O nepročitanom pesniku Miodragu Miši Stanisavljeviću
Bojan Tončić
Početak ove ambiciozne (da se odmah zna) priče vodi nas do jedne neizgovorene dileme, ali za uvod odaberimo široki kadar u kojem je plato ispred Pravnog fakulteta u Beogradu. Na hoklici vlastite izrade, iza stočića sa izloženim espapom neidentifikovane namene, “kompilacije” telefona, bicikli, računara, sličnih artefakata sa buvljaka, pored dečjih sanki, sve iz iste radionice, sedi osobenjak sede kose, produhovljenog i zamišljenog izraza lica. Reparator odbačenih drvenih i metalnih ostataka nečega, majstor više neizučenih zanata, talentovani autodidakt u stvarima majstorskim, malo manje vešti trgovac.
Mogla bi biti ‘93. godina prošloga veka. Prolaze potencijalne mušterije, zastane pristojan svet, naizgled deklasirani intelektualci, poraženi učitelji u povratku sa pijace, a našla se i pokoja čitateljka Republike. Zastanu i neki po prirodi posla. Dva policajca sa pitanjem “Opet ti?”
I tu dolazimo do dileme, razgovor sa opet ti privedenim nastavlja se u policijskoj stanici. Nervozni inspektor pita za zanimanje trgovca na malo. “Magistar dramaturgije”, glasio je odgovor koji se nikako ne uklapa u policijsku nomenklaturu radnih mesta.
Konta da l da ga tera drito u “Lazu”, il da ga, kao višestrukog povratnika, šalje kod sudije za prekršaje. Ko zna šta kod policajca presuđuje, možda pomisao na plate njegovih roditelja od tri marke; cedi kroz zube:”Puštaj”.
Pobuna protiv neljudskosti
Tako bi mogao da izgleda jedan dan u životu nepročitanog pesnika Miodraga Miše Stanisavljevića (1941-2005), na koga bi mogla da se odnosi misao jednako nepročitanog (u Srbiji i regionu) poete i esejiste Čarlsa Simića: “Nacionalisti bi nas verovatno više cenili da smo se fotografisali kako koljemo neko dete, nego što demonstriramo protiv rata koji su oni vodili i izgubili” (Čarls Simić, esej Otpadnik).
Miodrag Miša Stanisavljević bio je pesnik iz države agresora, čovek koji će svojim stvaralaštvom obeležiti pobunu protiv neljudskosti, propevavši svoj stid, svoj bol i surovo pesimističnu, beznadežnu, čak, refleksiju, u vreme kada vrišteća patnja iz susedstva nije remetila mirne snove masovnih ubica i miliona njihovih saučesnika. U svoje ime i u ime nepristajanja na zlo kojem je svedočio u godinama institucionalizovanih, opšteprihvaćenih i slavljenih zlodela, ispevaće autentične, poražavajuće, optužujuće, stihove o srpsko-hrvatskom ratu, uništavanju Vukovara, opsadi Sarajeva. Prvi će u književnost uneti toponim Omarska, logor i krivce za bestijalna mučenja i nove potrage za granicama podnošenja bola i maštovitosti dokonih dželata. Ispevaće i vešovićevsku presudu za opsednuto Sarajevo u nizu zlokobnih stihova pod naslovom Srbi pišaju na Sarajevo: “Srbi pišaju na Sarajevo/ upoređujući parabole mokraće/ s parabolama granata.// Zašto, upitah jednog raskrečenog,/ satirete taj grad?// Taj grad je istorijska greška/ i mora biti zbrisan/ – velio mi pljesnuvši po dupetu top.// I dok ponavlja ‘zemlja srpska, zemlja srpska’/ pljuvačkom mi lice prska – ne on/ nego nezgodan suglasnički sklop.”
Novi književni žanr
Ta će sintagma, nezgodan suglasnički sklop odjeknuti i iz logorske tužbalice čoveka koji se osećao odgovornim za neljudskost: “Omarska./ Smrt voli lepa imena./ Karlične kosti dobre su za uzengije./ Okrutnosti Cigana prema ragama uvek se divila gospođa Genetičarka./ Raspali ga po gubici, Joška.// Sve mlade Muslimanke/ – naredio je General –/ ima da nose na haljama/ V-izrez sve do pupka/ – moj pobednički znak.// Pobeda je božiji dar narodu nebeskom/ a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda/ pobede nije ni dostojan.// Omarska./ Od butnih kostiju može se napraviti durbin./ Smrt voli lepa imena.”
Jezivo je čitati u sebi, odlučimo se za jeziviju varijantu: naglas.
“Gospođa Genetičarka se danas slobodno šeta Vračarom, na čijim fasadama se, na svakom koraku, može videti mural sa likom njenog generala (Ratko Mladić), ili poruka koju mu ‘nebeski narod’ šalje.” Ono što je neiskazano iza tih slika aktuelne svakodnevnice Beograda sačuvano je u ovoj Stanisavljevićevoj pesmi, koja otvara lokus koncentrisanog nasilja nad Bošnjacima u mestu Omarska pored Prijedora. Radi se o prvoj tematizaciji logora koje je vojska bosanskih Srba otvorila za nesrpsko stanovništvo (muškarce i žene) iz okoline Prijedora (…) Profetski stih Omarske zapravo je onaj koji je, pod vidom poruke Generala, okrenut budućnosti zločina; dopire do današnjih dana, a tiče se odnosa prema žrtvama rata. To sprdanje sa žrtvama ne samo da traje sve ove decenije, već je i danas vidljivo na svakom koraku u Beogradu, kako na njegovim fasadama, tako i iza njih, duboko u državnim institucijama”, zapisaće Saša Ilić u prikazu Stanisavljevićeve poezije pod naslovom Epistole iz Mandal-grada, objavljenom u zborniku Nezgodni suglasnički sklopovi (Užička književna republika, 2022) predstavljenom polovinom januara u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Zbornik sa podnaslovom Poetika ritma i otpora Miodraga Miše Stanisavljevića donosi radove Ane Stevanović, Angele Richter, Branislava Jakovljevića, Ksenije Radulović, Miloša Živanovića, Mirnesa Sokolovića, Nenada Veličkovića, Nevene Bojičić, Nikole Galevskog, Ružice Marjanović, Saše Ilića i Zorana Jeremića.
Niz temeljnih analiza koje, između ostalog, ukazuju na to da je Miodrag Stanisavljević, ne želeći više od slobode da progovori o zločinima, utemeljio novi žanr koji je, uz sve krvave deseterce i pijane guslare, uistinu herojska poezija. Bilo je takvo vreme, ostalo je. Ima nastavljače, ali ih je premalo; premalo je u Srbiji čitalaca poezije, premalo čitalaca bilo čega.
Kako usmrtiti poetu
Nije Srbiji bio potreban Miša Stanisavljević; bio je humani incident u bestijalnom horu homogenizovanih šizofrenih kama-narikača nad nesrećnom sudbinom naroda srpskog koji je uvek bio žrtva, posebno kad nije klao. Pod čudnovatim, izbegnimo misterioznost, okolnostima nestaju tragovi Stanisavljevićevog delovanja, ali i privatni i poluprivatni dokumenti; preskaču ga ili prećutkuju kritičari, njegova sabrana dela štampala je niskotiražna Republika, “glasilo građanskog samooslobađanja”, prošla su nezapaženo, nepročitano.
Miodrag Stanisavljević bio je marginalizovan, obeležen, suvišan. Prvi magistar dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, prevodilac Pasternaka i Brodskog, autor brojnih zbirki poezije i analitičkih tekstova, napisao je i televizijske drame Ilustrovani život, Obično veče i Stara kovačnica, radio dramu Nebeski kočijaši, pozorišne drame za decu u zbirkama Vasilisa Prekrasna, Carska se poriče, Sve priče liče i Novogodišnju bajku. Na praizvedbu čeka njegova groteska Vođa.
Drama Nemušti jezik igrana je na sceni Tuta Theatre u Čikagu.
Godinama Užička književna republika koja stoji iza festivala Na pola puta nastoji da Mišu Stanisavljevića otrgne od zaborava; u parku ispred zgrade opštine Užice, podseća Mišin sin Luka Stanisavljević, jedna od klupa obeležena je kao klupa Miše Stanisavljevića, zahvaljujući festivalu Na pola puta. “Pesma Zec sa govornom manom ušla je u školsku čitanku u Bosni i Hercegovini. Kad njegove pesme uđu u srpske čitanke, znaćemo da ima nade za nas”, piše Luka Stanisavljeviću p ropratnom tekstu na sajtu, na kojem je poklonio čitalačkoj publici bezmalo sve što je njegov otac objavio.
Postiđujuća sadašnjost
Miodrag Stanisavljević je 1992. časno otpušten sa Televizije Beograd, ekskomuniciran je rukom ključnog kreatora srbijanske ratnohuškačke propagande Milorada Vučelića. Kao u Šerbedžijinoj pesmi Dan kada je Ričard III…, “Na sastanke nije hodio, nijednog saveza pobornik nije bio/ I nikoga ništa nije molio/ Kad se ubio”. Nije se ubio, ali je sve ukazivalo na pokušaj ubistva, tragao je za hranom. Zapisaće: “Za Novi Zeland prestar/ a prijateljima grimasa/ Dotrajavaćeš svoje dane/ Sa miševima u baraci.”
Potraga za hranom bila je istinska, ne poetizovana, tragao je za gljivama i pratio bubašvabe: “Bubašvabe ponoćno napreduju/ Štrokavim fasadama prestonice/ Uhodim njihov karavan/ ka tajnom nalazištu hrane,/ učim od njih -/ U Srbiji, naime, živim.”
Prvi je propevao o Omarskoj, a ovi stihovi iz zbirke Jadi srpske duše valjda su šturi, ali najdetaljniji prikaz Srbije te inflatorne ‘93, iako za Stanisavljevića ni druge nisu bile značajno bolje. “Njegova kolumna, pod nazivom Umor u glavi, imala je 185 tekstova i iz njihovog hronološkog niza nastala je, po mom uverenju, jedina pouzdana istorija iz koje treba učiti šta je započelo dolaskom Slobodana Miloševiće na vlast, a nije se završilo njegovim odlaskom”, rekla je na promociji zbornika Mirjana Miočinović.
Ona je citirala poslednju rečenicu iz Stanisavljevićevog teksta “42 rečenice Dobrici Ćosiću”, objavljenog u Vremenu, 3. avgusta 1992: “Ovaj narod, nadajmo se, smoći će snage da na smetlište istorije baci one koji su njegovu prošlost učinili otužnom, sadašnjost jezivom, a budućnost postiđujućom.”
Narod, naravno, nije našao tu snagu, niti ju je tražio. Ove reči, kao i brojne druge Stanisavljevićeve konstatacije bile su poput proročanstava. “Mi u ovom času, sasvim bez nade, živimo upravo u toj postiđujućoj budućnosti”, konstatuje Mirjana Miočinović.
Luka Stanisavljević podseća: “Kada je ubijen Zoran Đinđić, Miša je u Republici napisao: ‘Svako od nas, na neki svoj način, odneguje svoju smrt. Neko to čini pušenjem, neko alkoholom, neko načnom ishrane, neko na neki drugi način. Zoran Đinđić je to činio svojom nevericom da mu neko pedantno radi o glavi’.”
Miodrag Miša Stanisavljević je umro 16.8.2005. od tumora na pankreasu. Njegovu smrt je odnegovala zemlja Srbija. Jer, upravo od tumora na pankreasu je deset godina ranije umro vođa EKV Milan Mladenović. To nije uopšte slučajno. Pankreas, ili gušterača, je jedan od ključnih organa za varenje. Ni Miša ni Milan nisu mogli da svare vreme i mesto u kome su živeli. Nije mogla da ga svari ni moja majka Marija. Ni moj brat Marko.
(Izvor: Nomad.ba)
