Beogradski režiser Goran Marković dobitnik je počasne nagrade Maverick na ovogodišnjem Motovun Film Festivalu.
Bojana Oprijan
Prozivan i politički proganjan u vlastitoj zemlji, Goran Marković – beogradski filmski i pozorišni režiser, pisac, profesor fakulteta, večni borac za umetničku slobodu slikom i rečju – čiji filmski izražaj nikad nije poznavao granice, geografske, a posebno umetničke, dobitnik je počasne nagrade Maverick na ovogodišnjem Motovun Film Festivalu.
Nakon što su hiljade kilometara filmskih traka izdržale ogromnu težinu njegove kinometografske hrabrosti, u srednjovekovom istarskom gradiću Motovunu se odavno već smatra “domaćim” jer je osvojio i njegove druge vrhove u svom domenu i dometu profesije.
“Malo je koji režiser tako ustrajno i stalno išao uz dlaku srednjoj struji, uz dlaku vladajućim ideologijama i vladajućim normama filmskog ukusa kao što je to činio i još čini Marković”, obrazložio je priznanje Markoviću, Jurica Pavičić, selektor motovunskog festivala.
Pavičić je podsetio da su Markovićevi popularni filmovi iz 80-ih bili “uvijek razorna vivisekcija kasnog socijalizma”. U tim filmovima se, dodao je Pavičić, “kasni socijalizam prikazuje kao društvo – eto, mora se to reći – tako prokleto slično našim današnjim post-jugoslavenskim”:
“Nisu ti filmovi ‘disidentski’. Ne, zato što je Markoviću i tada bilo jasno, kao što mu je i poslije bilo jasno, da prava priča nisu vlast i partija. Prava su priča građanski oportunisti s njihovim pragmatičnim mehanizmima suživota s vlašću. To je tema Nacionalne klase, Majstora, majstora, Tajvanske kanaste, te završnog filma Markovićevog jugoslavenskog opusa – Tito i ja. U tim filmovima, taj se kasni socijalizam prikazuje kao društvo – eto, mora se to reći – tako prokleto slično našim današnjim post-jugoslavenskima: društvo floskula i parola, zlatne mladeži, koristoljubivih oportunista ispod lažnih stjegova, nedostojne djece velike povijesti.”
Marković je, po njegovoj oceni, antikomunističke filmove snimao dok je komunizam još postojao, od devedesetih, a na isti će način analizirati nacionalizam. Filmom Srbija godine nulte, Marković podvlači crtu na kraju Miloševićeve ere, a u prvoj godini nove demokratske vlasti, Kordonom priča priču o buntu protiv Miloševića.
On se drži svoje najtrajnije, najdugovečnije teme i pita se: kako ljudi kapituliraju? Kad postaju moralna sluz i u koliko koraka se to dogodi?
Istina, Gorana Markovića, sina glumačkih bardova Olivere i Radeta Markovića, nijedna vlast nije, najblaže rečeno, prihvatala, pa ni aktuelna u Srbiji. U ovom trenutku, on je u vlastitoj zemlji praktično persona non grata, meta kontinuiranih medijskih napada, konstatovao je žiri MFF-a.
Markovićev praški kolega Rajko Grlić vidi ga kao “čovjeka s kritičkim stavom koji je rekao ne i za to plaća veliku cijenu”.
“Ostaje bez filmova koje je trebao raditi i ukratko rečeno: priređen mu je pakao života”, rekao je Grlić, na šta je Marković, primajući nagradu na pozornici glavnog motovunskog trga, Grlićevoj metafori o paklu dodao svoju dozu ironije: “Srećan sam kako živim, što sam žulj nekim ljudima, što me mrze i što me se boje. Moj život je lep”.
‘Imam još štošta da kažem…’
Marković kaže da u pogledu svih tih priznanja ima “dvostruko osećanje”.
“S jedne strane, ova gomila nagrada, uglavnom za životno delo, a ova je četvrta u nizu, ja ih zbirno nazivam ‘doviđenja, prijatno…’ Stvarno, nekako mi to izgleda kao oproštaj tipa: ‘Pa dobro, uradio si, ljudi su to videli, ocenili, procenili i ne bi trebalo sad da se mnogo bakćeš sa tim stvarima’. S druge strane, ja verujem da bi još uvek nešto mogao da uradim. Još uvek mi je mozak dovoljno bistar, još uvek imam dovoljno energije, još uvek bi mogao da snimim još nešto. Međutim, vidim da me je moj društveni angažman doveo do toga da je to gotovo nemoguće. Na primer, ‘90-ih godina sam morao, iz tih razloga, da snimam u Bugarskoj film Urnebesna tragedija, zato što to nije bilo moguće u Srbiji. Naime, trebalo je da sarađujem sa RTS- om, koja je bila jedna zločinačka organizacija tada, pa sam radio u egzilu. Taj film nije uspeo bog zna kako jer sam radio u skoro nemogućim okolnostima, na tuđem terenu sa bugarskim glumcima… Tako da sam ja već bio u ovim situacijama još tada. Sećam se da sam se tada vratio kući, i to u pozorište, kad već nisam mogao da snimam, i da sam napravio nekoliko pozorišnih komada, od kojih je Turneja dobila Sterijinu nagradu za najbolji tekst. S obzirom da su moji roditelji bili uvaženi glumci, mene je prihvatilo pozorište kao utočište”, kaže Marković.
U čemu se ogleda Vaša umetnička i ljudska hrabrost i gde su granice takvog izražaja u Vama i Vašim kolegama rediteljima, scenaristima, glumcima?
– Ne mogu na taj način ni sebe, ni druge da analiziram. Pokušaću da kažem čime sam se vodio. Još kao student sam prisustvovao invaziji sovjetskih tenkova u Pragu 1968. godine. I to je za mene bilo prvo iskustvo da postoje ljudi koji ne dozvoljavaju da živite onako kako bi ste želeli, skladu sa svojim idejama i željama. Bio sam doista traumatizovan tom okupacijom i pokušao sam posle toga da otvorim svoju ličnu borbu protiv te mračne sile koja se tada zvala realni socijalizam, a sad se zove fašizam. Imala je različite oblike ta mračna sila, menjala je svoje političko odelo, pa sam nastavio da se borim za sebe i u svojim filmovima koje sam kasnije snimao pokušao sam da budem subverzivan, da ‘radim o glavi toj aždaji’. Ma kako ti filmovi bili laki, komedije ili žanrovski horori ili, recimo, film katastrofe poput Variole Vere, to je bio moj način.
U svakom od tih filmova ja sam pravio neku vrstu alegorije na društvo celokupno, tako da u Majstorima škola predstavlja društvo, u Varioli bolnica… Ja sam koristio te male, indirektne pričice da pokušam da objasnim kako su ljudi sputani, kako ne mogu da žive onako kako bi želeli. To je bila moja ideja. E, sad, da li se to videlo, prepoznalo, ti simboli, alegorije, metafore bile su dosta skrivene jer to je bio socijalizam, niste baš mogli otvoreno da se izrazite, kao sada, da se bavite društvenom kritikom, nego ste morali uvek da uvijete u nešto… Onda sam jednom, na atinskom aerodromu, utvrdio kako se ona kolica za prevoz bagaža zovu “metafora”, pa sam sebi rekao: “E sad je dosta tih tvojih metafora, moraćeš da budeš malo direktniji”.
Koliko i kako Vas sve košta ta hrabrost, ako ste na razne načine zbog političkih pritisaka uskraćeni za finansijsku podršku, kao prošle godine kada ste, zajedno sa kolegama Želimirom Žilnikom i Srđanom Dragojevićem, odbijeni za sufinansiranje projekata, što je u slobodnoumnoj stručnoj javosti, ocenjeno kao par exelance politička odluka?
– Znate šta: to nema cenu, ne može se izračunati u novcu. Meni su sad skoro oduzeli nacionalnu penziju, eto to ima cenu 60.000 dinara mesečno [500 eura]. Zapravo, mene su predložila dva udruženja, i filmskih radnika i dramskih umetnika, i svi su dobili, svima su dali osim meni. Mislim jasno je, dobro. Onda je, recimo, jedna devojka, kojoj sam ja bio mentor za doktorski rad, tražila neki prostor u gradu za taj rad i dali su joj. Međutim, kad su otvorili rad i videli da sam ja mentor rekli su joj: “Ne može”. Tako da mislim, zapravo znam, rekli su mi postoje spiskovi ljudi koje treba opstruirati na svaki mogući način. Pretpostavljam da sam ja na tom spisku i – šta da radim. To je cena, znate, ali ja drugačije ne mogu. Naravno da mi ne pada na pamet da ‘hvatam priključak’ sa vladajućom garniturom.
Tako sam izabrao i meni to odgovara. Još za vreme Miloševića sam imao teške trenutke. Bio sam optužen za izdaju, čak su u Skupštini razmatrali mogućnost da oforme anketni odbor za ispitivanje ‘moje veleizdajničke delatnosti’, to je bilo dosta opasno, još je postojala smrtna kazna… Tako da, ja sam navikao na to, upadala mi je policija u stan, demolirala ga… Kako da kažem, ja sam prihvatio uslove te igre i nisam neko ko će da se žali, kao što ni sad to ne činim. Mislim, tih par desetina hiljada dinara koliko je nacionalna penzija meni ne znači ništa. Naravno, ne zato što sam ‘pun para’, nego što nema cifre da bih napravio bilo kakav kompromis.
Nepodnošljivo Vučićevo ‘glumatanje’
Dakle, koje su granice Vašeg ličnog i umetničkog kompromisa koje nikada nećete preći, bez obzira na ekonomsku cenu i politički pritisak nad Vama?
– Naravno da ja pomno pratim šta se dešava u društvu, ali ono što je ‘poslednja instanca’ kod mene – to je moj stomak. Što ne mogu da svarim i što mi ne prija fizički – ne prihvatam, nema te sile koja će me naterati. Na primer – a ne govorim o suštini, nego o formi – način na koji Vučić glumata… Ja sam reditelj, ja to ne mogu da prihvatim. To je najotrcanija šmira za najgoru moguću publiku. I ja ne mogu, ne mogu to estetski da prihvatim. Da ne govorim o suštini, o tome šta on nama radi. Tako da postoje stvari koje jednostavno ne možete, koje ne varite.
Ponovo ste na MFF-u srdačno dočekani, festivalu koji neguje autorstvo, umetnički, lični izraz iznad svega. Kako u Vašem rediteljskom retrovizoru vidite domete MFF-a, posebno u vezi domaćih autora bivše Jugoslavije, koji se sada, eufemistički, zove region?
– Ovo je jedan od retkih festivala koji imaju tu fizonomiju koja je vrlo važna. U Beogradu postoji festival autorskog filma, ovaj i još svega nekoliko koji imaju jasan politički i društveni angažman. Ovaj festival ima veoma, veoma veliki angažovan smisao, i meni se sviđa najviše zbog toga. Ja sam i njegov hroničar zato što smo mi još kao studenti dolazili u Motovun koji je bio napušten gradić i jako magičan, lep, ali ljudi nije bilo ovde. Onda je Rajko Grlić imao ideju da se ovde napravi festival, što je izgledalo apsurdno jer nije bilo apsolutno ničeg, doneli smo u tadašnju malu mesnu zajednicu jedan gramofon, kao da imamo diskoteku za uveče, da se zabavljamo. Tako je počelo. I eto, godinama je polako rastao i postao značajan festival.
Pogledajte samo koji su ljudi ovde boravili, ja se sećam da je bio skup zaista velikih umetnika, ljudi ovde dolaze onako neobavezno, tu se priča stvarno bez ikakvog nekakvog estradnog stava, a to je jako lepo i jako značajno. Važne stvari se ovde otkrivaju, ne samo filmovi. Recimo, mladi ljudi otkrivaju nešto što više nigde ne mogu da nađu, ni na TV-u, ni u bioskopima. Ovde jedino nađu, da se ne hvalim, ali zaista gde bi inače oni mogli da vide, mnogi tad nisu ni rođeni, moju Nacionalnu klasu ili Majstori, majstori…
Vredelo je, uverila sam se koliko se ta mlada publika ‘uživela’ u te filmove, posebno Nacionalnu klasu, zdušno su i navijali ‘na trkama’. Kako tumačite tu vrstu prihvatanja filma iz vremena kad nisu ni rođeni?
– To je, recimo, jako lepo na ovom festivalu. Najbolje je to – ti mladi ljudi. Treba neko, a mnoštvo ih je, da dođe da kampuje ispod brda i da se penje skoro sat vremena, i da sedi celu noć na kamenu na trgu i da žulja zadnjicu i da uživa u filmu. To je jedno ogromno ostvarenje, neka energija koja ne postoji ni na jednom drugom festivalu.
Šta mogu domaća i regionalna kinematografija uskoro očekivati od Gorana Markovića u ovim okolnostima kad ste javno žigosani zbog svog političkog stava? Uskraćeni ste, naime, za finansijsku podršku predloženog filma Doktor D, a bez nje su ostali i Žilnik i Dragojević?
– Da, prvo sam dobio sredstva za film, čak i cifru, za snimanje tog filma koji se, inače, tiče pokušaja “transformacije” ratnog zločinca Radovana Karadžića u drugu osobu, dok se krio u Beogradu. Izgleda da se vlast uplašila od kompromitacije u odbrani Karadžića. I onda se od toga odustalo, anulirano je.
A Žilnik i Dragojević su kolatelarna šteta. Nisu mogli meni direktno da zabrane film pa su onda poništili ceo konkurs gde su i Žilnik i Dragojević dobili, pre tog, pare za svoje predloge. Znači, glupost, to je bila jednostavno panika.
I šta sad, i kako dalje, s obzirom da ne odustajete od svojih ideja?
– Prvo, pokušaću da od tog teksta o Doktoru D napravim televizijsku seriju, ako neka TV to bude htela da prihvati. Ili ću napisati knjigu, kao što sam već uradio posle 20-godišnjeg sakupljanja materjala o Golom otoku i nemogućnosti da snimim taj film. Tako je nastao Beogradski trio, koji je imao mnogo uspeha, bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. To bi, po mom mišljenju, bilo veoma interesantno. Ako ne mogu da snimam, mogu svakako da pišem.
Kad imate u vidu sve nagrade, pohvale, kritike, privrženike i protivnike – postoji li nešto što sebi zamerate? Čime ste nezadovoljni i šta biste želeli da ostvarite a niste imali priliku ili Vam je uskraćena?
– Mnogo sam radio i radim, ja sam inače radoholik, snimio sam 13-14 filmova, objavio sam šest knjiga, napisao sedam pozorišnih komada… Celog života sam bio profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti, sad sam na doktorskim studijama. Tako da jesam mnogo radio i teško se sad privikavam na periodom kad ću morati malo i da ne radim.
U svakom slučaju – ako već ne mogu da snimam onda bih stvarno mogao da pišem. Smatram da sam mnogo kasno počeo sa pisanjem i to mi je žao. Iako sam profesor režije na fakultetu, moram priznati da mi je sad žao što sam studirao režiju. Kad bih sada ponovo mogao da biram svoju budućnost, ja bih studirao nešto temeljno, recimo klasičnu filozofiju, jer to daje jedan osnov koji je veoma bitan koji ja nemam, ja imam prazne delove u svom obrazovanju i svom viđenju sveta imam delove koji su zamagljeni i žao mi je zbog toga. Sprečila me ova pandemija, inače počeo sam da idem na predavanja na Filozofski fakultet, primili su me tamo profesori i ja sam odlazio i bio među devetnaestogodišnjim studentima. I veoma mi je to prijalo, posebno neka saznanja o sociologiji religije.
Druga stvar koja me interesuje je psihijatrija. Ja sam radio neke filmove koji se dotiču problema psihijatrije, psihoanalize, psihoterapije… I sam sam učestvovao u nekim workshopovima i tu sam dosta stvari saznao o kojima ranije nisam imao pojma. Iako sam relativno mator, pokušavam da širim svoje vidike. Drugo, postoje neke knjige koje nikad nisam pročitao, a koje su jako bitne i koje nameravam da pročitam pre smrti, zato što je glupo da odem, a da ih nisam pročitao.
Rekli ste jednom, metaforički, da su političari ‘običan servis, kao šefovi sale po restoranima’. Kako biste promenili te šefove sale, konobare i salu, da bi taj restoran postao pristojno mesto za sve goste, naročito ljude iz filmske branše?
– Ja bih rekao: ‘Fajront, restoran se zatvara zbog renoviranja! Kreči se!’ Onda bih promenio nameštaj u restoranu i zaposlio potpuno nove ljude, pa bih ponovo otvorio kafanu. Te ljude, osoblje, birali bi na poštenim izborima, bez pritisaka, bez manipulacija, bez laži.
IZVOR: AL JAZEERA
