Uličnog muzičara Kristijana Kostića Blekija na smrt je prebio dvadesetjednogodišnjak. Tražio je od njega novac, ovaj mu je dao sve što je imao, 390 dinara, ali je mladi Žabaljčanin, nezadovoljan sumom, iskalio svoj bes na onome ko je bespomoćan, izgledom “neprihvatljiv”, drugačiji
Piše: Nedim Sejdinović
“E, šta napraviše od ovog grada!” – rečenica je koju ćete često čuti od starih Novosađana koji imaju iskustva života u nekada pitomom gradu u kome bi najveći skandal bio kada neko pređe ulicu na crveno ili se pijan valja po Dunavskom parku.
Od početka devedesetih do danas, Novi Sad je potpuno promenio ličnu i urbanističku kartu. Od prostranog i udobnog, u jeku tranzicije i bitke za laku zaradu, postao je skučen i klaustrofobičan grad u kojem morate voziti naokolo pola sata da biste pronašli parking mesto. Od pitomog grada sa srednjoevropskim manirima pretvorio se u nabubrelu kasabu, kojom vladaju regionalni kriminalci i građevinski investitori, pod kapom zloglasnih političara svih boja.
Grad se početkom dvehiljaditih ipak koliko-toliko držao, dok je iz klubova u centru dopirao rokenrol. Danas iz njih trešte džigera-narodnjaci. Aktivne su razne grupe neonacista i desnih ekstremista. I tu je, naravno, nasilje. Kao da novosadski kriminalci i siledžije imaju kompleks Beograda, pa žele da dokažu da znaju biti suroviji od prestoničkih kolega. Malo-malo, i eto nekog užasa, surovog ubistva, okrutnog prebijanja, koje potom osvane na društvenim mrežama i uspe da uznemiri ceo region, koji daleko od toga da nije srastao sa nasilništvom.
Tranzicija je na ulice Novog Sada smestila brojne beskućnike, ljude koji nisu imali dovoljno sreće i snage da se snađu u novonametnutim pravilima igre, koji su jednostavno poklekli. I upravo oni, bespomoćni i drugačiji, često su na meti nasilja.
Pre pet godina “klinci” su zapalili beskućnika koji je umro u njastrašnijim bolovima. Krajem oktobra jedan “uličar” je pretučen satarom, rukama i nogama u Kineskoj četvrti. Potom je treći pokazao koliko smo solidarni – smrzao se na ulici krajem prošle godine.
A onda je usledilo mučko ubistvo Kristijana Kostića Blekija, duše našeg grada, uličnog svirača koji je u svom vlasništvu imao samo jednu gitaru i koji je svojim “slomljenim” glasom pevao bluz, vešto i autentično, skupljajući koji dinar za hranu i piće. Pravo ime Blekija je Ramiz Hamzić, ali ga je, kako je govorio, promenio devedesetih da bi sačuvao živu glavu.
Blekija je ubio pijani dvadesetjednogodišnjak, koji je potom i uhapšen. Tražio je od njega novac, ovaj mu je dao sve što je imao, 390 dinara, ali ga je mladi Žabaljčanin, nezadovoljan sumom, pretukao do smrti. Jeziv detalj je što je on navodno tražio lovu i od drugih u Kosovskoj ulici u noći sa utorka na sredu, ali su ga svi oni hladno otkačili i prošli pored njega. Pa je iskalio svoj bes na onome ko je bespomoćan, izgledom “neprihvatljiv”, drugačiji.
Novosađani su se u četvrtak uveče u centru grada oprostili od Blekija paljenjem sveća i koncertom, a potom su novosadske nevladine organizacije tražile od gradskih vlasti da se Blekiju podigne odgovarajuće obeležje. Kažu, bio bi to spomenik protiv nasilja, prevashodno protiv nasilja nad slabijim i drugačijim. Ali, i znak pažnje za sve one Novosađane koji su se u užasnim i surovim tranzicionim vremenima, u kojima je solidarnost ukinuta, našli na socijalnom dnu, koji su svakodnevno ponižavani.
Da li će Grad, koji je ove godine – cinično – Evropska prestornica kulture imati sluha da posluša ove organizacije? Ili će sve ovo biti ubrzo zaboravljeno? Obeležje Blekiju bi, napokon, bilo priznanje da Novi Sad više nije miran i topao grad, već grad nasilja. A to priznanje bi bio prvi korak da se stvari pokušaju promeniti. Gradski političari će, ako ne bude pritiska, biti radije za zaborav, jer oni snose veliku odgovornost za to što smo zabasali tu gde smo zabasali.
(Izvor: VREME)
