na pokret u protestu.
Ako se pogled skrene na pravno-politički aspekt protesta onda je reč o razlazu, čak sukobu legaliteta i legitimiteta.
Oba ova izraza dolaze od latinskog lex, a taj je latinski izraz došao iz starogrčkog logos (logos je značio puno stvari, smisao, mišljenje, govor, ali i zakon). Kod starih Grka je za zakon postojao i izraz nomos, koji je uz zakon pokrivao još običaj, pravilo. Na latinskom je ta značenja na sebe preuzela reč ius, koja se ponekad razumela i kao sinonim za lex, ali nije mu semantički do kraja jednaka, jer je uz zakon pokrivala i pravo, pa i pravdu: Iustitia je bila rimska boginja pravde.
Dakle, u pravnoj igri politike imamo nekoliko instanci: zakon, običaj, pravilo (nomos je dao i normu), pravo, pravdu. Shematski posmatrano, ako počnemo s kraja, ili s početka, već kako ko shvata, pravda je vrednost koja dobija izraze kroz pravo, a pravo se dalje izražava kroz pravila i običaje, pri čemu se norme fiksiraju kao zakoni. Strogo govoreći, zakoni su jezički iskazi koji polažu svoje pravo na određeno opšte važenje, uopštavaju se ili generalizuju pa čak i metafizički univerzalizuju. Ponekad se u ovoj metafizičkog generalizaciji ljudskih zakona poseže za njihovom legitimacijom ili u transcendenciji božanske figure (Boga kod monoteista), ili u imanenciji tzv. prirodnih zakona, ili se, kod pravnika – koji to često smatraju jurisprudencijom, iako je u pitanju glupost za koju su slepi – induktivno uopštavanje a onda deduktivna primena odvija kroz tzv. kazuistiku, formalno-silogistički aparat mišljenja stvoren da mišljenje stavi na stranu i da pravnici postupaju kao logički automati, slično današnjim algoritmima.
Kod Aristotela u Nikomahovoj etici postoji jedno mesto koje, kad se slobodnije pročita, glasi čudno: mudri sudija sudi bez merila (kriterijuma). Šta to znači i šta nam govori o pravnom načinu suđenja?
Sudija svakako sudi shodno merilima uspostavljenim zakonskim aparatom. Ali on ne mora, ako je vođen slepom rukom boginje Pravde, biti onda i mudar. Jer on tada najčešće podvodi slučaj pod opšta pravila. Tako čini najveći broj sudija otkad je sveta i veka, samo su funkcioneri zakona. Fah-idioti u laičkom žargonu.
Mudar sudija postupa drugačije. On sudi imajući najviše u vidu jedinstvenost, singularnost slučaja o kojem sudi. Svaki je slučaj jedinstven, kao i svaki pojedinac. Uzeti u obzir tu singularnost – za koju nisu unapred propisana merila, zato je i singularan – znači suditi mudro. Stoga on sudi „bez merila“. Ipak, tačnije bi bilo reći da mudar sudija sudi i prema merilima, ali i povrh ili mimo njih, dodatno vodeći računa o jedinstvenosti slučaja o kojem prosuđuje.
I dok sudija ostaje u polju legalnosti, mudar sudija svoje mišljenje proširuje i na polje legitimnosti. Dok legalnost ostaje u ravni zakona, legitimnost poseže u horizont pravednosti. Ovaj horizont, govoreći iz praktičnog ugla, obuhvata recimo i tzv. olakšavajuće okolnosti, profil i istoriju prestupnika, njegove motivacije, i slično, a ne ostaje samo na ravni puke primene zakona koji inkriminiše određeno delo.
I tim se horizontom može manipulisati. Recimo, kad kod nas tužilac tako formuliše optužnicu – a sudu su načelno vezane ruke da ostane u okvirima optužnice, pa onda tužilac zapravo unapred usmerava suđenje, što logički nije baš ispravno, ali praksa je najčešče takva kod funkcionera pravnog „sistema“ – ona može, najčešće iz tzv. formalnih razloga postupka, biti osporena od strane odbrane, i „pasti“ na sudu, pa se tada manipuliše legalnošću, a još više legitimnošću: jer se onda izmiče, koristeći zakonske burgije, najvažniji horizont zbog kojeg uopšte postoje zakoni, tužioci, sudije, branioci, a to je horizont pravednosti.
Pravnici – advokati, tužioci, sudije – često su do te mere zaljubljeni u svoj zanat i njegove brojne kazuističke potencijale da ostaju slepi za pitanja vlastite pameti (pomenute aristotelovske mudrosti), pa i za ovaj osnovni horizont same pravde.
Ali ostavimo pravnike da uživaju u svojoj ne retko tupavoj fiškalskoj pameti. Pitanje je bilo: kako se politički razilaze pravne ravni legalnosti i legitimnosti.
Reč je o pritisku najsnažnije političke ustanove koja se zove država. Država sebe određuje i kao „pravni sistem“ (navodnice oko ovog izraza, naročito reči „sistem“ tu su da upozore da tu „sistematičnost“ nije garantovana ni unapred data, odnosno da je i sistem vrsta horizonta, a ne polazišta, pre krovna konstrukcija nego nekakav prirodni temelj). Da bi država kao „pravna država“ ili, kako se još često veli, „ustavno-pravna država“ funkcionisala ona bi morala svoju legalnost, čitav aparat normi, povezati s legitimnošću, opravdavajući se u horizontu pravde, ali i sa, za primenu zakonskih normi ključno, sredstvima prinude, prisile, sile.
Mišel de Montenj, otac književnog, a onda i novinskog, filozofskog, naučnog itd. žanra eseja, koji je bio i lokalni sudija, zapisao je da postoji „tajni“ ili „mistični fundament pravde“, a to je rezerva sile. Odnosno rezerva nasilja (violencije), barem kao mogućnosti.
Zakon je tako raspet između pravde i sile. U tom prostoru plete svoje velike mreže.
Postao sam toga davno svestan kao student prava kad sam na početnoj godini slušao mudra predavanje velike profesorke Jelene Danilović o rimskom pravu. Ona nam je upravo objašnjavala, na primeru tzv. actiones adiecticiae qualitatis, „adjekcijskih tužbi“, kako veliki pauk prava iz sebe ispreda niti zakona, gde je dosta klasičan slučaj bio da se naplati obaveza ako je pravni odnos za gospodara uspostavio njegov rob (a on je bio po rimskom pravu alieni iuris, što će reći „stran pravu“). A kako je načelo sine actio nulla obligatio (nema obaveze bez tužbe) bilo opštevažeće, ono što je „strano pravu“ treba uterati u pravo, tj. u ralje zakona. Rub valja privesti središtu.
Meni je taj rub prava bio fascinantan, ta margina koja je i spolja i unutar prava, spolja jer ono što ne pripada pravu ulazi u pravo i čak mu nastanjuje središte, ali sam kasnije napustio te studije, možda upravo zbog prava kao večite mahinacije zakona i manipulacije pravdom, pa sam prešao na neke druge studije, izazovnije i zamršenije nego bubanje pravničke kazuistike.
Politika stupa u pravo onda kad treba da ovom obezbedi resurse sile i izvesnu legitimnost, a pravo stupa u politiku kad ovoj nudi svoje legalističke usluge u ime zakonitosti, a ne nužno pravde.
Izraz „ustavno-pravna država“ zvuči lepo i zavodljivo, ali je ambivalentan: da li to država „ustavno-pravna“ jer pre svega primenjuje regule na svoje subjekte, podanike, pa je onda „pravna“, ili je pak „ustavna“ jer sebe samu podvrgava pravu i pravdi, sebe „ustavlja“, zaustavlja, sebe ograničava kao resurs sile i podvrgava se tako, nolens-volens (i nadajmo se više volens nego nolens) subjektima tako da oni od podanika postanu građani, samosvesni i slobodni pojedinci?
Ljubitelji „ustavno-pravne države“ nisu loši, ali umeju da budu zaslepljeni grandioznošću „hladnog čudovišta“ (kako je za državu govorio Niče), pa da im ono maločas postavljeno pitanje izađe iz mozga i predaju se utopijama prava, ustava, državnog poretka. Ukratko, da se u ime reda i slova zakona razvežu od pameti i zanemare tzv. duh zakona i to da je red uvek kroćenje ljudskog, istorijskog haosa jednog plurala u kojem ljudi žive ako su slobodni ljudi, ma kako odgovorni bili prema svojim slobodama.
Režim u Srbiji je sasvim izvesno izgubio legitimnost, ako ju je uopšte imao, jer je osvojio vlast nameštenim, ukradenim, dirigovanim izborima, a svojim postupcima je režim dodatno urušio pravnu sigurnost, bezbednost građana i sebe samoga. Njegovo sadašnje pozivanje na legalnost, u slučajevima pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, gaženja studenata na protestima, sve do akta državnog terorizma zvučnim topom u verovatnoj izvedbi tajnih službi, kao i u nizu ranijih slučajeva, to pozivanje na legalnost čini parcijalnim, ciničkim, i ne prolazi kod ljudi.
Otuda je jedna od osnovnih parola protesta: „Zatvor, alo“.
(Autor je profesor filozofije na Beogradskom univerzitetu)
